Siniša Mihajlović: Rođeni borac

Od trenutka kada je izašao pred italijanske medije i, u svom direktnom stilu, bez ustezanja progovorio o ličnoj agoniji neprekidno mu stižu reči javnog ohrabrenja od svih s kojima je u svojoj dugoj igračkoj i nešto kraćoj trenerskoj karijeri ikada, manje ili više uspešno, sarađivao, ali i protiv kojih se popularni Bombarder bez pardona borio i pobeđivao ih u tim bitkama.

– Poštujem bolest i suočiću se s njom hrabro. Gledaću je u oči, kao što sam uvek i radio. Ne mogu da dočekam da odem u bolnicu i da počnem borbu. Bolest je agresivna, ali je pobediva – bacio je „rukavicu“ malignitetu kvi i koštane srži nekadašnji selektor Srbije, samo nekoliko meseci posle navršenih pola veka burnog, stresnog, ali berićetnog i inspirativnog života.

Klupski lekari su poduprli njegov optimizam objašnjenjem da je medicina sve efikasnija u lečenju ove vrste kancera, naročito kada je otkriven u ranoj fazi kao što je Mihajlovićev slučaj, ali i ličnim uverenjem da neko ko je tako fizički jak, mentalno čvrst i tvrdoglav u želji da pomera granice ne može biti savladan. Ostali se prisećaju lepih i ružnih epizoda iz biografije rekordera italijanske Serije A u broju golova postignutih iz slobodnih udaraca.

Za jedne je bivši strateg Katanije, Milana, Torina, Fiorentine, Sampdorije i lisabonskog Sportinga simbol srčanosti i borbenosti. Još od detinjstva, kada je bio razapet između srpskog porekla pokojnog oca Bogdana i hrvatskih korena majke Viktorije, odnosno neprimerenih komentara okoline (do dana današnjeg). Za druge je otelotvorenje humanosti, jer je hranom i lekovima pomagao živalj u rodnom Borovu selu tokom ratnih 90-ih, a od gostiju na svadbi sa Italijankom Arijanom u Sremskim Karlovcima 2006. tražio da umesto poklona uplate donacije Dečjem selu, posle čega je proglašen za počasnog građanina Novog Sada. Oni kritičniji ne praštaju mu pljuvanje u usta Jensa Jeremisa na Svetskom prvenstvu 1998. godine, isto obračunavanje u italijanskoj ligi sa Patrikom Vijerom i Adrijanom Mutuom, koga je posle pada na zemlju i šutnuo, slikanje u društvu osuđivanog kriminalca Željka Ražnatovića Arkana, pristupnicu Socijalističkoj partiji Srbije, tuču sa novinarskom ekipom „Skrivene kamere“ na Apeninima, uvođenje obaveze pevanja „Bože pravde“ u vreme dok je vodio „orlove“…

Zato oko njegove fudbalske statistike nema dileme. Mihajlović ima ukupno pet domaćih titula sa Vojvodinom, Crvenom zvezdom, Laciom i Interom, uz još sedam različitih nacionalnih trofeja s ovim klubovima, sa beogradskim crveno-belima se peo na krov Evrope i sveta 1991, a u dresu Lacija 1999. dizao trofej u UEFA (Super)kupu. Jedini je igrač s tri gola iz „slobodnjaka“ u Seriji A na jednom meču, može da se pohvali s 63 nastupa i 10 pogodaka za ekipe Srbije i Crne Gore, odnosno Jugoslavije, pre nego što je izašao iz kopački, ali on svojim najvećim bogatstvom smatra to što u braku sa eks voditeljkom RAI ima dve ćerke i tri sina, odnosno muškog naslednika iz jedne vanbračne veze.