Sindikati i odbrana demokratije i socijalne pravde

Razmatranje potencijala sindikata da doprinesu promeni započeću sa tri polazne tvrdnje. Politički kapitalizam – brak iz računa političkih elita i korporativnog kapitala i prateća trulež korupcije i klijentelizma, uključiv rasprodaju savesti, nisu jedina preostala mogućnost. Zaposleni, posebno oni organizovani u sindikatima, nisu zaslužili da živi budu (politički) sahranjeni.

Misija sindikata, kao zastupnika interesa sveta rada, jeste da uveže i politički zastupa, proda mnogo hvaljen a odavno napušten spoj demokratije i socijalne pravde. On nije samorazumljiv i većini do njega i nije naročito stalo čak ni u svedenoj varijanti dostojanstvenog, dakle ugovorenog, na radnim i sindikalnim pravima zasnovanog, bezbednog i pristojno i na vreme plaćenog rada.

Uloga sindikata je određena trima pretpostavkama. Prvo razrešenjem polazne dileme jesu li njegova klijentela zaposleni ili ukupan svet rada? Drugo, merom u kojoj postoji razvijen i poželjan radnički i sindikalni identitet. Najzad, kapacitetima sindikata da odigraju ulogu organizacionog okvira za efektuiranje političkog kapitala, uticaja i moći sveta rada.

Tržište rada, odnosno status onih koji unovčuju na njemu svoj rad jesu prvi element definisanja radništva. Još pre ukupnog sveta rada u koji bi mogli spadati i muzičari, novinari, režiseri i glumci. Oduvek u klasnoj šemi postoje i brojne prelazne kategorije poput onih koji su sami sebi gazde, odnosno samouposleni. Frilenseri različitih profila ili radnici na platformama su danas dobar primer. Jesu li i oni deo sveta rada? Ili, pak, oni koji rade ali i poseduju manje ili više ingerencija nad drugima poput ešalona poslovođa, menadžera, direktora ili podoficira i oficira. Jesu li oni deo sveta rada ili prva linija odbrane režima?

Po mome sudu, globalizacijom je samo ojačana tendencija koju odlično definiše Ričard Sejmur konstatujući da prekarijatu pripada svako ko nije finansijski kapitalist, nije državni ministar ili stariji javni službenik, nije visokorangirani policajac, ni sudija i medijski magnat – drugim rečima, nije član bloka moći – kapitalističke klase te vela buržujskih akademika i profesionalaca koji je okružuju. Svi smo mi prekarijat. I ako smo opasni, to je zato što se spremamo zatresti iluzornu sigurnost naših vladara.

Posledično, drugi, još teži i neizvesniji element je radničko samoidentifikovanje, svest i solidarnost. Pogotovo što su i same brojne linije socijalnih podela – klasnih, slojnih ali i nacionalnih, rodnih ili generacijskih, međusobno izukrštane, dinamične i daju vrlo različite konstelacije odnosa. Pitanje je, recimo, da li profesor univerziteta poseduje svest da je, uz sve drugo, i deo sveta rada, dakle radnik? Na njih se dalje oslanjaju i različite interesne matrice i vrednosni sklopovi. Posebno, ako se poput radništva, radi o grupama koje imaju mali raspoloživi socijalni i politički kapital i svesno su udaljene od političke arene. Objektivnu povezanost treba osvestiti i objediniti u pokret za promene, odnosno poverovati da je Srbija poželjna životna destinacija u kojoj su razvoj, demokratija i socijalna pravda moguća kombinacija za koju se vredi izboriti.

Prvi nivo je postojanje poželjne kolektivne samoidentifikacije. Ona je u sudaru i povlačenju pred doživljajem pripadanja radništvu kao nepoželjnom i iznuđenom identitetu, na jednoj, i anarhoindividualizmom, odnosno brigom za sebe u svetu bez pravila, u kome Srbija nije odabrana destinacija, na drugoj strani. Drugi nivo je pobednička klasna psihologija i mentalitet – uverenje da treba i mogu da se bore i izbore za demokratiju i socijalnu pravdu. Danas dominira razorna smeša apatije, konfuzije, nepoverenja, straha i nezainteresovanosti.

U istraživanju Centra za sindikalizam iz 2018. u fokusu je bilo i detektovanje (ne)postojanja sindikalnog identiteta. Ovde ću se ograničiti samo na tri ilustracije:

Zaposleni imaju svest da i model na delu i same vlasti rade za kapitaliste. Dvadeset dva puta veći je udeo onih koji smatraju da vlast vodi više računa o interesima kapitalista od gotovo simboličkog udela stave da vlast više zastupa interese radnika (65 : 3 odsto). 2. Narušena su ozbiljno radna prava i usled toga postoji nezadovoljna, ali i još pre apatična većina. Približno tri petine anketiranih je nezadovoljno stanjem i svesno kršenja radnih prava. Njih četiri od deset čak tvrdi da ima i lično iskustvo kršenja prava u širokom luku – od neisplaćivanja ili kašnjenja zarada, preko neplaćanja prekovremenog rada i neuplaćivanja socijalnih doprinosa do diskriminisanja, mobingovanja i pretnji otkazom zbog sindikalnog delovanja. No, samo se svaki deseti nekom zbog toga obratio a sindikatu tek jedan od tih deset. 3. Značajan percipiran nivo kršenja radnih i sindikalnih prava nažalost vodi situaciji u kojoj kakvo takvo poverenje u institucije i organizacije, sem delimično u vlast i veze sa vlašću, ne prelazi trećinu – sindikat naprosto nije nikakav izuzetak. Dakle, radi se o kompletnoj eroziji institucija i posledičnoj neverici da „bilo ko, pa i sindikat može da te zaštiti“.

U tom okviru kreće i strategija kapitala da se raširi logika po kojoj se do pristojnih zarada, uslova rada i karijernog napredovanja može doći i bez sindikata i sopstvenog angažovanja, odnosno da su oni pre smetnja i opasnost nego mogućnost. Istovremeno, u istraživanju IPSOS-a iz 2018, unutar planetarne skromne trećine anketiranih koji smatraju da je radnička klasa integrisana u politički poredak, Srbija je, po mnenju sopstvenih građana, na ubedljivo poslednjem mestu. Tek svaki sedmi (14 odsto) smatra da radništvo ima zadovoljavajući, ravnopravni tretman unutar političkih institucija.

Legitimno se postavlja pitanje ko sve organizuje i učestvuje u političkom opelu za radništvo i svet rada? Radništvo je, pre svega, gotovo svuda nestalo iz stranaka i politike, i to kako konceptualno tako i personalno. Ne samo iz političkih prioriteta već i fizički iz vrhova i proradničkih stranaka i parlamentarnih klupa. Toni Bler je svojevremeno sindikalnim vođama cinično preporučio da se i oni otisnu na pučinu tržišnih političkih kalkulacija. Istovremeno, sindikati su marginalizovani, obeshrabreni a ako treba i potkupljeni i fragmentirani.

Ključno pitanje je koliki deo sveta rada režim može kupiti ili ućutkati i zaplašiti? Vučićeva duga spirala klijentelizma i partijskog zapošljavanja kojom kreira i svoje radništvo i ustuknule sindikate je više nego dobar primer. Ako zaposlenom delu članstva SNS dodate i partijski uposleno članstvo i funkcionere njenih saputnika, onda se radi o bar 600.000 ljudi, odnosno o trećini svih uposlenih. Unutar njih je i krug od stotinak hiljada ljudi na politički izabranim pozicijama i njihovih savetnika.

Crkve, posebno kod nas najuticajnija SPC, ne reaguju protiv sveprisutne pohlepe, eksploatacije, sebičnosti, srebroljublja i častoljublja a u prilog zavetu solidarnosti i skromnosti. Čini se i da je prevelik akcenat na rodnim, generacijskim ili uskim, profesionalnim i korporativnim identitetima samo dalje zamaglio zajednički, klasni interes. Zatvoren je socijalni pristup kvalitetnom obrazovanju a dominantna je neoliberalna klima. Praksa, recimo, preterane kompetitivnosti i permanentnog testiranja vodi do nebrige za druge koja se sistematski neguje od vrtića.

Konačno, socijalni lift je zaglavljen na najvišim socijalnim spratovima. Svi ostali, koji se ne penju požarnim stepenicama klijentelizma, su u slobodnom padu. Bez obzira da li smo do kraja osiromašeni ili tek profesionalno uniženi i ignorisani od strane partijskih atamana u prosveti, kulturi, pravosuđu ili medijima. Posledično, vrtimo se u začaranom krugu u kome sve slabiji politički uticaj vodi sve slabijoj ekonomskoj i poziciji na tržištu rada. I obratno.

Sindikatima su preko potrebni strategija adekvatna vremenu, program i organizacija i liderstvo. Koga prvo zastupaju sindikati? Po mome sudu zaposlene, sve radno angažovane ali i samozaposlene, pa i nezaposlene i penzionere, kao bivše i buduće zaposlene. Od širine određenja krugova potencijalne sindikalne klijentele, ili bar interesnih saveza, zavisi i solidarnost, kao i misija sindikata. Složena slika izukrštanih interesa i vrednosti potencijalne sindikalne klijentele govori da danas nema jednog, dominantnog obrasca sindikalnog delovanja. Radi se o miksu uslužnog, servisnog modela pružanja zaštite i usluga članstvu, modela socijalnog partnerstva i dijaloga, kojima se mora dodati model transformacijskog pokreta u kome su sindikati umreženi sa organizacijama sa kojima dele zajedničke interese i vrednosti.

U ovo doba personalizacije i medijalizacije i prodora socijalnih mreža sve značajniju ulogu igra organizacija i liderstvo. Sindikalne tribune danas predstavljaju oni koji poseduju harizmu, viziju i srčanost. Bezlične, a u samoodržanju vešte lidere, treba da zamene transformišući lideri. Lideri koji su i odgovorni i inkluzivni jer uključuju i bude energiju drugih i ostavljaju im prostor za kreaciju i kritiku.

Autor je sociolog, profesor FPN i predsednik UGS „Nezavisnost“