Situacija „sve po starom“ onemogućiće da se izborimo sa pandemijama 2041.

Takvi postupci ne postoje u njegovom bihejvioralnom repertoaru.

Kapital može da se poistoveti sa divljinom samo tako što će se zakačiti za nju, kako bi je naterao da daje proizvode koji imaju razmensku vrednost; i u tačnom momentu njegovog uspeha ta priroda više nije divlja: ona je očišćena, uhvaćena, zatvorena i odnesena na pijacu.

Ona je pojedena iznutra, ali šteta je nenamerna.

Kapital ne želi da uništi složene ćelijske strukture divlje prirode; on nema smišljenu nameru koju potom pokušava da realizuje – jednostavno ne postoji drugi način da se reprodukuje.

Pričvršćivanje i isisavanje predstavljaju deo njegovog DNK (ili RNK?); kad oni prestanu, reprodukcija kapitala prestaje.

Za razliku od drugih parazita, ovaj nije u stanju da se zadovolji vegetiranjem u krznu i venama drugih vrsta tokom milion godina trajanja koevolucionog ekvilibrijuma.

On može da opstane samo kroz širenje i u tom smislu on pokazuje neku vrstu kontinuirane pandemičnosti; ne vraća se u stanje vrebanja iz senke do sledeće posete, kao ebola ili Nipa.

Nakon što je iskočio iz svog rezervoara na Britanskim ostrvima, on je započeo dugotrajni istorijski rad na apsorbovanju divlje prirode na ovoj planeti, bilo da je to u vidu plantaža palminog ulja, rudnika boksita, mokrih pijaca ili farmi pacova.

Svi oni zajedno, sa nebrojeno mnogo drugih entiteta, predstavljaju divlju prirodu koja je uvučena u lanac vrednosti, a s obzirom na biološku činjenicu da su patogeni mikrobi sveprisutan element te prirode, kapital i njih mora da uzme pod svoje.

On ne može da izbegne brčkanje u bazenu patogena, kao što lovac na zlato ne može da izbegne rečni mulj. Ipak, takve hipoteze o kapitalu kao metavirusu i zaštitniku parazita moraju, naravno, da se podupru daljim i dubljim istraživanjima.

Kompresija prostor-vremena

Na nešto nižem nivou apstrakcije, možemo izneti sledeću teoremu: aproprijacija prostor-vremena plus kompresija prostor-vremena jednako visok rizik od zoonotskih pandemija.

Kapital raste šireći svoj protok.

Što je veći broj biofizičkih resursa koji mogu da se procesuiraju u proizvode a zatim i prodaju, veći je profit; što je veći profit, više resursa može da se pribavi, i tako u krug.

Kapital preuzima zemljište na kom niču resursi – zakon tendencije koja ima jako malo protivteža uočljivih u dostupnim podacima: 1700. godine, 95 odsto celokupne Zemljine površine koja nije zaleđena bila je divlja ili jako malo izmenjena da bi mogla da se okarakteriše kao poluprirodna.

Do 2000. godine ta proporcija je preokrenuta.

Danas je veći deo Zemlje podvrgnut dominaciji različitog intenziteta, a najveći džepovi divljine nalaze se u negostoljubivim pustinjama i tundrama, dok su tropske šume brzo probijene.

Iz istorijskih razloga ova strela aproprijacije ispaljena je iz Evrope – gde je većina zemljišta već 1700. godine bila pod dominacijom – ka ostatku sveta, najvećim delom između severnog i južnog povratnika.

Zemlja se rabi i na taj način nastaje ogromna kolekcija dobara. Ali nije samo zemlja na udaru: radna snaga je takođe obuhvaćena trgovinom koja teče ka severu.

Iako je zemlja od veće neposredne biološke i epidemiološke važnosti, moramo se pozabaviti i radnom snagom kako bi priroda procesa izašla na videlo.

Jedan od znakova vremena je i taj da su istraživanja koja se bave nejednakom razmenom danas fokusirana na ekološke varijable.

Ali radovi koji izveštavaju o vertikalnom gubitku vrsta se nastavljaju na članke koji pokazuju kako se sličnim sredstvima radna snaga transferuje kroz trgovinu.

U jednom od najupečatljivijih članaka izračunato je koliko države uvoze radne snage kako bi podmirile svoje potrebe: mereno punim godišnjim radnim vremenom i izraženo u dobrima, radna snaga vredna stotine miliona života na globalnom tržištu se izmešta širom sveta.

Jedan žitelj Hongkonga se za proizvodnju dobara koja će on ili ona konzumirati, pored domaće radne snage, oslanja i na sedam radnika – ili sluga – iz ostatka sveta; u apsolutnom broju časova Sjedinjene Države su, naravno, najveći uvoznik.

Na drugom kraju nalazi se Madagaskar. Madagaskaru je dovoljna trećina sopstvene radne snage da stvori ono što će konzumirati, dok druge dve trećine dirinče kako bi proizvele stvari u kojima će se uživati negde drugde.

Zaključno sa 2010, sedam najvećih izvoznika dobara izraženih u neophodnoj radnoj snazi bili su Madagaskar, Papua Nova Gvineja, Tanzanija, Tadžikistan, Kambodža, Zambija i Filipini: jasna su poklapanja sa odlivom biodiverziteta.

Ako su kapitalu potrebni biofizički resursi da bi napravio profit, on mora da se osloni na radnu snagu koja će te resurse obraditi sa visokim stepenom eksploatacije – originalni parazitizam unutar određene vrste – što predstavlja još jedan od razloga da se krene ka jugu, gde se te dve tendencije spajaju u jedan fenomen.

Alf Hornborg je to nazvao „aproprijacija prostor-vremena“.

Aproprijacija prostora i vremena se odvija kroz njihovu kompresiju, jer kapital želi da skrati vreme obrta: što se brže povrati investicija, to će dobra pre prodati i doneti prinose, a samim tim će i profit biti veći.

Kapital raste sa povećanjem brzine, kao i sa povećanjem obima.

U pitanju je, kako to Dejvid Harvi naziva, „kompresija prostor-vremena“, tendencija koja podseća na zakon prostornih barijera koje bivaju probijene sve bržim tehnologijama „tako da deluje kao da nam se svet ruši pred očima“, dok se impulsi, skoro trenutnom brzinom, prenose širom planete.

Kad je uveo ovaj koncept u svojoj knjizi The Condition of Postmodernity (Stanje postmodernosti), Harvi ga je ilustrovao pomoću mape sveta koji se smanjuje u tri koraka.

Prvi korak je velika prostrana zemlja iz perioda od 1500. do 1840. godine, kad su najbrže kočije i jedrenjaci išli brzinom od deset milja na sat; zatim dolaze parne lokomotive i brodovi koji su išli šezdeset pet i trideset šest milja na sat, što je zapravo predstavljalo prvu rundu kompresije; zatim su na redu bile letelice sa propelerima, a nedugo nakon toga i mlazne letelice koje su Zemlju smanjile na veličinu mikročipa.

Ako spojimo ta dva oblika kapitalističke proizvodnje vremena i prostora dobićemo recept za infekciju.

Kapital je pričvršćen za sve veće delove zemlje i sve većom brzinom uvlači njen sadržaj u svoju cirkulaciju, a to po pravilu mora da rezultira većim rizikom od zoonotskih pandemija, jednom od posledica ekološke katastrofe koja je rezultat tog procesa. Ali, one su samo jedna od mnogih posledica.

Kako se razlikuju klima i korona

Trebalo bi da je sada potpuno jasno da se poređenje klimatske krize i kovida 19 zasniva na kategoričkoj grešci.

To je nalik na poređenje rata i metka. Kovid 19, jedna od manifestacija sekularnog trenda koji traje uporedo sa klimatskom krizom, globalno je oboljenje koje odgovara globalnom zagrevanju.

U martu 2020. klimatski aktivisti su rado isticali da će se, kad ova bolest iščezne, Zemlja i dalje zagrevati i da će nam u susret poslati još mnogo oluja. To je naravno istina, ali kad ova bolest prođe, zemlja će nam takođe poslati u susret i još mnogo drugih pošasti.

Nema razloga da verujemo da će Kovid 19 biti poslednja pošast te vrste, jer je nivo interakcije između ljudske ekonomije i „praktično svih potencijalnih rezervoara vrsta“ u naglom porastu, predvođen istim silama koje su podstakle nemilosrdno šesto masovno izumiranje vrsta.

Jedan od retkih naučnih radova koji metodički upoređuje antropogene klimatske promene i zoonotsko prelivanje – zvaćemo ga Pajk dokument po imenu glavnog autora – nagoveštava da će u narednim decenijama, ako nastavimo da se ponašamo kao dosad, broj „pandemijskih događaja“ u svetu porasti na više od pet godišnje.

Naravno, neće svi u istoj meri kročiti na tamnu stranu kao kovid 19.

Međutim, kao što su eksperti poput Kvamena i Valasa istakli kad je kovid 19 zaista počeo da divlja, ova bolest će, u slučaju da sve ostane po starom, sa statističkom verovatnoćom koja se graniči sa sigurnošću, imati svoje naslednike.

Neki od njih bi mogli biti još gori. Jedan virusolog je izjavio da „smo sada u dobu hronične krize“.

Uši su bile gluve za apele nauke na temu prelivanja, isto kao što su bile i za klimu, ako ne i više.

Kao u nekoj zaboravljenoj pećini, alarm se upalio a da ga niko nije čuo. Već 1994. eminentni dijalektički biolog Ričard Levins i njegove kolege upozorili su da „stvaranje novih habitata – na primer, krčenjem šuma – omogućava retkim i zabačenim mikroorganizmima da se namnože i dobiju pristup ljudskoj populaciji“.

„U kojoj meri će situacija u tropima postajati sve gora usled opadanja biodiverziteta“, iz očajanja je pitao jedan tim 2006. „Kako linija koja razdvaja ljude i divlja staništa bude postajala tanja, sve više nam se sprema sledeća velika svetska pandemija“, glasila je tipična izjava u časopisu Nature 2017. godine; tačnije, grupa kiropterologa koja izučava efekte deforestacija smatrala je da je rizik od pandemije koronavirusa „izrazito visok“.

Apatija u sferi političkog odlučivanja bila je prepoznatljivo očajna. Doći će do katastrofe „ukoliko se ne desi ozbiljan globalni zaokret ka održivosti“ – ili, „Da li smo u stanju da preokrenemo ili ublažimo te trendove pre nego što nas zadesi nova pandemija?“ zapitao se Kvamen u knjizi Prelivanje.

U početnoj analizi kovida 19 Valas se osvrnuo na sojeve virusa koji su u opticaju u novom milenijumu i rezimirao odgovor jednostavnim jezikom: „Praktično ništa konkretno nije urađeno povodom toga.

Vlasti bi odahnule svaki put kad bi se neki od virusa povukao i smesta nastavile da se kockaju epidemiološkom kockicom, rizikujući da ih porazi soj sa maksimalnom virulentnošću i prenosivošću.“

Pokušaji da se glavni staratelji javnog zdravlja probude iz svog zimskog sna nisu imali institucionalni okvir nalik onome koji je imala nauka o klimi, nije bilo IPCC ni UNFCCC (United Nations Framework Convention on Climate Change / Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama). Ali ogorčenje je bilo veoma slično.

Hoćemo li se izboriti sa pandemijama 2041?

To znači da moramo da preispitamo karakter postupaka koje su države preduzele u proleće 2020. godine. Najbliža analogija bio bi odgovor australijskog državnog aparata na šumske požare: proglašeno je vanredno stanje u najgore pogođenim oblastima i izvršena je najveća vojna regrutacija još od Drugog svetskog rata kako bi se izašlo na kraj sa problemom.

Početkom januara, mornarica je evakuisala hiljade građana koji su se skupili na plažama pod grimiznim nebom, pešadija je pomagala vatrogascima da obuzdaju plamen, a jedan ministar je svojom izjavom istakao analogiju sa ratom: „Ovo nije šumski požar. Ovo je atomska bomba.“

U oba slučaja preduzete mere su bile palijativnog karaktera.

One su lečile simptome koji su se pojavili na telu populacije.

Izgleda da kapitalističke države nisu sposobne za više – barem ne iz sopstvene inicijative – od obrisa nekakve pripremne adaptacije, kao što je izgradnja nasipa i bolnica; međutim, čak su i tu nedostaci bili daleko brojniji od dostignuća.

Što se tiče obuzdavanja, u smislu nedopuštanja razvoja pandemije, rešenja nema na vidiku.

To ne otklanja spektakularni karakter nekih od intervencija koje su učinjene protiv kovida 19, ali ni njihovu eventualnu mogućnost da posluže kao inspiracija, već ih stavlja u pravu perspektivu.

Šta onda preostaje od razlika između korone i klime?

Postoje neosporive razlike u prostoru i vremenu.

Globalno zagrevanje se akumulira u atmosferi, a razbuktava na zemlji u vidu ekstremnih vremenskih nepogoda ili nekih drugih poremećaja, koji su, pomalo paradoksalno, zasad imali lokalni i regionalni karakter: požari u Australiji, poplave u Iranu, suša u centralnom Čileu (koja 2020. ulazi u svoju mučnu desetu godinu).

Svaka od njih iscrtava svoju liniju patnje. Sa kovidom 19 globalno razboljevanje, ako je to odgovarajući termin, prevazilazi globalno zagrevanje u svojoj sposobnosti da za tren oka napreduje od lokalnog (mokra pijaca u Vuhanu) do globalnog fenomena.

Naravno, postoje jednostavni biološki razlozi zašto je virus u stanju da se univerzalizuje tako brzo.

Farmer čija zemlja vene u Čileu neće poslati u svet neki organizam koji će uništiti njegovu vrstu.

Nakon što se prelivanje desilo, pandemija postaje međuljudska stvar koja se prenosi kroz lični kontakt u nivou očiju, dok će posledice klimatskog sloma uvek biti posredovane materijalnom bazom ljudske egzistencije.

Analogija tome, kad je klima u pitanju, mogla bi biti da širom sveta propadne nekoliko uzastopnih žetvi u više različitih žitnica, sa nestašicama velikim toliko da ceo svetski sistem podlegne, ili možda da dođe do ozbiljnog poremećaja termohalinske cirkulacije ili nekog drugog klimatskog podsistema koji bi zatalasao svaki kutak Zemlje.

Ako kontinentalni ekosistemi počnu da propadaju, domino efekat se neće obazirati na granice. Ali zasad je korona pobedila klimu u sveobuhvatnoj svetskoj uniformisanosti.

S druge strane, globalno zagrevanje se odvija svuda i sve vreme; nijedna šuma ili plaža ne mogu izmaći njegovom zagrljaju, dok infektivne bolesti dolaze i prolaze u naletima. Pozadinski uslovi koji stvaraju pandemije će se možda progresivno ubrzati, ali se neće manifestovati na istovetan, kontinuirani način.

U pitanju je zapravo trend povećanog rizika nalik na nameštene kockice, koji se manifestuje u vidu diskretnih događaja koji se pojavljuju u intervalima, a između kojih se ništa ili malo toga dešava.

Čak i izvan sezone uragana, plaže na Karibima erodiraju.

Takođe, možemo reći i da globalno zagrevanje ima inherentni potencijal za samoobnavljajuće pogoršanje – nakon što dostignemo stopu od četiri stepena brzo ćemo doći do šest, što će zapaliti dovoljnu površinu zemlje da nas dovede do osam stepeni itd. – dok zoonotsko prelivanje prati obrnutu krivu u obliku slova

U. Bazen patogena smanjiće se kad raznolikost životinja bude skoro potpuno uništena.

Pad biodiverziteta je bez sumnje samopojačavajuće prirode, sa ugrađenim prelomnim tačkama i rokovima: Pajk dokument predviđa da će situacija „sve po starom“ ukloniti „mogućnost da se izborimo sa pandemijama“ 2041. godine. U ovakvoj političkoj sadašnjici očekuje nas sličan kraj.