Simboli postratne izopačenosti

Prvi poznati samoubilački napad izvela je Palestinka Dalaj al Magrabi 1979. Od tada žene bombaše u brojnim konfliktima „zapošljavaju“ različite organizacije od Iraka, Libana, Turske do Pakistana, Izraela, Uzbekistana, Čečenije. Trend sve većeg broja majki i baka u redovima bombaša samoubica, smatra se simbolom šire postratne nemoralnosti i izopačenosti. Od kraja 2007. do kraja 2008. zabeležena su 33 samoubilačka napada u Iraku koje su izvele žene. Analitički krugovi objašnjavaju da su mnoge od žena samoubica uglavnom udovice terorističkih „mučenika“. Međunarodni institut za istraživanje terorizma preneo je da je Al Kaida priznala uspeh taktike korišćenja žena za samoubilačke napade u Iraku.

Priča prve žene samoubice u palestinsko-izraelskom sukobu Vafe Idris glasi ovako: udala se vrlo mlada i nije mogla da ima dece. U jednom arapskom društvu žena koja ne može da ima dece smatra se beskorisnom. Suprug se razveo od nje i oženio drugom sa kojom je imao potomke. Vafa je radila za humanitarnu organizaciju na Zapadnoj obali gde je videla onu drugu, potresniju sliku izraelsko-palestinskog konflikta. Sve to zajedno uticalo je na njenu emotivnu nestabilnost. Neke vojne organizacije koriste žene za samoubilačke napade jer su manje sumnjive od muškaraca te lakše prolaze razne bezbednosne punktove na putu ka cilju. Dok muškarac često biva proveravan na punktovima da li nosi eksploziv oko struka prostim zavrtanjem majice, narediti ženi da isto učini je neprihvatljivo u islamskom svetu.

Procenjuje se da su za 40 odsto bombaških napada u građanskom ratu u Sri Lanki odgovorne žene iz redova tamilskih tigrova, poznate kao devojke smrti. Prvi takav slučaj dogodio se još 21. maja 1991. i važi za politički najrazorniju samoubilačku misiju. Meta je bio bivši indijski premijer Radživ Gandi koga je ubila 17-godišnjakinja poznata pod imenom Danu.

Drugi rat u Čečeniji stvorio je nova pokolenja žena bombaša poznatih kao crne udovice – koje su u Rusiji izvele talas napada od 2000. do 2004. Od 50 terorista koji su učestvovali u napadu na teatar u Moskvi 2002, 18 su bile žene. Na meti napada najčešće su prestonički kafići i hoteli, kao i vozovi i avioni.

Traumatične lične priče u kombinaciji sa hororima svakodnevnog života pod okupacijom obično su činioci koji provociraju bombaše da pristupe samoubilačkoj borbi. One su frustrirane, slabo obrazovane žene, vrlo mlade prodate za brak sa terorističkim operativcima. Za mnoge od njih samoubilačka borba je put za izlazak iz bede i emotivne zbrke. Na pitanje ko snosi odgovornost, stručnjaci upućuju da je najbitnije sprovesti obrazovne i programe rehabilitacije, naročito u zatvorima, ali i što pre uspostaviti stabilnost u pogođenim regionima.