Silovatelji na slobodi: Šta je produženi pritvor, koji se u Nemačkoj primenjuje?

Usred bela dana je prilazio ženama koje su šetale, džogirale ili vozile bicikl, a zatim ih odvlačio u žbunje. Srpski državljanin Siniša K. (31) je u junu i julu 2020. silovao šest i seksualno napastvovao jednu žrtvu u šumama u okolini Berlina. Najstarija žena imala je 27 godina, najmlađa je bila devojčica od 14.

Advokat jedne od žrtava opisao je dela kao „brutalnosti koje se retko viđaju“. I to silovatelju nije bilo prvi put.

Taj čovek iz Melenaca nadomak Zrenjanina je do 2018. u Srbiji izdržavao petogodišnju kaznu zbog silovanja i krađe. Kasnije je s partnerkom otišao u Berlin gde su mesecima živeli ilegalno.

Slučaj koji je izazvao užas u Nemačkoj i policijsku poteru neviđenih razmera, dobio je epilog u aprilu prošle godine pred Zemaljskim sudom u Berlinu. Siniša K, koji je priznao nedela, osuđen je na četrnaest godina zatvora.

Samo četrnaest godina? No, u Nemačkoj se zbog tog i sličnih slučajeva nije pokrenula debata o eventualnom pooštravanju kazni, jer je, osim robije, izrečen i takozvani Sicherungsverwahrung. To se najbolje može prevesti sa „produženi pritvor“ ili „preventivni pritvor“ koji dolazi nakon zatvorske kazne.

Kad se može izreći dodatni pritvor?

U slučaju silovatelja Siniše K, jedna portparolka suda ovako je objasnila presudu: „Sud je rekao da optuženi ima sklonost ka činjenu teških krivičnih dela protiv polne slobode i da nadalje važi kao opasan za društvo.“

Takvi, dakle „opasni po društvo“, u Nemačkoj mogu posle zatvorske kazne dobiti produženi pritvor – teoretski doživotno.

Produženi pritvor može se izreći za zločine protiv života, telesne nepovredivosti, lične slobode i seksualnog samoodređenja gde je zaprećena maksimalna kazna od barem deset godina zatvora, a izrečeno barem dve godine zatvora.

Po pravilu, takvi slučajevi završavaju u medijima, jer su posebno brutalni. Recimo Andre G. (49) kojem je pre nekoliko dana naknadno izrečen produženi pritvor u Drezdenu. On je 1996. ubio dve žene koje su se bavile prostitucijom i jednog makroa, ali je 2013. prevremeno pušten sa izdržavanja doživotne kazne zatvora. Potom je osuđen zbog trgovine drogom.

Ili jedan razbojnik koji je osuđen na osam godina zbog pljačke u Štajnhagenu. Upao je u stan starijeg čoveka, brutalno ga pretukao i pobegao, a onda ga je policija vijala u filmskoj poteri. I njemu je izrečen produženi pritvor.

U Nemačkoj je 596 osoba u takvoj vrsti pritvora, prema poslednjim podacima (mart 2021). Njihov broj u poslednjoj deceniji bio je manje-više stabilan, između 500 i 600. Među njima se na prste jedne ruke mogu prebrojati žene, piše DW.

„Teško poremećeni ljudi“

Preventivni pritvor nosi tešku moralnu dilemu – da li ljude treba stavljati pod ključ ne samo zbog nečega što su uradili, nego i zbog nečega što bi tek mogli da urade?

To komplikovano pitanje je, makar sa pravne strane, razrešio nemački Ustavni sud u presudi 2011. godine. Sud je u suštini rekao „možda, ali“ i dotadašnji zakon proglasio neustavnim. Prethodno je zakon osudio i Evropski sud za ljudska prava.

Novi zakon je pak drukčiji i izdržao je sudsku proveru: podrazumeva da se godišnje proverava da li je pritvorenik opasan po okolinu, da se pritvor jasno razlikuje od zatvora, kao i da se poboljšaju terapije.

Mihael Skirl, legendarni šef zatvora u Verlu – jednog od najvećih u Nemačkoj – napisao je knjigu o tom fenomenu. Svojevremeno su ga novinari nedeljnika Špigel pitali da li je preventivni pritvor opravdan.

„Svakako jeste! Tu imamo posla s teško poremećenim ljudima“, rekao je Skirl. Naveo je da, kada terapije tokom klasične zatvorske kazne ne daju rezultate, onda opasne počinioce ne treba puštati na ulicu. „Nijedan lekar ne bi pokušao da leči tumor asprinom i lekovitim biljem nakon što nije uspela prva runda zračenja i hemoterapije.“

Pa ipak, Skirl se u knjizi izjašnjava protiv automatskog zatvaranja do kraja života, bilo robijom bez prava na pomilovanje, bilo večnim produženim pritvorom. „Ipak se ovde radi o ljudima. Svaki počinilac mora imati šansu da ozbiljnim učešćem u terapiji ponovo izađe na slobodu“, rekao je on tada za Špigel.

Ne sme da liči na zatvor

Prema presudi Ustavnog suda, ovaj pritvor mora značajno da se razlikuje od zatvora. To znači da se izdržava u potpuno odvojenim blokovima ili ustanovama.

Umesto klasičnih ćelija, tu su sobe poput malih apartmana koje pritvorenici mogu da urede. Recimo u pritvoreničkom krilu zatvora Tegel, u Berlinu, posle odluke suda te ćelije su povećane sa osam na dvadeset kvadratnih metara. Pritvorenici nose civilni odeću, i dan im nije strogo regulisan poput dana u zatvoru.

U jednom tekstu švajcarskog časopisa „Reportaže“ opisuje se kako izgleda pritvor u Štraubingu kod Minhena: od 6 ujutru do 22:30 muškarci mogu slobodno da se kreću zgradom. Tu su sto za bilijar, teretana i bazen na otvorenom. U radionici se proizvode fascikle za tužilaštvo – ko tu radi, dobija 200 evra mesečno. Plus 85 evra koji kao džeparac sleduju svakom.

Priča prati život dvojice zatočenika, obojica su stariji od sedamdeset godina, jedan je osuđen za pljačke, drugi za seksualno zlostavljanje dece. Opisuje se kako su i kada pojmili svoju krivicu i traume koje su naneli, kao i njihova borba da konačno izađu iz pritvora. Osnovno pitanje je dato već u naslovu reportaže: „Trajanje krivice“.

Kako se navodi, svakom veštaku se postavlja isto pitanje: da li je ova osoba psihopata? Da li ima predispozicije da nanosi zlo i da li je u tome nepopravljiva? U konačnici, da li društvo valja zaštititi od ove osobe?

Jedan od kažnjenika, bivši pljačkaš, kaže novinarki da oseća nepravedan tretman: „Nikada ne gledaju ono što je sada, nego uvek ono što sam uradio pre trideset godina. Ali, to ne mogu više da promenim.“

„Cilj je da svako izađe“

Odlazak na terapije tokom produženog pritvora je obavezan, to jest, bez toga nema izlaska. „Kad preventivni pritvorenik koristi sve terapeutske ponude, šanse su velike da će u nekom trenutku sud na osnovu veštačenja odlučiti da on više nije opasnost po društvo“, rekao je Lars Hofman, šef zatvora Tegel, za Zidojče cajtung.

„Naš je zadatak da smanjimo opasnost koja preti od pritvorenika i da im omogućimo život bez krivičnih dela u društvu. A to može samo kroz terapiju.“

Hofman je čak pokrenuo mali eksperiment – na užas komšiluka. Zatvor je unajmio kuću u blizini i tamo, kao cimere, smestio neke od pritvorenika. To bi trebalo da bude međukorak pre puštanja na slobodu i Hofman kaže da se eksperiment pokazao odlično. „Cilj je ionako da svako na kraju izađe“, zaključio je on.

Ali, ni izlazak nije kraj. Po pravilu sledi petogodišnji nadzor gde bivši pritvorenik mora da živi na određenoj adresi, da prijavljuje ako noći negde drugde, da traži posao. Može mu se zabraniti da se približava određenim objektima, poput vrtića ili bazena. Ako prekrši pravila, vraća se nazad u pritvor.