Sindikati prosvetara od 4. novembra najavljuju „zonski“ štrajk: Razlog nije slučajan

On će se sprovoditi u skladu sa zakonom tako što će časovi biti skraćeni na 30 minuta, s tim da neće istovremeno štrajkovati zaposleni u svim školama u Srbiji, već će se tokom četiri nedelje novembra smenjivati po nekoliko školskih uprava.

– Ovaj modalitet nije slučajn. On se već primenjivao u nekim zemljama i pokazao se naročito uspešan u Hrvatskoj. Oni su ga sprovodili po županijama, mi imamo školske uparave i administrativne okruge. Hoćemo da primenimo taj modalitet jer je oproban i dao je rezultate. Tako da ništa nije slučajno. Ima razloga za to, i ekonomskih. Mi smo svi u štrajku, a ne moraju ga svi istovremeno sprovoditi – odgovara Srđan Slović, predsednik GSPRS „Nezavisnost“, na naše pitanje zbog čega u štrajku neće biti sve škole u Srbiji.

Plan o kome je Danas pisao predviđa da od 4. do 8. novembra u zakonskom štrajku budu škole s područja Beograda i školske uprave Požarevac.

Naredne nedelje časovi će biti skraćeni u Novom Sadu, odnosno Vojvodini i školama s područja školske uprave Valjevo.

Sledi štrajk na području Niša, Vranja, Leskovca, Zaječara, kao i u Školskoj upravi Kruševac, i u poslednjoj nedelji novembra u centalnoj i zapadnoj Srbiji, to jest u školama u Kraljevu, Čačku, Gornjem Milanovcu, Kragujevcu, Užicu, Prijepolju…

– Četvrtkom ćemo držati konferencije za medije u jednom od većih gradova. Ako u međuvremenu dođe do usvajanja budžeta koji nije povoljan za nas, organizovaćemo dodatne proteste i zaoštriti štrajk – rekao je za Danas Danilo Gligorić, predsednik Sindikata radnika u prosveti Srbije.

Milan Jevtić, sindikalista iz Kragujevca, potvrđuje da su se naši sindikati oslonili na hrvatsko iskustvo, ali napominje da postoje razlike.

– Hrvati, za razliku od nas imaju pravo na štrajk, kao i sve druge države u okruženju i u Evropi, čak i Kurtijevoj lažnoj državi. Jedino u bastinonu slobode demokratije kakva je Srbija prosvetni radnici nemaju pravo da štrajkuju, tako da je ovo što oni zovu štrajkom zapravo izigravanje štrajka. Kakav je to štrajk kad direktor kaže da je jedan kolega tražio da se zvoni na 45 minuta ili kad nam poruči da ne ostavljamo decu samu u učionicama već da radimo 30 minuta, pa da sa učenicima sedimo 15 minuta – pita Jevtić.

On napominje da štrajk služi da nanese štetu poslodavcu i da od njega mora da bude vidljiva šteta.

– S druge strane to i meni kao nastavniku pravi određenu frustraciju da za 30 minuta završim sve što treba da se uradi za 45 minuta. Većina nastavnika je „baždarena“ na 45 minuta. Tako da štrajk u zakonskim okvirima nije štrajk. Nama treba dati pravo na potpunu obustavu rada. Podrazumeva se da za to vreme nemamo zaradu, ali bismo onda mogli da formiramo svoje štrajkačke fondove i štrajkovali bismo koliko mi procenimo da možemo – ističe Jevtić.

Na pitanje da li očekuje da država uguši štrajk odbijanjem od dnevnice za tih 15 minuta koliko časovi budu skraćeni, što se i dogodilo i 2015, čime je okončan takozvani „veliki štrajk“, Jevtić odgovara da od ove vlasti može svašta da očekuje.

– Jer oni milosti nemaju. Šta god budu smatrali da je neophodno, oni će uraditi. Ako misle da treba da odbijaju od plate to će učiniti. Jedno što smo iz iskustva naučili jeste da prosvetni radnici ne žele ništa da nadoknađuju. Oni kažu, bar ja takvu poruku imam: ako budu krenuli da odbijaju, nek odbijaju, ne pristajte na izmišljotine koje se zovu nadoknada, jer 15 minuta ne može da se nadoknadi. Ja sam taj čas, kad sam ga održao, zaokružio takav kakav jeste i tu nema ništa nedorečeno. Insistirali su da ne pristanemo na takvu vrstu farse da će da nam vrate pare, ako mi nadokandimo, nego ako odbiju, odbili su – kaže Jevtić.

Zbog toga se, dodaje, ide na pomenutu cikličnost, jer ako se država opredeli na smanjenje, odbijanje od plate neće biti veliko.

– Jer mi ćemo štrajkovatri nedelju dana, za to ne može da se odbije ne znam koliko već mali deo plate, a mi ćemo sami sebi da nadomestimo koliko budemo mogli i nastavljamo dalje. Na ovakav način štrajk može da potraje jako drugo i da im bar bode oči ili da ih žulja kao kamečić u cipeli, ako ništa drugo. Mi u ovom trenutku ne možemo njima ni potpunom obustavom rada da nanesemo neku štetu, jer njih to jednostavno ne zanima – smatra Jevtić.

On ističe da prosvetni radnici ne smeju da pristanu na poniženje.

– Ako ti odbije, nek ti odbije, istrpi svoju muku i svoju sramotu. To koliko je tvoja sramota još više je sramota vlasti što dozvoljava da im prosvetni radnici, ono što oni zovu okosnicom sistema, žive u bedi. Na kraju krajeva, mi se borimo i za svoje dostojanostvo, a ono se meri i tom vrstom trpeljivosti. Kad kreneš u nešto ne odustaj – poručuje Jevtić.

Srđan Slović, koji je kao i Jevtić bio učesnik „velikog štrajka“, kaže da ne bi pravio poređenje tadašnjeg i aktuelnog trenutka, jer da li će odziv biti bolji, sličan ili manji, zavisi od atmosfere i nezadovoljstva prosvetnih radnika.

Slović smatra da je sada to nezadovoljstvo veliko, naročito u Beogradu.
– Mi gledamo prosečne zarade u državi, a prosečna plata u Beogradu je još veća i gde je tu položaj nastavnika u

odnosu na beogradski prosek? U nekim krajevima je drugačije, imate situaciju da je plata profesora daleko iznad proseka opštine, ali Beograd je posebno ugrožen i očekujem da na protestu koji opet planiramo zaposleni u školama izađu i pokaže to nezadovoljstvo – kaže Slović.

Osvrćući se na način na koji je „veliki štrajk“ završen, on kaže da glavna poruka mora da bude jedinstvo.

Podsetimo da su sva četiri sindikata ušla zajedno u štrajk sredinom novembra 2014, a u februaru naredne godine je došlo do razlaza kada su Sindikat obrazovanja Srbije i GSPRS „Nezavisnost“ odlučili da sa Vladom potpišu Poseban kolektivni ugovor i Sporazum o rešavanju spornih pitanja sa obećanjima na dugom štapu.

Duga dva sindikata – Unija sindikata prosvetnih radnika i Sindikat radnika u prosveti Srbije su nastavila štrajk, nezadovoljni što im Vlada nije dala čvrste garancije da će im zahtevi biti ispunjeni.

Protest je trajao do kraja aprila 2015, a ugušila ga je odluka Ministarstva prosvete da se umanje primanja prosvetnih radnika od februarske i martovske zarade.

– Dok smo svi bili zajedno, a to je bilo mesecima, nikome ništa nije odbijeno. Prva tačka Sporazuma koji smo potpisali je bila da se ne snose posledice zbog sprovedenog štrajka. Isti taj papir su kasnije potpisla druga dva sindikata – kaže Slović, koji smatra da su za uspeh štrajka presudni masovnost i jedinstvo.