Sjaj i beda Romanovih

Iako o njegovim državničkim potezima vladaju protivurečna mišljenja, poznavaoci lika i dela poslednjeg ruskog monarha slažu se u oceni da je bio uman i pokazivao veliku brigu za dobrobit bližnjih. Prema sopstvenom priznanju, nikada nije maštao o kruni i prestolu, iako je bio prvorođeni sin cara Aleksandra III, čoveka neiscrpne energije i loših manira, sklonog letargiji i naglim promenama raspoloženja. Nakon očeve iznenadne smrti 1893, 25-godišnji Nikolaj preuzima tron, ali priznaje da nije spreman da vlada. „Nisam ja car, ne želim to da budem“, govorio je. Za vreme njegove vladavine Rusija je doživela ekonomski procvat, praćen porastom socijalno-političkih protivurečnosti i snaženjem revlolucionarnih pokreta. Sledbenici ideja Karla Marksa, među kojima je najglasniji bio filozof i publicista Vladimir Iljič Lenjin, oštro su kritikovali monarhiju i zalagali se za njeno ukidanje.

U poznatoj studiji „Razvoj kapitalizma u Rusiji“ Lenjin je pokušao da dokaže da car i kapitalizam ubrzano uništavaju sela i stvaraju siromašni proletarijat. Siromašni slojevi priklonili su se idejama marksista, što je dovelo do nemira 1905. Tokom takozvane krvave nedelje, koja je počela 22.januara 1905, hiljade radnika krenuli su ka Zimskoj palati u Sankt Peterbrugu, da predaju caru peticiju, s ikonama u rukama. Mada je njihov vođa Gapon uveravao Nikolaja Drugog da mu okupljeni neće naneti zlo, vojska je s isukanim sabljama počela da puca u goloruki narod. Nakon nekoliko dana, narodni bunt je dostigao vrhunac, što je označilo uspon protivnika cara. „Čaša strpeljenja se prelila, mi smo obustavili rad, ali naši zahtevi su odbijeni, sve je to nezakonito prema mišljenju fabrikanata“, pisao je Lenjin.

Narednih godina Nikolaj se suočio s novim teškoćama, u vođenju države i u privatnom životu. Njegova supruga, nežna i prefinjena carica Aleksandra bila je emotivno labilna i pala je pod uticaj opsenara Raspućina, koji je izvršio loš uticaj na Romanove. Mnogi analitičari smatraju da je car neretko slušao njegove savete prilikom donošenja političkih poteza. Aleksandra je rodila Nikolaju petoro dece – kneginje Mariju, Anastasiju, Olgu i Tatjanu i sina Alekseja. Mladi princ bolovao je od hemofilije, što je unesrećilo njegove roditelje. Svima je bilo jasno da bolesni dečak nikada neće stupiti na presto.

Kada je 1914. počeo Prvi svetski rat, Nikolaj se priključio silama Antante, iz straha da će Austro-Ugarska monarhija ugroziti njegove teritorijalne interese. Dug i iscrpljujući rat pojačao je opšte nezadovoljstvo u društvu. Unutrašnja komešanja u carskoj Rusiji stvarala su među vojnicima haos i dezertiranje. Kozaci (specifičan društveni sloj, kasnije vojnički stalež) umorni od zabluda i ratovanja, podelili su na crvenoarmejce i belogardejce (protivnike i pristalice cara), a proletarijat se priključio boljševicima. Nakon potiskivanja ruske carske vojske s istočnog fronta u februaru 1917. nezadovoljstvo prerasta u pobunu. Počinje rušenje carskog apsolutizma i ubrzo postaje jasno da je reč o revoluciji. U noći između 14. i 15. marta car Nikolaj dobrovoljno je abdicirao i krunu poverio bratu Mihailu, ali je i on sledio njegov primer. Na taj način okončan je četvorovekovni caristički period u istoriji Rusije.

U julu 1918, nove boljševičke vlasti donose odluku da likvidiraju Romanove. Grupa predvođena Jakovom Jurovskim pronalazi Nikolaja i njegovu porodicu u podrumu kuće Ipatiev u blizini Jekaterinburga i naređuju im da se fotografišu da bi Rusi mislili da su još živi. Nakon fotografisanja, atentatori ispaljuju hice u njihova tela, ali kćerke Romanovih ostaju neozleđene u prvi mah zahvaljujući biserima ušivenim u njihovim haljinama. Da bi rešili „problem“, boljševici ih bodu bajonetima i bacaju u neobeleženu grobnicu. Ekshumacijom obavljenom 1991. pronađena su tela cara, njegove supruge i njihovo troje dece, a sedam godina kasnije otkriveni su i posmrtni ostaci Alekseja i Anastasije. Nakon sloma Sovjetskog Saveza, predsednik Rusije Boris Jeljcin naredio je da se njihove kosti polože u carskoj kripti u Sankt Peterburgu. Ruska pravoslavna crkva kanonizovala je svih sedam ubijenih članova porodice Romanov pre osam godina.

Mada je bio osporavan tokom života, zanimljivo je da cara Nikolaja mnogi Rusi smatraju najistaknutijom ličnošću u istoriji te države. Štaviše, za princezu Anastasiju vezuju se mnoge priče i predanja. Oni romantično nastrojeni i dalje veruju da je Nikolajeva ćerka uspela da preživi atentat i dočeka poznu starost, iako forenzičari tvrde drukčije.