Simptom propalog društva

Sa svog čistog pravnog aspekta zločin/krivično delo učinjeno iz mržnje je vrlo jasno – kada se desi bilo koje “bazično“ krivično delo (ubistvo, silovanje, teške telesne povrede itd, tj bilo kakvo ugrožavanje psihičkog i/ili fizičkog integriteta) koje je motivisano upravo mržnjom prema pripadnicima određenoj rasi i veroispovesti, nacionalnoj ili etničkoj pripadnosti, polu, seksualnoj orijentaciji ili rodnom identitetu drugog lica onda se to ceni kao otežavajuća okolnost (ako to već nije samo obeležje krivičnog dela) koju Krivični zakonik omogućava u članu 54a.

Ovde je začkoljica što postupajući organ mora da prepozna motivaciju počinioca krivičnog dela da bi ga klasifikovao u skladu sa tim članom i na taj način da posebnu težinu kažnjavanju i njegovoj posledici koje će ono imati na društvo u kojem je to krivično delo učinjeno. Znači dva jasna cilja – prevencija i uticaj na druge da ih ne čine i zaštita žrtvi i njihovih porodica da se ne osećaju prepušteni sami sebi kao i da ne uzimaju pravdu u svoje ruke. Takođe za pravilno delovanje potrebno je i razlikovanje od drugih krivičnih dela kao što su zabrana rasne ili druge diskriminacije.

Po mom profesionalnom mišljenju ovo je jedna od klasifikacija krivičnih dela koje ako se prepozna i suzbija na sistematičnom nivou ima priliku da utiče na poboljšanje tj pomirenje odnosa određenih grupacija u društvu ili u suprotnom – njenih nepovratnih cepanja i to uvek sa nasilnim završecima, ali po celo društvo.

Kompleksnost policijskog posla u identifikovanju pojedinca ili grupacije koja je usmerena na takvo delovanje – iz mržnje, brza reakcija javnog tužilaštva i sudstva je od krucijalne važnosti da to isto društvo ne zapadne u još veći ponor socijalne patologije koje je neretko povezano i dolazi iz “kuhinje“ politike tj nevoljnosti njenih predstavnika da se obračunaju sa njom.

Nepostojanje političke volje koje u krajnoj liniji može uvek da se ogleda u konstantnom nedostatku sredstava iz državnog budžeta za pomaganje ugroženim društvenim grupama pa do javnog priznanja svoje nemoći pred nasilnom grupom svakako utiče na to da li će ta krivična dela uopšte biti identifikovana kao zločini iz mržnje a upravo u zaziranju od njihovih reakcija.

Samo pogledajmo užasnu tragediju dečaka romske nacionalnosti Dušana Jovanovića koji je brutalno ubijen od dvojice skinhedsa i višedecenijski institucionalni zaborav Roma. Ajmo da postavimo stvari jasno – zločin je bio izvršen 1997 – “famoznih“ devedesetih. Decenija koja bi mogla da bude označena kao svojevrsna balkanska petrijeva posuda za formiranje, narastanje i prerastanje paravojnih formacija razne vrste.

Tako da zločin/krivično delo učinjeno iz mržnje sa svog pravnog aspekta je jasno, ono što njegova pojava predstavlja je – propalo društvo, koji je veći problem.

I to smo svakako videli na primeru građanskog rata na području SFRJ i njegovim beskonačnim nusproduktima od nasilnih grupacija/formacija do kvazi političkih desnica koje i dalje haraju regionom. Poenta je da kada društvo sa svojom elitom ne radi na otklanjanju uzroka mržnje, a to je u većini slučajeva marginalizacija bilo koje grupe stanovništva koja nije izjednačena u svojim osnovnim ljudskim pravima sa ostatkom društva, onda imamo plodno tle za izvršenje zločina iz mržnje čiji su počinioci u stvari pokusni kunići nekompetentnih političara.

Autorka je advokatica/medijatorka