Sindikati odgovorni za stanje u državi

To što mi nismo najviše krivi, i to što je “Nezavisnost” uvek plivala protiv struje, ne može da izbriše gorak ukus toga da nismo bili dovoljno ubedljivi za većinu građanki i građana Srbije, kaže Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata nezavisnost, za emisiju Centrifuga koja se ekskluzivno emituje na sajtu Danasa.

INTERVJU: Zoran Stojiljković
Profesor na Fakultetu političkih nauka i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata (UGH) “Nezavisnot”

SRBIJA U TRCI KA DNU

Ovih dana istraživanja pokazuju da na pitanje da li je samo dovoljno da imamo vođu koga ćemo slediti, pozitivno odgovara više od polovine ispitanika. U takvom društvu u kome su ljudi još i siromašni, disciplinovani strahom od gubitka posla, uveliko naterani da tezgare i gledaju da održe egzistenciju, jedina promena koja se mora desiti je – da se uspravimo, rekao je Zoran Stojiljković, profesor FPN i predsednik UGH “Nezavisnot”.

Šta se to nama dešava, zašto nikako ne uspevamo da se uspravimo?

Izgleda da imamo problem sa tim da se individualizujemo i da prestanemo da stalno tražimo neki pokrivač. Nama država izgleda ili kao lovina – za one koji su na vrhu socijalne piramide, dakle za političke stranke i njihove vrhove koji državu vide kao plen, ili kao neka vrsta tutora koji mora da brine o nama od kolevke pa do groba. Ja bih voleo da rezon bude sledeći – Ako država traži nešto od mene, onda i ja tražim nešto od države. Habermas je rekao da se državljanstvo svake države mora njihovim građanima isplatiti u nekoj solidnoj valuti ekonomskih, socijalnih, političkih i kulturnih prava. Šta nama govori u tom kontekstu podatak da bi svi mladi, da mogu, otišli odavde? Govori nam da je to jedna propala, neuspešna država koja ne uspeva da zadovolji interese svojih građana. Kada se u nekoj kampanji, a imamo ih svake godine, razgovara o životnoj perspektivi običnog građanina? Ja se isto tako pitam u ime sindikata “Nezavisnot”, da li je Srbiji i njenim građanima namenjena sudbina da živimo za plate od 250 do 700-800 evra maksimum? Jel to nama upisano u gene ili na je to određeno? Da li je bilo kom mladom čoveku san da radi za te parice? Pa nije. A ta demagogija političara da nam premijer i predsednik rade za hiljadu evra – to je demagogija najgore vrste.

Zbog čega su ljudi izgubili poverenje u sindikate?

Sindikat nikada nije uspeo da uradi ono što je mogao da proba da uradi – da zaustavi sistem propadanja. A danas jedan broj sindikata čak i ne zadovoljava karakteristike sindikata, njihovu definiciju. Više se radi o sindikatima koji su manufakture za sticanje dodatne zarade koje formiraju poslodavci, o ljudima kojima je to način preživljavanja. Za mene ozbiljan sindikat nije onaj koji rentira svoja dva glasa, koje je dobio, na nečijoj listi za podršku.

Kako vratiti poverenje ljudi u sindikate uopšte? I šta je konkretno Vaš plan?

Za mene je sindikat neko ko odgovra na deo potreba članova. Na primer, svako ko od plate izdvaja za sindikalnu članarinu 385 dinara mesečno, što je godišnje 40 evra, mora od sindikata da dobije pravnu zaštitu, zastupanje, pregovaranje o ozbiljnim stvarima i na nacionalnom nivou i osećaj pripadnosti i integriteta. Ako neko od svog sindikata za te pare to dobija, u redu ako ne, neka nas smenjuje.
Ja hoću da merimo vremena, ozbiljno se ogranizujemo, da imamo kapacitete, iako za aktivnosti ne dobijamo ni žutu banku od države, živimo od članarina sve manjeg broja zaposlenih čija su primanja očajno mala a mi moramo da imamo kapacitete da nešto uradimo. Po mom mišljenju, a svi su se složili u Sindikatu, imamo vremena do kraja juna da u prva dva meseca potpuno snimimo stanje, stvorimo pretpostavke za sve ono što imamo, a onda pokažemo rezultat. A šta je merljiv rezultat a da to nisu izveštaji o radu? Rezultat je da je u istraživanju porastao stepen poverenja u sindikate.

Ceo intervju možete pogledati na snimku:

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=J309nF2JqH4]