Užički spasioci/Foto: Nenad Kovačević Aleksandar Karadarević, Nemanja Penezić, Dejan Matović, Milan Sinđić i Radomir Smiljanić su, trenutno, najpopularniji Užičani. Njihovi sugrađani se, na društvenim mrežama i na ulici kada ih sretnu, dive njihovoj hrabrosti i požrtvovanosti. Proglasili su ih za „heroje, ljudine i prave momčine“.
Oni su mladi užički vatrogasci-spasioci, ali iza njih je zavidno profesionalno iskustvo. Skromni su, stameni i hrabri. Ozbiljni i uljudni. Odaju utisak bliskih drugara.
Zajedno sa kolegama iz drugih gradova Srbije, spasavali su ljude u Turskoj, od 6. do 17. februara, nakon razornih zemljotresa.
„Samo smo radili svoj posao za koji smo obučeni i naša dužnost je da pomažemo ljudima u nevolji, ma gde oni bili“, skromni su užički spasioci.
„Ljudi u gradu su prepoznali naš entuzijazam i želju da pomognemo drugima i reagovali su pohvalama“, kaže Milan o popularnosti užičkih spasilaca, a Nemanja dodaje da u tome „prepoznaje dragocenu podršku svojih sugrađana“.
Užički spasioci su, zajedno sa srpskim timom, koji je brojao 45 članova, bili u spasilačkoj misiji u Hataju, gradu na jugu Turske, dvadesetak kilometara od granice sa Sirijom koja je, takođe, pogođena jakim zemljotresima i humanitarnom katastrofom.
U kampu, kod fudbalskog stadiona nedaleko od tog grada, bili su sa još oko 600 spasilaca iz celog sveta, pretraživali ruševine i iz njih spasavali preživele, povređene i evakuisali ljude koje su ruševine usmrtile.
Najiskusniji među užičkim spasiocima Radomir Smiljanić objašnjava da je, po mehanizmu EU za delovanje u vanrednim situacijama, Uprava za vanredne situacije MUP Srbije formirala spaslačku jedinicu i uputila je u Tursku.
Moderan, savremen i bogat primorski grad, kakav je bio Hataj, priča za Danas Smiljanić, uništen je u trenutku, u prirodnoj katastrofi.
„Grad je pretvoren u ogromne gomile šuta, iz kojih vire odeća i obuća, daske od nameštaja, koje se lože u buradima na trotoarima. Pored buradi, sede tužni ljudi, čekajući vesti o tome da li je neko od članova njihovih porodica pronađen i da li je živ. Do njih su umotana tela poginulih. Nema vode i struje. Ogromna prašina. Kao da je stalo vreme i često se dešavalo da nismo znali koji je dan u sedmici“, svedoči Smiljanić o prizorima katastrofe.
„Ljudske žrtve“, poručuje, „ne mogu da se nadoknade, ali ta katastrofa je ujedinila ceo svet i dokazala da nam ne trebaju ratovi i sukobi da bismo uvideli koliko smo mali i da bi trebalo da sarađujemo“.
„Sa nama u kampu su bili muslimani, katolici, pravoslavci. Govorili su na raznim jezicima. Delili smo sa njima hleb i vodu i sve što nam je bio neophodno, od pristupa Internetu do rezervnih delova za kamione i mašine. Odlično smo sarađivali i pokušavali da, svi zajedno, ublažimo posledice katastrofe“, kaže za Danas Raško, kako ga zovu njegove kolege.
Dejan Matović i Aleksandar Karadarević su od malena volonteri Crvenog krsta i prva znanja i iskustva o spasavanju ljudi stekli u toj humanitarnoj organizaciji. Nemanja Penezić i Milan Sinđić su počeli kao volonteri u užičkom Dobrovoljnom vatrogasnom društvu, a profesionalni vatrogasci-spasioci su poslednjih nekoliko godina.
Zemljotres u Turskoj je, opisuje Milan, „katastrofa ogromnih razmera i retki su spasioci koji su, za svog radnog veka, bili u prilici da se sa tim suoče i da učestvuju u akcijama spasavanja“.
Svi ti prizori, svedoči, bili su veoma potresni, ali za takve situacije su on i njegove kolege bili fizički i psihički pripremljeni i obučeni.
„Prvi susret sa živom žrtvom u ruševinama, nakon četri dana, bio je dodatni motiv za sve nas. Protokom vremena, šanse za preživljavanje u ruševinama su sve manje, ali one ipak postoje, što je za mene i moje kolege bio dodatni izazov da nastavimo da tragamo za žrtvama“, opisuje Milan svoje iskustvo.
Nemanja svedoči o tome da su spasioci svakodnevno tragali i otkrivali ljude u ruševinama.
Srpski tim je, dodaje, imao svu neophodnu opremu, a dragocenu pomoć pružio je pas Zigi, za koga ističe da je ravnopravni član srpske spasilačke ekipe.
„Stalni zemljotresi. Sirene, vozila hitnih službi, buka helikoptera i mašina koje su uklanjale ruševine. Uplašeni i nesrećni ljudi, koji u ruševinama traže članove svojih porodica i prijatelja, dok bosa deca bez roditelja trče okolo i traže pomoć. To su apokaliptični prizori“, svedoči Nemanja Penezić.
Kaže da su se se užički spasioci trudili da budu skoncentrisani i da na najmanju moguću meru svedu rizike od eventualnih povreda.
Razmere katastrofe, dodaje Dejan Matović, teško je dočarati.
„Teško je to opisati, dok se sve to ne doživi i oseti. Tuga i nesreća tih ljudi ne može se dočarati ni putem televizije i društvenih mreža“, priča Dejan i dodaje da su srpski spasioci radili u smenama i da im je pomagalo lokalno stanovništvo.
„Često smo radili, ne misleći na glad i žeđ, do duboko u noć i pod reflektorima, tragajući za ljudima u ruševinama kad god je postojala i najmanja šansa da nekoga spasemo“, priseća se Dejan.
„Utisci su veoma jaki i potrebno je vreme da se slegnu, ali ništa mi nije bilo teško, niti sam imao bilo kakvih kriza i za to su zaslužni naš timski rad i međusobno poverenje“, dodaje Dejan.
Aleksandar Karadarević objašnjava da je i on, poput njegovih kolega, morao da kontroliše emocije na prizore ljudske nesreće.
„Moramo da se ponašamo odgovorno i profesionalno. Ne smemo da dozvolimo da pokleknemo pred takvim prizorima. Kada skinemo uniforme, razgovaramo o tome i podelimo ta teška iskustva, ali to ostaje među nama. Potresne priče ne prepričavamo rodbini i prijateljima i to je, na neki način, naš odbrambeni mehanizam“, poverava se Aleksandar.
Šatore i sličnu opremu iz kampa u Turskoj, užički spasioci nisu odneli sa sobom, već su je ostavili kolegama iz drugih zemalja, a na tom plemenitom gestu oni su im uzvratili zahvalnošću.
Inače, nije prvi put da užički vatrogasci-spasioci učestvuju u sličnim akcijama. Zajedno sa kolegama iz drugih gradova Srbije, gasili su šumski požar na Hilandaru, 2012. godine, kao i veliki požar na grčkom ostvru Eviji, spasavali ljude nakon zemljotresa u Albaniji, ali i prilikom poplava u slivu Save u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Ponosni komandant
Ivan Bacetić, komandant Vatrogasno-spasilačkog bataljona Užice, kazao je za Danas da se ponosi spasiocima koji su bili u Turskoj. „Iz našeg bataljona hrabrih ljudi, izabrani su najhrabriji da predstavljaju našu jedincu, Užice i Srbiju i da pokažu šta znaju i koliko su sposobni. Kada mi odemo u penziju, oni će doći na naše pozicije i svoje znanje, veštine i iskustvo prenosiće na mlađe kolege. Zbog toga smo i odlučili da u Tursku pošaljemo proverenu ekipu mladih, sposobnih i vrednih ljudi“, poručio je Bacetić.
Raško pronašao izvorište vode
Mladi spasioci su uspeli da nagovore Radomira Smiljanića da sa čitaocima Danasa podeli i to kako je pronašao izvorište vode u jednom selu, nadomak Hataja. „Oko sela su planine, a u njihovom podnožju je ravnica sa usevima. Pomislio sam da bi tu trebalo da bude vode. Tražio sam i, u jednom brdu, našao izvorište sa koga su meštani vodu koristili za piće. Meštani, koji su izuzetno gostoljubivi i zahvalni za sve što smo uradili, darivali su nas voćem. Kako je naš tim imao kamion sa cisternom, tom tehničkom vodom snabdevali smo i ostale ekipe u kampu, koje su bile oduševljene, a mi smo mogli da se tuširamo“, svedoči Raško.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
