Sindikati i organizacije civilnog društva potpisali Deklaraciju o plati za život

„Najavljena je podrška radničkim zahtevima u pregovorima oko minimalne cene rada za narednu godinu kao i pritisak na institucije da proračun realnih troškova života uđe u zvanične statistike Srbije i postane parametar prilikom utvrđivanja minimalne cene rada“, navedeno je u saopštenju Centra za politike emancipacije.

Bojana Tamindžija iz Centra za politike emancipacije rekla je da je plata za život ona koja pokriva realne troškove elementarnog pristojnog života.

„Prema regionalnom proračunu Clean Clothes Campaign mreže minimalna zarada u Srbiji pokriva tek jednu trećinu iznosa plate za život“, rekla je Tamindžija.

Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije, istakao je da radnici treba da se osveste da su oni ti koji zarađuju profit poslodavcima i da je prioritet borba za bolju redistribuciju bogatstva.

Istraživač Fondacije Centar za demokratiju Sarita Bradaš rekla je da u Srbiji tek 10 odsto zvanično zaposlenih prima platu za život.

Zoran Ilić ispred UGS Nezavisnost rekao je da je minimalac postao praksa, a da bi trebalo da bude izuzetak.

Reprezenativni sindikati su, prema njegovim rečima, saglasni da je minimalna potrošačka korpa problematična, ali naglašavaju da minimalna zarada ne dostiže ni takvu potrošačku korpu.

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović istakao je da plata za život ima svoje mesto u novom zakonu i istakao da minimalna zarada treba da čuva osnovni kvalitet života svih radnika i da ne sme biti politički ispregovarana kategorija.

Prema rečima predsednika sindikata Sloga Željka Veselinovića problem je i što se o minimalnoj zaradi ne pregovara nego se unapred o njenom iznosu izjasni vrh države.

„Predloženo povećanje minimalne zarade od 14 odsto za narednu godinu ne prati stopu inflacije i na taj način će se životni standard radnika Srbije dodatno srozati“, rekao je Veselinović.

Aleksandra Lakić, ispred organizacie Zajedničko, naglasila je da tendencije usitnjavanja radnog zakonodavstva negativno utiču na mogućnost radnika za borbu za bolje zarade. Zakon o sezonskim poslovima, prema njenim rečima, dodatno prekarizuje širok spektar zanimanja čija priroda nije privremena i povremena, a po kome poslodavac nije obavezan da isplaćuje ni minimalnu zaradu, nego samo minimalnu cenu rada po satu.