Simpatije velikog dela javnosti

Filip David: Najpre da vidimo iz kojih se krugova oni regrutuju, pa ćemo onda ustanoviti i ko ih finasira. Prvo, tu je dosta saradnika policije, bivših i sadašnjih. Kad pogledamo kriminalnu hronologiju poslednjih petnaestak, dvadesetak godina, vidimo da su gotovo svi najveći kriminalci, čak i oni koji su učestvovali u ubistvu premijera Đinđića, radili za policiju. Drugo, znatan broj ovih organizacija je povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Srpski narodni pokret 1389. to i ne krije, a tu vezu ne kriju ni određeni crkveni krugovi. Dakle, sigurno je da ih Crkva u određenoj meri pomaže, čak i finansijski. Treće, među njima ima dosta navijača, a oni su povezani sa upravama klubova. Četvrto, s tim organizacijama su povezani i podmlaci ekstremnih političkih partija koje, naravno, finasiraju njihovo delovanje. Dakle, nema jedinstvenog izvora finansiranja. Novac stiže iz više izvora. Slažem se sa gospodinom Koraćem da je tu mnogo više simpatizera nego aktivnih članova. Ali ne treba potcenjivati ni broj onih koji čine aktivno jezgro tih organizacija. Ako saberete broj aktivnih članova Nacionalnog stroja, organizacije Krv i čast, Nacionalista Srbije, Srpskog narodnog pokreta 1389 i nekih drugih sličnih grupa, mislim da bismo došli do brojke od četiri-pet hiljada, možda i više, pripadnika ekstremnih nacionalističkih grupa. Ukoliko bi se u određenom trenutku otrgli od kontrole crkvenih i političkih krugova, koja nesumljivo postoji, oni bi mogli predstavljati veliku opasnost za jednu nestabilnu demokratiju, kakva je naša.

Žarko Korać: Ove organizacije, nažalost, imaju simpatije velikog dela javnosti. To se jasno može videti po reakcijama kada oni naprave neki incident. Tada se obično jave glasovi – pa to su mladi ljudi, oni možda samo preteruju. Drugim rečima, njihovi stavovi u osnovi su u redu, ali, eto, uneli su u to malo previše strasti. A kad je reč o tome ko iza njih stoji, nema nikakve sumnje da iza jednog dela tih organizacija stoji deo Srpske pravoslavne crkve. Ne tvrdim da stoji cela Crkva, ali jedan njen deo apsolutno stoji. Pre nekoliko godina, da biste se učlanili u Obraz, trebalo je da pozovete jednu crkvu u Beogradu koja se nalazi u blizini fudbalskog stadiona Partizan. U jednom broju časopisa, koji je svojevremeno izdavao Obraz, objavljen je tekst Vojislava Koštunice u kome on govori da treba valorizovati srpsko političko nasleđe, pa je tu pomenuo i Milana Nedića. Možemo u nekom smislu smatrati da im je i on tada dao podršku. U poslednje vreme u vezi sa Obrazom pominje se banatski vladika Nikanor. Govori se da ih on direktno pomaže. Dalje, te organizacije finansijski pomažu i neki biznismeni, naročito poreklom iz Bosne. Konačno, moj je utisak da se oni finansiraju i od priloga ljudi koji imaju velike simpatije za ono što oni rade. U Srbiji je jaz između ekstremnih tvrdnji i onoga što misli jedan veliki deo stanovništva ustvari relativno mali.

Filip David: Ako pogledate bilo koji sajt najekstremnijih organizacija kao što su Krv i čast, Nacionalni stroj, Nacionalisti Srbije, pa i Obraz, tu se uvek pojavljuju tri ličnosti koje su neprikosnovene: Karadžić, Mladić i Nikolaj Velimirović, novoproglašeni svetac Srpske pravoslavne crkve. Zašto? Zato što Nikolaj Velimirović ima u svojim spisima, posebno u knjizi „Kroz tamnički prozor“, izrazito antisemitske i antizapadne stavove, on je protiv Evrope, protiv kulture i protiv Jevreja. A to je ono što je jako privlačno za ove ekstremne grupe. Mladić i Karadžić se mogu dobro povezati sa tim stvarima upravo zato što su oni proizvod nacionalizma koji vlada poslednjih petnaest, dvadeset godina. Teorija zavere, to jeste da je čitav svet protiv nas, ovde je još uvek jako popularna. Dok god to bude tako, postojaće vrlo plodno tle za delovanje ekstremističkih organizacija koje svoje programe grade upravo na teoriji zavere i okupljaju široki sloj ljudi koji ne mogu da nađu objašnjenje za sve ono što nam se dogodilo, pa ga onda nalaze u nekoj svetskoj zaveri.

Žarko Korać: Devedesetih godina i za vreme ratova teorija zavere je kod nas bila zvanična teorija. Mediji i najuglednije političke ličnosti Srbije su govorili da se je Jugoslavija raspala zato što su se Nemačka i Austrija, znači, sile koje su poražene u Drugom i Prvom svetskom ratu, dogovorile da je rasture, da nam se osvete. To je matrica koja i danas funkcioniše i ove ekstremističke grupe to dovode do savršenstva. O tome pišu i novine poput „Glasa javnosti“ i „Kurira“, stalno imate neke velike zavere. Onda se traži ko organizuje tu zaveru, pa se dešava, što je naročito opasno, da neofašističke i neonacističke grupe na svojim sajtovima daju adrese Jevreja koji žive u Srbiji. Među njima ne retko ima i onih koji nisu Jevreji, ali oni ih proglašavaju Jevrejima. Sve je to posledica rehabilitacija kolaboracije iz Drugog svetskog rata koja je započela dosta davno u Srbiji, već ranih devedesetih godina. Podsetio bih da je Dejan Medaković, tadašnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, objavio knjigu o sto najznačajnijih Srba među koje je uvrstio i Milana Nedića, što je bilo prosto neverovatno. Zamislite šta bi se desilo kada bi se u Francuskoj pojavila knjiga u kojoj bi među sto najznačajnjih Francuza bio uvršten i maršal Peten. Mislim da bi se Francuska okrenula naopačke. U vreme dok je Koštunica bio premijer u zgradi vlade su postavljene slike svih predsednika vlade, među njima je bio i Nedić. Ja mislim da je to urađeno samo zbog toga da bi se Nedić pojavio na zidu. U zgradi Skupštine Beograda imamo slike svih gradonačelnika, među njima se pojavljuje i Dragi Jovanović koji je bio i upravnik logora na Banjici. Znači, zlikovac koji je posle rata i osuđen. Hoću da kažem da je rehabilitacija nacističke ideologije i saradnika okupatora stvorila uslove da neonacističke grupe deluju normalno.

Omer Karabeg: Pripadnici desnice su uglavnom mladi ljudi. Iz kojih društvenih slojeva se oni regrutuju?

Žarko Korać: Sada imate generacije koje su odrasle krajem osamdesetih i devedestih godina. Za njih postoji samo jedan pravi pokret otpora u Drugom svetskom ratu u Srbiji, a to je pokret Draže Mihailovića. Njih su učili da je partizanski pokret bio komunistički puč, da partizani nisu ništa drugo radili nego ubijali ljude, da su, kad su došli na vlast, pobili sve što je vredelo u Srbiji i onda zaveli gvozdenu diktaturu. Kada su ekstremisti na Pravnom fakultetu u Beogradu organizovali tribinu o Srebenici na kojoj se slavio Mladić, a o zločinu u Srebrenici se govorilo kao o briljantnoh vojnoj operaciji, Tadić je rekao da svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje. Mladi ljudi danas vide šovinizam kao jedini mogući pogled. To je ono što je šokantno. Mladi ne znaju da postoji druga istina osim one da su se Srbi žrtvovali, da su napravili dve Jugoslavije, da su oba puta izdani, da su poklani, da ih je izdao Zapad, da ih je bombardovao NATO pakt da bi im oduzeo Kosovo, da su Albanci favoriti zapadnih zemalja, da Srbe svi mrze, da ih jedino podržavaju pravoslavne zemlje – Grčka i Rusija. Mislim da se varaju oni koji misle da će se to brzo promeniti. Nažalost, mi sada trpimo posledice haosa i ratova. Dolaze generacije koje su odrasle u toj atmosferi i proći će mnogo godina dok se Srbija normalizuje. Ja smatram da se naše biračko telo opasno pomera u desno.

Filip David: Ranije, kad bi krenula kolona iz Studentskog grada, uvek ste očekivali da to studenti ustaju u odbranu demokratskih principa, u odbranu neke istine, pravde, a danas će oni krenuti jedino u odbranu nekog lažnog patriotizma. Veliki broj studenata su deca izbeglica koja su su živela i još uvek žive u užasnim uslovima, negde na periferiji Beograda i drugih gradova i oni su puni ogorčenja. To ogorčenje oni iskazuju protestom protiv Zapada. Ta situacija će potrajati duže vreme i teško je reći šta će se iz toga izroditi.

Bitka za nacionalističke glasove

Omer Karabeg: Čini se da pripadnici ekstremne desnice deluju na neki način kao udarne grupe protiv aktivista za ljudska prava.

Filip David: To je bilo očevidno za vreme Miloševićevog režima. Te udarne grupe su bile pod totalnom kontrolom policije. Iz redova navijača uzimali su se mladići, koji su bili fizički najspremniji, da se obračunaju sa demonstrantima. Toga ima i sada. Mi nemamo jasan uvid šta se tu događa, da li se je policija očistila od takvih elemenata ili ih i dalje koristi u neke slične svrhe. Rekao bih da ekstremističkim grupama pogoduje i pogrešna politika naših vlasti prema susedima. Pogledajte kakvi su odnosi sa Hrvatskom, sa Bosnom i Hercegovinom, sa Crnom Gorom. Uopšte nisu dobri.

Žarko Korać: U Srbiji se vodi mrtva trka ko će da dobije više tih takozvanih nacionalističkih glasova. Potpuno je jasno da Boris Tadić računa na te glasove. Njegov ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić uspeo je da svojim izjavama temeljno pokvari odnose u regionu. Prema istraživanju javnog mnijenja on je upravo zbog takvog ponašanja druga najpopularnija ličnost u Srbiji. Moram da kažem da to radi i Boris Tadić. Ne može se drugačije shvatiti njegova poseta Palama i otvaranje škole koja nosi naziv Srbija.