Simon Simonović: Ne postoji tekst koji bih prepravio

U njoj su sabrani tekstovi koje je u periodu svog dugogodišnjeg stvaralaštva Simonović objavljivao i u kojima se pred očima čitaoca odvija jedno burno vreme (koje iz ove perspektive izgleda utešno mirno) u kojem se u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi dešavalo mnogo toga što je vredelo zabeležiti i ostaviti novim generacijama. Simonovićeva knjiga je uzbudljivo putovanje i svedočenje, ali i zaprepašćujuće anticipirajuća priča o onome kroz šta, u daleko gorem i opasnijem vidu prolazi srpsko društvo danas.

* I tako… Prođe dan, prođe vreme, prođosmo jedni pored drugih. Šta od svega toga staje u izbor ovog naslova?

– Prođe pola veka, s mojim tragovima da, kroz oglede, zapise, članke, rasprave, dnevnike… svedoče o događajima i ljudima o kojima sam pisao i koje sam sretao. Ova knjiga i jeste ogledalo u kome se ogledaju moje poetike. Nisam menjao ogledalo, i ako sam dograđivao poetike one nisu među sobom protivrečile, nisu se sukobljavale. Stalo je ono čega sam se setio i što sam uspeo da pronađem. Izostavio sam komentare dnevnopolitičkih događaja, kojima sam lečio svoju nervozu. Žao mi je što nisam uneo nekoliko tekstova kojih se dobro sećam, kao, na primer, Mali prijatelji velikog pisca, koji sam objavio u Omladinskim novinama, neposredno posle smrti Ive Andrića. Nije moglo da se živi od onih koji su se takmičili da pokažu ko je (bio) veći prijatelj ćutljivom nobelovcu. Kao da on ništa drugo nije radio nego je čitao (i hvalio) pesme drugorazrednih pesnika.

* Koja je zajednička nit koja vezuje vaše knjige sa ovom?

– Rekao bih pobune, bile one glasne, javne, ili stišane, unutarnje. Ima ih u svim mojim pesmama, čak i onim ljubavnim, uvek mi je nešto nedostajalo da se zaustavim i da ne gunđam. Uočljive su i u mojoj prozi, a tek u ovoj knjizi, u kojoj su neposrednije, u kojoj su pobude vidljivije, u kojoj su povodi određeniji, uglavnom sam ih imenovao i pisao o njima u svoje vreme. Tekstove nisam poređao hronološki, već sam pokušao da ukažem na njihovu povezanost, iako su ličnosti i događaji potiču iz različitih godina. Da, neprekidne pobune. U odnosu na šta? Jedno poglavlje naslovio sam San o jednoj stvari. Dakle, pokušao sam da održim odnos između pobuna i sna, bez kog nisam mogao.

* U pogovoru kažete da ne postoji tekst koji biste danas prepravili. Retka osobina – ne “prilagođavate” svoje mišljenje novom vremenu?

– Uneo sam tekstove onako kako su se pojavili, bez ikakvih prepravki. Čak i ako u njima ima nekih prejakih reči. Naravno, mislim na eseje i rasprave, koje sam napisao pre pola veka. Svedoče o meni, ali i o vremenu u kome sam živeo. Da ih doterujem kako su se menjale vlasti, da ih prilagodim poslednjoj? To što se ova odužila, ne znači da joj neću videti leđa, uprkos godinama, bolestima… Poznajem one koji su o istoj pojavi juče govorili jedno, danas drugo, sutra će treće. Uvek su bili na pravoj, isplativoj strani. S nekima sam i polemisao. Nema ih u ovoj knjizi, nisu više vredni moje pažnje.

* Podsećate nas na niz poznatih ličnosti koje ste dobro znali?

– Otišli su oni koje sam poznavao, s kojim sam se viđao, razgovarao, pokazivao im svoje rane radove, koji su uticali na mene, a o kojima sam pisao i u knjizi Onaj Dis u meni. Dušan Matić, Sreten Marić, Vasko Popa, Jovan Hristić, Muharem Pervić, Ivan V. Lalić, Borislav Pekić, Branko Petranović… Dešava mi se da se nekome od njih i danas obratim u večernjim satima. Ipak, najviše mi nedostaju Borislav Radović i Saša Hadži Tančić.

* Koliko se poezija i proza prožimaju u vašoj knjizi?

– I četiri pesme, da ne zaboravimo, koje nisu u knjizi slučajno. Upravo, kao dokaz, kako kažete, da se prožimaju proza i poezija. Uz pesme sam objavio i svojevrsne komentare, odnosno prozne (dnevničke) zapise koji su prethodili, ili nastajali istovremeno kad i pesme. Ne mogu da tvrdim, ali mislim da su najpre bile gotove pesme. Imao sam veće iskustvo u njihovom pisanju. Sem toga, pesme sam pisao odjednom. Vrzmale bi mi se u glavi, imao sam ih pred očima. Većinom su kraće, oko dvadesetak stihova koje sam mogao da držim na okupu, da ih premeštam i da zamenim koju reč. Katkad mi se činilo da nisam sve uneo u pesmu, da je ostalo nešto što bi vredelo da zabeležim. Ispada da se moja proza, u početku, oslanjala na poeziju, dok se nije osamostalila.

* Vranje je izvor vaših razmišljanja o životu i umetnosti. Koji vam je to pečat ono ostavilo?

– Knjigu I tako… počeo sam poglavljem Povratak u Vranje, koje završavam kratkim tekstom Šaprance, o groblju na zapadnom kraju grada. U jednom martovskom danu, prevalio sam sedamsto kilometara da zapalim dve sveće na grobu, žurio sam da me, posle deset godina, prepoznaju otac i majka. Čitava gora od grobova, obratio mi se Bora Stanković. Vraćajući se u Beograd, na benzinskoj stanici, nešto posle ponoći, čuo sam očev glas: “Jesi li u životu, sine Simone?” “Jesam, oče, ali, bogme u rđavu!” Duboke su moje pobude kad je u pitanju Vranje. Vraćam se na vaše prethodno pitanje. Prozni zapis o Vranju završio sam s dva stiha iz jedne moje pesme. Vranje je (bio) moj život i (biće) moja smrt. Tamo (daleko) dugo ne odlazim, kao da živim oštećen, iako mi se učinilo da sam sa sobom poneo sve što mi je potrebno. Što se tiče pečata, zauvek me je obeležio otac. Vreme je da mu to kažem glasno. Čuće me, iako ni Šaprance nije ono što je nekad bilo.

* U književnost ste ušli prilogom “Od bekstva do akcije” u časopisu Delo, o demonstracijama 1968. Taj je broj časopisa zabranjen i zbog vašeg priloga. Kako ste se osećali kao mlad, a već zabranjen autor?

– Kad je moj tekst zabranjen imao sam dvadeset i jednu godinu. Bio sam najmlađi diplomirani pravnik u SFRJ, s prosečnom ocenom 9,5, a postao sam unutrašnji neprijatelj. Dugo su me pratili kao anarholiberala. Božo Vukadinović i ja uredili smo dvobroj Dela, uz saglasnost Pervića, glavnog i odgovornog urednika. Poznavao sam sve profesore Filozofskog fakulteta i donosio njihove tekstove. Pratio sam suđenja u Masarikovoj ulici. Kad sam ga pisao nisam pomišljao da će završiti na lomači. Te, 1968, pljuštale su zabrane. Posle mi je bilo drago što su me tako obeležili, mada sam imao neprijatnosti.

* I danas mladi, poput šezdesetosmaša, demonstriraju u Srbiji polažući “ispit trajanja”. Dokle na takve ispite ovde treba izlaziti?

– Ogromna je razlika. Zajedno s profesorima, levičarili smo, složno i glasno, zatvoreni u zgrade fakulteta. Beograd je tada, prvi i poslednji put, bio deo Evrope. Levica je ustala u svim važnijim gradovima. Gde je danas Beograd i čime je zaokupljen? Krupnim i sitnim podvalama i prevarama. Šta rade studenti? Slušaju govore onih koji su se probudili pod stare dane i od kojih ne mogu da dođu do reči. Ni da dišu od velikih lidera malih stranaka, za koje nikad nisu čuli, dok podriguju desničari. Gde su dosad bili trećepozivci? Ne mogu da spavaju subotom. Usladilo su im se da govore na otvorenom i da uveče šetaju gradskim ulicama. Što se tiče ispita (različiti su od onih iz 1968) ili će ih položiti sami, bez ičije pomoći, ili će krenuti masovnije preko granice. S ovima na vlasti nema im spasa.

* Određeni intelektualci tu vide jedinstvenu priliku da iskažu svoje rodoljublje: nazivate ih majstorima iz zavetrine. Gde je ta odgovornost intelektualca?

– O majstorima iz zavetrine pisao sam pre trideset i sedam godina. Reč je o dvojici uglednih srpskih pisaca (Miodrag Pavlović i Miodrag Bulatović) koji su se sramno oglasili, što je najgore dobrovoljno (nisu ni saslušavani niti je iko tražio od njih) kad su zabranjena Vunena vremena. Poduži je spisak onih beznačajnih koji su, osuđujući pesme i pesnika, branili represivan poredak. Naglasio sam majstori, ne intelektualci iz zavetrine. Književne novine odbile su da ga objave, iako je bilo jasno da novih hapšenja neće biti. U Književnoj reči 1982. objavio sam duži esej Životinje i pesme, braneći pesme. Prošle godine slučajno sam saznao da ga je Gojko Đogo uneo u svoj zbornik Vunena vremena. Cenzurisao ga je (godine su učinile svoje) i skratio za trećinu. Da se odbranim od podvale, napisao sam tekst Posle trideset i sedam godina. Ne verujem da ću se oglašavati ubuduće zbog sličnih, blesavih povoda.

* Jeste li ikada pomislili da će ti vaši tekstovi danas biti toliko aktuelni?

– Još da izađem na ulicu. Da me pridrže studenti, da ne padnem. Gde bi mi bio kraj. Ako je tako, kao što kažete, znači da su vredele moje pobune, od one prve, gromoglasne, do poslednje, stišane, u kojoj sam se oslonio na svoje pamćenje, na prošlost koja dugo traje, kako bi rekao Dušan Matić.

* Završimo intervju vašom pesmom “Daće bog” iz 1987, koja počinje stihovima: “Divlji su došli i pitome oterali / Sveće pogasili, kolače ogadili, / Žive i mrtve u nepovrat varali. / Šta su ono obećali, a šta uradili: / Kuse i repate dobro su nagradili. Kao da se za tri decenije ništa nije promenilo. Da li biste danas dodali neke stihove?

– Uz početne stihove koje ste naveli, evo i tri poslednja koja sam napisao zbog dece: “Krenuće na svoju ruku preko grane, / Upamtiće nepravde, zalečiće rane. / Daće bog da bar njima jednom svane.” Promenilo se, ali na gore. Da kažem kako sam objavio još dvadesetak srodnih pesama. I nikako da im svane.