Učinilo se poslednjih dana da smo kao društvo načinili korak napred ka razumevanju onoga što preživljavaju žrtve silovanja i da smo spremniji da ih podržimo.
Iako su glasovi podrške bili jaki, deo javnosti se ponovo ustremio na žrtve i okrivljuje ih za ono što im se dogodilo.
Atak na žrtve, na žalost, predstavlja ustaljeni mehanizama održavanja moći, kontrole i dominacije muškaraca nad ženama, koji je u osnovi rodno zasnovanog nasilja.
Valja ponoviti da je silovanje jedan od najtežih i psihički najbolnijih oblika nasilja kojem žena može biti izložena.
Čak dva puta je češće kad je reč o intimnom partneru nego o nepoznatom muškarcu.
Zvanični statistički podaci koji obuhvataju prijavljene i procesuirane slučajeve samo su vrh ledenog brega jer upravo seksualno nasilje predstavlja jedan od oblika kriminalnog ponašanja koji je prekriven tamom zbog toga što žrtve o njemu ne govore i ne prijavljuju ga.
Istraživanje o nasilju prema ženama koje je 2018. u Srbiji sprovela Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) pokazalo je da dve od pet žena ni sa kim nisu razgovarale o najtežem slučaju seksualnog uznemiravanja koje su doživele.
Koliko tome doprinose ovdašnje kulturne norme i stavovi govori podatak da tri od deset žena veruje da je porodično nasilje prema ženama privatna stvar, a skoro četvrtina smatra žrtve odgovornim ili veruje da one preuveličavaju tvrdnje o zlostavljanju ili silovanju.
Negativna i pogrešna reakcija policije i tužilaštva, kroz nametanje krivice ženama žrtvama silovanja da su nasilje izazvale svojim ponašanjem, načinom odevanja ili konzumiranjem alkohola pojačava njihovu traumatizaciju i utiče na njihovo poverenje u institucije, što je pored sramote i straha od osvete, glavna prepreka za prijavljivanje seksualnog nasilja.
I sam postupak prijavljivanja za žene je stresan jer, nažalost, nakon prvog otvaranja stručnoj osobi o iskustvu preživljenog seksualnog nasilja, za koje je često potrebno da prođe puno vremena od samog čina nasilja, žrtva je suočena sa višestrukim ponavljanjem traumatičnih detalja pred državnim organima.
Posledice seksualnog nasilja, uključujući i silovanje, zahtevaju posebno pažljivo postupanje obučenog i specijalizovanog osoblja, medicinsku negu i podršku u kombinaciji sa neodložnim sudskomedicinskim pregledima radi prikupljanja dokaza potrebnih za krivično gonjenje.
Konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici Saveta Evrope obavezuje države potpisnice da omoguće otvaranje kriznih centara za slučajeve silovanja, odnosno za žrtve seksualnog nasilja, tako da obezbede lekarske i laboratorijske preglede, podršku u slučaju povreda, pravno i psihosocijalno savetovanje.
Zasad, takav tretman žrtve mogu dobiti samo u opštim bolnicama u Zrenjaninu, Kikindi i Sremskoj Mitrovici i Klinici za ginekologiju u Novom Sadu gde postoje centri za žrtve seksualnog nasilja kojima koordiniše Centar za podršku ženama, uz podršku međunarodnih donatora.
Žrtve seksualnog nasilja mogu se obratiti direktno zdravstvenim ustanovama u navedenim gradovima ili pozvati SOS telefon na broj 0800 10 10 10.
Nažalost, u drugim delovima Srbije, žrtve silovanja nemaju ovakvu mogućnost. Zato bi država morala da uloži više napora i u svim centrima omogući zdravstveno zbrinjavanje, psihosocijalnu podršku i dokumentovanje seksualnog nasilja.
Iskustva iz Vojvodine uče nas da je to put za jačanje poverenja u institucije i veću spremnost žrtava da o silovanju progovore.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
