Sigurno ste nekad pomešali ova dva: Koja je razlika između proje i projare?

Vrlo verovatno ste nekad od starijih ljudi u vašem okruženju čuli izraz „Proja nas je othranila“, pogotovo ako oni potiču iz siromašnijih porodica i odrastali su u vreme „kad se nije mnogo imalo“.

Ovaj izraz je nastao zbog toga što je proja, kojoj su često tepali i „mučenica“, pored cicvare, popare i kačamaka bila redovni doručak na trpezama siromašnih porodica, a u periodima ratova i nemaštine projom se hranila cela Srbija.

Razlog što je proja tako pristupačna i jeftina za napraviti je to što je za pravu proju potrebno svega tri sastojka, a to su krupno mleveno kukuruzno brašno, so i topla voda. Brašno se pomeša sa toplom vodom, malo se posoli, izlije u tepsiju za pečenje i to je ceo proces pripreme.

Krupno mleveno kukuruzno brašno je oduvek bilo jeftinije od fino mlevenog belog pšeničnog brašna od koga se dobija sunđerast vazdušast hleb bogat glutenom, dok se od kukuruznog brašna dobija suv i rastresit hleb jer ono uopšte nema glutena.

Proja je nastala iz nemaštine a njena sastojcima bogatija verzija, projara ili projanica kako je u nekim delovima Srbije zovu, nastala je kada se u proju imalo još po nešto dodati.

Kukuruznom brašnu se dodavalo pšenično kako bi gluten oformio meku i vazdušastu strukturu, ulje ili svinjska mast su se dodavali da bi se izbegla suvoća obične proje i postigla sočnost, a sir se dodavao radi bogatijeg ukusa.

Pored sira u projaru se može dodati i sitno seckana paprika ali i drugo povrće, zatim šunka ili drugi suhomesnati proizvodi, ali onda jelo koje se ovako dobije neki ne zovu više projara već carska pita.

Danas se, po modernim receptima, proja pravi sa uljem i kiselom vodom i dodaje se prašak za pecivo, i neretko se služi na slavljima uz kuvani kupus i sarmu, ali to nije ona izvorna proja koja je u teškim vremenima othranila naše pretke. Dug je bio put od sirotinjske proje do carske pite.