„Sistem ne veruje ni mrtvoj a kamoli živoj ženi“

Dejana Stošić ispričala je da se osetila licemernom jer pomaže žrtvama nasilja a da nije ispričala šta je i sama preživela. Svoju priču ispričala je kroz tvit sa haštagom #NisamPrijavila, u kom je objasnila koji su razlozi zbog kojih je godinama ćutala o zlostavljanju koje je doživela.  U naredna dva dana, od kada je ta spontana akcija počela, na Tviteru se pod haštagom #NisamPrijavila oglasilo više od 20.000 ljudi, što onih ohrabrenih da ispričaju i svoje iskustvo sa nasilje u porodici ili braku, seksulanim zlostavljanjem, napadima nepoznatih ljudi, ali i onih bliskih pa i članova porodice, a delom i onih koji su žrtve nasilja podržali ili delili njihove tvitove.

NisamPrijavila haštag delovao je skoro katarzično na mnoge koji su po prvi put obelodanili da su bili žrtve, a akcenat tvita im je olakšao da sebi pa i drugima tako nešto priznaju, i podele razloge zbog kojih se nisu usudili da te slučajeve prijave policiji ili o njima bar razgovaraju sa bliskim osobama. Neki od njih to i jesu uradili, a često su se zbog toga pokajali, ili pak nisu dobili traženu pomoć i podršku.

– Žene odustaju od obraćanja policiji ili porodici za pomoć jer nemaju sistemsku podršku, jer ih institucije izdaju i ne rade svoj posao, jer ih porodica i okolina osuđuju, jer ih iscrpljuju dugi sudski procesi, jer se plaše mnogo toga. Već nakon 10 minuta sam videla koliko se čita, citira i retvituje, i znala sam da će da bukne. Ipak nisam očekivala ovako ogromnu reakciju, a posebno ne i da će da se raširi i van Tviter i van Srbije. Iako teoretski znam koliko je broj osoba koje su pretrpele neki vid nasilja, ipak nije moglo da me ne iznenadi ono što se dešavalo u poslednja dva dana, kaže za Danas Dejana Stošić.

Ove reakcije, smatra ona, na prvom mestu pokazuju sistemsku nesposobnost države da pruži adekvatnu zaštitu žrtvi, a nasilnika kazni.

– Neko je na Tviteru napisao da „sistem ne veruje ni mrtvoj ženi, a kamoli živoj“ i to mi je najjači utisak koji dobro opisuje situaciju u Srbiji. Devojka ode u policiju da prijavi nasilje, a naiđe na smeh policajaca i priče „šta će ti to“, ili „šta si obukla“ i slično, i vrate je kući bez izjave, prijave i uzetih podataka. Taj policajac bi za takvo ponašanje trebalo da dobije otkaz, ali institucije u Srbiji generalno ne rade svoj posao, ni u kom smislu. Treba nam sistemski riset i da sve počnemo ispočetka, ističe Dejana.

Dodaje da su nam zakoni relativno dobri, naravno da imaju manjkavosti, ali ih niko ne poštuje.

– Ovo što s e dogodilo je zaista krupna stvar, ali je stvar tajminga. Godinu smo počeli sa Milenom Radulović, sa Danijelom Štajnfeld i haštagom #nisisama, ta energija se skupljala cele godine i sada eksplodirala. Međutim, ovo je samo vrh ledenog brega ispod koga su mnogo jezivije stvari o kojima se ćuti. Tviter je mali prostor, u Srbiji tri do četiri odsto ljudi koristi tu društvenu mrežu, što je oko 250.000 ljudi, a kada među njima imate 20.000 tvitova u kojima korisnici pričaju o nasilju i zlostavljanjima koje su doživeli zamislite kada bismo zašli u ruralniju Srbiju. Najbliže istini je da je 80 odsto žena u zemlji u jednom trenutku života bilo žrtva seksualnog uznemiravanja ili neke vrste nasilja, navodi Dejana.

Kako objašnjava, prema jednoj proceni, na svakih 10 prijava policiji ide i 80 slučajeva koji se ne prijave.

– E onda to stavite u kontekst da je prošle godine samo partnersko nasilje, odnosno nasilje u porodici prijavljeno u preko 30.000 slučajeva. A mi sada ovde pričamo i o svim drugim vrstama nasilja, te brojke su ogromne. Postoje istraživanja koja kažu da 80 odsto devojčica do svoje 19. godine bude seksualno uzmeniravano, što već nije ni svaka druga, već skoro svaka.

Osnažili se i muškarci

– Od broja žena koje su se odvažile da napišu makar rečenicu o tome šta su preživele, više me iznenadilo to što su se ohrabrili i muškarci kojima je to užasno teško. Jer naš zakon ne prepoznaje seksualno nasilje nad muškarcima kako je to kod žena, niti nasilje u istopolnim zajednicama, jer one nisu zakonski definisane. Kada muškarac javno počne da priča o silovanju i da ga nije ili jeste prijavio, to je zaista ogroman korak napred, jer biti gej muškarac ili pak strejt muškarac koji je silovan je nešto o čemu se u Srbiji do sada nikada nije pričalo. Postoji ogromna stigma biti žrtva kao žena, ali još veća ako si muškarac, objašnjava sagovornica Danasa. Nisam prijavio ucene i primoravanje na seks jer sam samo želeo da sačekam trenutak kada mogu da pobegnem. Uspeo, pre 15 godina. Prijavio sam, ali su se nasmejali i rekli „pa ti si muško, što se nisi branio?“