Simo Spasić: Tragični poslušnik Vučićeve vlasti

Jer smo izdajnici i strani plaćenici, koji novac koriste da rade protiv države. I gaze po srpskim kostima, tvrdi Sima. Naravno, reč je o nezavisnim medijima, kritičarima vlasti.

Prvo je krenuo sa uznemiravanjem novinara Južnih vesti Aleksandra Stankova, a onda je u isti koš stavio i Danas, N1, NIN, Vreme, Novu S.

Nije ovo prvi put da Spasić koristi ovakav rečnik, neće sigurno biti ni poslednji jer je od policije dobio samo „savet“ da prestane to da radi. Ne i kaznu, koju bi svako drugi dobio, da je nešto slično izgovorio predstavnicima vlasti.

Predsednik Udruženja porodica kidnapovanih, ubijenih i nestalih sa prostora KiM može da priča šta god hoće, da preti i uznemirava, dokle god daje bezrezervnu podršku Aleksandru Vučiću.

A daje je svuda gde god se pojavi, kao usamljeni buntovnik sa svojim megafonom.

Da li su u pitanju građanski protesti ili se neki predstavnik opozicije negde pojavi, tu je i Sima, koji priča, viče, dere se kroz svoj neizbežni rekvizit po kojem je i nadimak dobio.

Koliko ga ozbiljno shvataju opozicionari najbolje pokazuje gest Vladimira Gajića, koji ga je nonšalantno gurnuo rukom, dok je ovaj pokušavao da ometa Vuka Jeremića u davanju izjave. Ništa manje ozbiljno ga ne tretira ni vlast, ali im je koristan, pa ga ne diraju.

Najviše prostora mu daje urednik Hepi televizije Milomir Marić često ga pozivajući u emisije, jer voli da diže rejting opskurnim likovima i njihovim bizarnim pričama.

Spasić ima i krivični dosije, odležao je 4,5 godine u zatvoru jer je 2009. godine silovao svoju ženu, od koje se rastao 2004. Imaju troje dece, mada za poslednje tvrdi da nije njegovo. Kao što tvrdi da nije silovanje ako ti je žena.

Dok je bio u zatvoru, ta deca su i njegovoj ženi oduzeta.

Nakon odležane kazne, bez porodice, dece, samo sa megafonom u ruci, našao je novu svrhu u životu – da daje bezrezervnu podršku Vučiću i pljuje sve koji ga kritikuju.

Takav čovek, koji nema šta da ponudi, nema znanja, obrazovanja, veštine, širinu niti viziju, već samo otrcane parole i mržnju, bio je čak i govornik na sednici Odbora za Kosovo i Metohiju u Skupštini Srbije.

To više govori o državi i institucijama nego o njemu.

Udruženje je osnovao nakon što su albanski teroristi kidnapovali njegovog mlađeg brata Žarka Spasića 14. maja 1998, a godinu dana kasnije i brata od strica Veljka. Ubrzo su mu preminuli i otac i stric, a za bratom i dalje traga.

– Po našem odlasku, kada smo kao poslednja srpska porodica u kraju napustili Sibovac kod Obilića, kuće su nam opljačkane, zapaljene i porušene – pričao je Spasić.

Ma koliko, sa pravom, kritikovali „lik i delo“ Sime Spasića, teško je otrgnuti se utisku da je on jedna tragična ličnost koja oslikava period Srbije u proteklih 30 godina. U ratovima je izgubio najrođenije i umesto da energiju usmeri ka otkrivanju istine o nestalima na Kosovu i pomirenju među narodima, on je postao slepi poslušnik vlasti, usamljen sa svojim megafonom. Ne primećujući pritom da ga i sam Vučić sa prezirom gleda kad god prođe pored njega. Ali, baš takav jedan Simo Spasić mu je potreban.