Skadarska legenda

Seli smo u auto i uzanim asfaltnim putem uz brz prelazak preko granice, zahvaljujući autoritetu mog domaćina, ušli u Albaniju u kojoj kao da je vreme stalo. Kažu da će Albanija verovatno pre nas ući u EU. Jedino mi nije jasno zašto i kako.

Sam Skadar ima fenomenalnu lokaciju, na ušću Drima u Bojanu i na obali Skadarskog jezera, sa tri strane okružen vodom i na dvadesetak kilometara od mora. Iznad Skadra je brdo sa tvrđavom Rozafa starom 2.000 godina o kojoj se ispredaju legende i koja je poslužila za poznatu epsku pesmu Zidanje Skadra na Bojani. Navodno su tri brata gradila tvrđavu, ali sve što bi sagradili preko noći bi se urušilo, pa im je jedan mudrac rekao da u temelje moraju zazidati ženu jednog od njih.

Starija braća su svojim ženama otkrila tajnu, a najmlađa snaha Rozafa pristala je da je zazidaju, ali da joj ostave jednu dojku da bi dojila dete. Taj mit traje i danas, ali, ponavljam, vreme kao da je stalo. Tvrđava nije naročito uređena, ali ima jedan mali, praktično etnografski muzej i jedan kafić sa zaista dobrim pogledom na čitav Skadar i okolinu. Tu nam je mladi konobar u narodnoj nošnji poslužio kafu, naravno, kao u stara vremena u fildžanima, sa ratlukom i čašom kisele vode.

Skadar je inače grad sa oko sto hiljada stanovnika i deluje skromno, prilično nesređeno, u trgovačkom delu čak i prljavo, sa vodom koja se sliva sa trotoara na kolovoz, bez semafora, bez atraktivnih fasada, dakle, nema ništa što bi posetioca impresioniralo.

Administrativni deo grada ima nekoliko lepih starih zvaničnih državnih objekata i vidi se da je u pitanju grad sa dugom istorijom i tradicijom. Inače, Skadar je jedan od najstarijih gradova južne Evrope i ujedno važan grad i za našu istoriju, jer je bio prestonica Duklje, pa potom i Zete, koje su opet bile u sastavu Raške. Crnogorski kralj Nikola u vreme balkanskih ratova vodio je veliku bitku za Skadar, koji je na kraju Esad- paša predao. Crnogorska vojska je izgubila 10.000 vojnika.

Ono što je osvojio na bojnom polju izgubio je na Londonskoj konferenciji 1913. godine, kada je Skadar priključen novoformiranoj državi Albaniji. Inače, u Skadru živi oko 70 procenata muslimana, 20 odsto katolika i 10 odsto pravoslavaca, sa zavidnim stepenom međusobne tolerancije. Možda je to razlog za neproverene tvrdnje nekih mojih sagovornika da je Skadar toliko zaostao, jer nije bio po volji zvaničnoj Albaniji Envera Hodže, za koju je verska tolerancija bila najveća jeres.

Interesantno je da se katolička i pravoslavna crkva kao i centralna džamija nalaze na malom prostoru, jedna pored druge, i to je ujedno najlepši deo grada. Kada smo došli do potpuno renovirane pravoslavne crkve, pod grčkom crkvenom jurisdikcijom, tamo je bila svadba, tj. venčanje u crkvi.

Mladenci i gosti su delovali apsolutno moderno, elegantno obučeni, u crkvenoj porti bilo je desetak luksuznih automobila. Pošto smo tu stajali i razgovarali ispred ulaznih vrata u crkveno dvorište čuo nas je jedan stariji par, baka i deka u nekada otmenom odelu sa kravatom, delujući kao pravi gospodin, koji nam je na čistom srpskom jeziku rekao: „Dobro došli, dragi gosti“.

Nismo ulazili, jer smo se tu sasvim slučajno zatekli, ali smo pod utiskom te pravoslavne svadbe prošavši pored spomenika, bronzane statue Majke Tereze, koja je tamo postala pravi kult, shvatili da ima nade.

Ima nade u budućnosti čak i za Skadar koji živi u prošlosti.