Ilustracija Foto FoNet/Miki JevtovićSindrom sagorevanja na poslu predstavlja posledicu profesionalnog stresa koji ima svoje medicinske, psihološke i sociološke aspekte. Ne prođe ni dan, kako kažu za Danas u jednom od najvećih sindikata u zemlji, da im se radnici ne jave zbog tog problema, dok psihijatri upozoravaju na posledice po mentalno zdravlje, od kojih su neke anksioznost i depresija.
Istovremeno, burnout ili sindrom izgaranja na poslu još 2019. godine je Svetska zdravstvena organizacija uvrstila kao dijagnozu u 11. izdanju priručnika Međunarodne klasifikacije bolesti i to kao profesionalni fenomen.
Jedan od srpskih radnika, koji je insistirao da ostane anoniman zbog mogućih posledica na poslu, opisuje za Danas kako izgleda narušavanje zdravlja zbog stresa i sagorevanja na poslu rečima:
Radnik: Ja sam završio kod lekara
„Sve naše priče su iste, samo su promenjive u ovoj jednačini u kojoj kompaniji se dešava maltretiranje i koji šef to sprovodi. Radim u proizvodnji preko dve decenije. Svoj posao volim i mogu da ga radim žmureći profesionalno, u zahtevanom obimu i rokovima. Otkako su došli novi šefovi ili ignorišu radnike ili ih potkazuju svojim nadređenima, spotiču, podmeću nogu. Okreću kolege protiv nas ili zatrpaju poslom. To nam izaziva stres. Prvo sam zbog toga nervozan odlazio kući, razmišljao o nepravdi koju trpim, dobijao nesanicu, bio neraspoložen, počeo da zazirem od odlaska na posao, a sam odlazak mi je, verujte, bio kao da idem na klanje. Da ne govorim o kvalitetu odnosa koji je zbog toga bio narušen u porodici. Naprosto, upao sam u neizdrživo stanje: morao sam da radim, a išao sam na posao s užasom u glavi pitajući se šta je danas na redu“, priča on.
On je potom rešio sve da prekine, otišao je kod lekara koji ga je uputio kod specijaliste. Dobio je dijagnozu reakcija na težak stres, ali mu je rečeno da je „ispred vrata kliničke depresije“, uzimao je propisanu terapiju.
„Zanimljivo je što sam bio na bolovanju tri nedelje i tokom tog perioda niko me s posla nije zvao da me pita kako sam, što bi bilo normalno i ljudski, a kada sam se vratio to pitanje nisam dobio ni od šefa. Ponašao se kao da se ništa ne dešava“, navodi on.
Dr Radosavljević: Šefovi najčešće prave rascep u kolektivu
Dr Igor Radosavljević, psihijatar u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ dodaje da je, kada je burnout u pitanju, kvalitet komunikacije na poslu, realne i virtuelne, od ključnog značaja:
„Da li na poslu imamo atmosferu opuštenosti, poštovanja, sinergije ili pritiska, pretnje, beznađa? Ljudi imaju određeni potencijal za adaptaciju i kad se radi o negativnoj atmosferi, ali posle izvesnog vremena taj potencijal se istroši, postajemo napeti, impulsivni, anksiozni“.
On kaže da, kada se radi o autoritarnom, diktatorskom načinu rukovođenja poslom, napetost, nesigurnost, ali i suspregnuti bes i osećanje nepravde počinju da „nagrizaju“ sve aspekte psihosocijalnog funkcionisanja zaposlenog.
„Dodatni problem je što šefovi najčešće prave rascep u kolektivu i obavezno imaju grupu podanika pomoću kojih ojačavaju svoju kontrolu i moć, što sagorevanje ostalih čini izvesnijim. Anksioznost ili napetost, strah, neizvesno iščekivanje lošeg, kao i depresija ili tugovanje, pad samopoštovanja, beznadežnost, su u psihijatriji fenomeni koji se javljaju samostalno ili u sklopu drugih poremećaja, a sastavni su deo i burnouta. Prepoznavanje tog mobinga, uzajamna podrška među zaposlenim i glasno nepristajanje na zloupotrebu moći od strane pojedinca, ključni su alati u borbi za ljudsko dostojanstvo“, navodi on.
Prema rečima dr Radosavljevića, za razliku od dikatatorskog šefa, dobar je onaj koji je kompetentan u struci, zrela ličnost koja poštuje sebe i druge, uvažava ideje drugih i razmatra ih sa ozbiljnošću, trudi se da u kolektivu vlada saradnja i dobra atmosfera.
„Dobar šef vešto uvezuje doprinose svakog pojedinca i on je organizator, a ne diktator. Treba, takođe, znati da postoje realno psihološki teški poslovi kada šef ne može sprečiti burnout. Zato je sa aspekta mentalnog zdravlja, dobro da se ne ostane predugo na takvim poslovima. Treba, ipak, napomenuti da ljudi individualno reaguju, da svako ima svoje specifične tačke osetljivosti i da svako ima svoju tačku sloma“, objašnjava taj psihijatar.
Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), potvrđujući reči dr Radosavljeviće, kaže za Danas da je sve tačno i prisutno u praksi – od diktatorski nastrojenih šefova koji maltretiraju radnike ignorišući ih ili preopterećujući ih nerazumnim zahtevima, do onih koji pokazuju moć i zloupotrebljavaju „svoje dobre ili privatne odnose sa svojim nadređenima“, pa tu poziciju koriste da potkazuju zaposlene, ucenjuju ih svojom „moći“, podmeću im nogu ili naprosto ogovaraju i ignorišu, ne ceneći njihov rad i trud.
Ranka Savić: Svakodnevno nam se javljaju ljudi koji trpe
„Nama se svakodnevno javljaju ljudi, koji još ne prepoznaju kod sebe burnout, ali imaju ogromne probleme. I to više nisu samo problemi sa poslodavcem i šefovima, nego između samih radnika. Do toga dolazimo zašto što je jedna armija, većinom partijskih ljudi uglavnom u državnim institucijama, tu došla sa stavom „bogom smo dani i mi možemo sve“. Pritom oni, u najvećem broju slučajeva, ne znaju posao koji rade zbog čega su neprijateljski raspoloženi prema starim radnicima, koji znaju da rade svoj posao. Imaju neverovatan gard prema njima. Neprekidno im podmeću nogu, sapliću i doživjavaju kao konkurenciju. U poslednje vreme sve to se pojavljuje između samih radnika i nekad je veći problem od samog odnosa radnik – poslodavac“, ističe Ranka Savić.
Kako dodaje, sa druge strane, tu su problem i oni „mali šefovi“ koji su neposredno nad radnicima.
„Kada se jave takvi problemu u stranim kompanijama, najgore je što nemamo problem sa strancima i relativno ih lako rešavamo, već sa našim ljudima u tim kompanijama. Oni, u borbi za svoje bonuse svake vrste, ne prezaju od maltretiranja radnika, što za psoledicu ima njihovo sagorevanje na poslu i pojavu raznih bolesti. Visok pritisak je postao kao „dobar dan“ među radnicima, kaže ona.
Prema njenim rečima, činjenica je da Srbija za Evropom zaostaje 50, 60 godina i „stalno govorimo o tome šta je novo uvela Evropa“.
„Bila bih srećna da jednom govorim o tome šta je Srbija uvela i kakvi su rezultati toga što smo uradili za svoje zaposlene. Ne razmišljaju radnici da imamo jedan život i jedno zdravlje, ćuti se i trpi. U mnogim ustanovama i preduzećima nema sindikata, što nije dobro. Da nije sindikata u Srbiji, radnike bi gazili. U inostranstvu se govori o uvođenju četvorodnevne radne nedelje, neke kompanije u okviru svog poslovnog prostora imaju takozvane sobe za opuštanje radnika. A mi ćemo vrlo brzo početi ponovo borbu za petodnevnu radnu nedelju, pošto postaje normalno da se radi šest dana tokom radne nedelje“, opisuje Ranka Savić.
U Evropi su seli i izračunali šta je jeftinije
Ranka Savić kaže da nisu Evropa i evropski poslodavac zaljubljenici u radnike.
„Oni, kao i država, ekonomski posmatraju tu stvar. Gledaju šta je jeftinije. Da li će da uvedu četvoronedeljno radno vreme ili prostor za opuštanje u okviru radnog prostora, bez maltretiranja zaposlenih, pa da taj radnik ima mogućnost i odlaska na bolovanje ili će da teraju svoje dok radnik ne padne. Tada će taj zaposleni morati da se leči. A to košta. U Evropi razmišljaju dugoročno. Sednu, stave sve na papir i izračunaju da, ukoliko dopuste ljudima da rade četiri dana, onda će radnici biti isto produktivni kao da rade pet jer su odmorni, zadovoljni – tri dana imaju da se oporave od radne nedelje“, ističe ona i dodaje da se u tom slučaju ne opterećuje zdravstvo, a poslodavac ništa ne gubi.
„E to su države. Ovo što mi imamo je „od danas do sutra“. Popusti malo, daj lufta zaposlenom. Mi smo najbolesnija nacija. Od bliskih ljudi iz sopstvenog okruženja svakodnevno čujem da su dobili onaj rak, ovaj rak, infarkt… Da se ne raduješ što imaš taj posao u ovoj državi“, priča ona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
