Škola je đacima postala mesto za druženje i gubljenje vremena

A kada nastavnici izvode onlajn nastavu na način koji smatraju da je dobar, dobijaju packe da ne rade kako treba, i od roditelja i od Ministarstva prosvete – kaže za Danas Katarina Veljković, profesorka računarstva i informatike u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji.

Pre tačno godinu dana u intervjuu našem listu ona je ocenila je da je Ministarstvo propustilo priliku da, koristeći stečena iskustva tokom nastave na daljinu (mart-jun 2020.) uđe bolje pripremljeno u školsku 2020/21.

Prošla je i polovina školske 2021/22, srednjoškolci u Vojvodini od danas se opet vraćaju na nastavu na daljinu, a na pitanje da li se u međuvremenu nešto promenilo, Veljković kaže da je nastavljena praksa da se ne sluša nastavni kadar iz prakse, koji na licu mesta vidi dobre i loše strane onlajn nastave.

Kako komentarišete to što od pojave pandemije i zatvaranja škola do danas slušamo istu priču najviših državnih zvaničnika – da smo jedna od prvih država u regionu i u Evropi koja je uspela da se preko noći prilagodi situaciji i uvede onlajn nastavu? Rekli bismo da oni i dalje snimljene TV časove poistovećuju sa onlajn  nastavom.

– Na početku pandemije RTS časovi uopšte nisu bili loše rešenje, ali nakon tog se nije išlo napred. Taj polet i vapaji nastavnika da im se pomogne, Ministarstvo nije iskoristilo za osmišljavanje i kreiranje onlajn interaktivnih materijala, pripremanje platforme koju bi nastavnici koristili, prvenstveno besplatne platformu za onlajn učenje Moodle. Koliko sam čula RTS časovi su se snimali na početku ove školske godine. Čemu to? Utrošena je ogromna energije i novac za „časove“ koji niko ne gleda i koji nemaju nikakvu interaktivnost između učenika i nastavnika. A ona je ključna za obrazovni proces. Sistem i dalje nije rešio problem koji je nastao u obrazovanju dece sa posebnim potrebama i onih nižeg ekonomskog statusa. Obezbeđivanje tableta za takve učenike ne rešava ništa ako ne postoje adekvatni sadržaji i dobro obučeni nastavnici (ovde prvenstveno mislim na metodiku primene digitalnih materijala) koji će tim učenicima pomoći u učenju i sticanju znanja. Glavna snaga onlajn učenja je u unapređenoj školskoj situaciji, to jeste u omogućavanju učenja u vreme koje učeniku odgovara i dinamikom koju on sam odredi. Ta unapređena obrazovna situacija se još uvek nije desila od strane Ministarstva.

Država kao jedan od najvećih uspeha tokom pandemije navodi to da nije izgubljen nijedan nastavni dan. Šta biste Vi rekli, koliko su učenici izgubili u školovanju?

– Na žalost svih nas učenici su dosta izgubili, a i društvo čiji su oni budući pokretači. Nije izgubljeno toliko u učenju sadržaja koje izučavaju u nekom predmetu, koliko u načinu na koji se oni odnose prema radu. Oni su potpuno izgubili radne navike, za njih škola više nije mesto rada i sticanja znanja, već mesto za druženje i gubljenje vremena. Kako se sistem odnosi prema obrazovanju u celini, takav je i odnos učenika prema sopstvenom obrazovanju. Šta reći ako učenik kaže da lekciju iz istorije može da nauči za 10 minuta, da programiranje i matematiku može da nauči za pet sati gledajući youtube video. Takvi odgovori učenika, dovode do toga da učestvujemo u kreiranju društva koje će donositi odluke na osnovu mišljenja nekog pojedinca sa društvenih mreža, a ne na osnovu kritičkog stava stučnjaka za određenu oblast. Zato nam je kod učenika sve veći broj ravnozemljaša, antivaksera, anti…Pravimo veliku grešku, naročito mi nastavnici koji ćutimo, ne borimo se za obrazovanje. Jako sam ljuta što ne ustanemo i ne kažemo: „Stanite, ovo ne može ovako, mi želimo zemlju u kojoj je obrazovan mladi čovek prioritet, mladi čovek koji se sopstvenim znanjem i kritičkim stavom probija kroz svet“. Nažalost, svaki pokušaj da nastavnik postavi sistem takav da se trajno, primenjeno znanje ocenjuje visokom ocenom, a reprodukcija sa nižom ocenom završava se kritikom sistema, roditelja i društva uopšte da nismo empatični i da ne pratimo savremene trendove među mladima. Strah me je da pomislim u kakve mlade ljude izrastaju ove nove generacije.

Nedavno su objavljeni rezultati istraživanja o nastavi na daljinu u kome je učestvovalo više od 50.000 nastavnika. Najveći broj se tokom realizacije te nastave suočio sa višestrukim problemima. Na prvom mestu je, očekivano, nedostatak tehničkih resursa, ali je zanimljivo da se 44 odsto njih požalili na stres i dodatno radno opterećenje.

– Čini mi se da je Ministarstvo najviše ulagalo u infrastrukturu. Skoro sve škole su opremljene relativno brzim internetom i računarima. Međutim, po meni najveći je problem baš stres i opterećenje koje nastavnici imaju. Njihov radni dan započinje, u slučaju da je kombinovana nastava, pripremom časova za grupu koja je uživo, zatim, držanje časova, što je, čini mi se, i najlakši deo dana. Potom kod kuće pripremaju i postavljaju materijal za učenike koji su onlajn. Onda, od kuće, uživo drže časova za one koji su onlajn. Zatim ide priprema domaćih zadataka za sve đake, pa pregledanje istih, pa konsultacija, pa kontakti sa roditeljima. A uz sve to nastavnik treba da beleži napredak svakog učenika na svakom času. I sada mi kažite da nastavnik nije Supermen. Naš nastavnik je umoran, nije više spreman da uvodi bilo šta novo u svoj nastavni proces, ne unapređuje nastavu jer nema kad. Više ne zna kako. Taj problem su prouzrokovale nejasne i protivurečne procedure koje Ministarstvo sprovodi. Nažalost, nastavnici su ostavljeni da rade po svojoj savesti, oslanjajući se na same sebe.

Roditelji se žale da su nastavnici mahom samo isporučivali materijale, a da su oni morali da preuzmu ulogu nastavnika ili da plaćaju privatne časove da bi deca savladala gradivo. Jesu li ovakve kritike opravdane?

– I ta kritika je tačna, ima kolega koje i dan danas tako rade. Isporuče materijale i očekuju od učenika da na osnovu tog materijala na narednom času znaju sve, povežu činjenice, donose zaključke. To je nemoguće, ako učenik od nastvanika nije dobio nikakve instrukcije, činjenice. Mislim da je broj nastavnika koji to rade mali, i koliko mi se čini ti nastavnici su isto tako radili i pre pandemije. Žao mi je što sve ostale nastavnike poistovećuju s njima. Sistem treba konačno da prepozna takve nastavnike i da ih sankcioniše. Odlazak na privatne časove je pomodarstvo koje je uzelo maha. Čini mi se da na taj način roditelji žele da skinu odgovornost sa sebe. Lakše im je da obrazovanje svog deteta prepuste drugome, a ne da se i oni uključe. Znam, većina će reći, ali roditelj je preopterećen, radi da bi obezbedio normalan život svojoj porodici. Ali, zar takvi nisu bili i naši roditelji? Ne sećam se da je u mojoj generaciji neko išao na privatne časove. Na ovaj način ide se linijom manjeg otpora, dete će učiti sa nekim drugim, nema inicijativu da samo uradi svoje obaveze, a to je ipak problem koji dolazi iz kuće, još od malih nogu. Učimo decu da bez ikakvih napora dolaze do rezultata. U celom sistemu obrazovanja i nastavnici i roditelji i učenici treba da budu jedno, a ne da su na suprotnim stranama. Svi želimo isto, da dobro, kvalitetno obrazovanje čini osnovu svakog ozbiljnog društva.

Za nastavu na daljinu nastavnici u najvećem broju koristili Gugl učionicu, a petina se oslanjala na alate za komunikaciju umesto na sistem za upravljanje učenjem. Zašto je to tako?

– Jedan od razloga je taj što nastavnici idu linijom manjeg otpora, tako im je lakše, ne žele da izađu iz svoje zone konfora. Drugi razlog je što Ministarstvo daje uputstva na osnovu kojih nastavnik bira šta želi, a ne šta je bolje za obrazovni sistem u celini. Moram da pohvalim inicijativu Ministarstva da se obuče nastavnici informatike da budu administratori za rad u sistemu za upravljanje učenjem Moodle. Međutim, obuka je prošla i tu se stalo. I dalje nema nikakve sistemske podrške tim nastavnicima koji su pristali da učestvuju u obuci. Taj nastavnik treba da bude dodatno plaćen ili da mu se umanji fond časova. Ništa od toga Ministarstvo nije primenilo, niti je dalo bilo kakve dodatne instrukcije šta nakon obuke. Čini mi se da je kod nas to najveći problem, mnoge dobre ideje se ne sprovedu do kraja. Na početku se koristi entuzijazam nastavnika, a kada ta ideja treba da se kreira u sistemsko rešenje uvek se stane, bez ikakvog objašnjenja.

Nadležni tvrde da su nastavnici i pre pandemije prošli dovoljno obuka za korišćenje IKT u nastavi. S druge strane, 44 odsto nastavnika koji su učestvovali u istraživanju kaže da bi bi bilo dobro sprovesti sistemske obuke. U čemu je problem: ili dosadašnje obuke nisu bile dobre i svrsishodne ili je njihovo pohađanje bilo pro forme, a naučeno se nije koristilo u praksi?

– Ovde se slažem sa Ministarstvom. Ogroman broj nastavnika je prošao obuke za korišćenje IKT u nastavi. Te obuke su pokrivale i tehničku stranu primene IKT, ali i ono što je važnije pedagošku i metodičku primenu IKT-a. Veliki broj obuka je i pre pandemije sprovođen onlajn. Zašto onda i dalje traže sistemske obuke? Jedan od razloga može da bude i taj što se nastavnicima ne da jasno objašnjenje čemu služi obuka koju pohađaju. Drugi razlog je što je u sistem ušlo dosta novih mladih nastavnika koji smatraju da im te obuke nisu potrebne i da na njima ništa novo neće naučili. Taj stav me je šokirao. Kako je moguće da neko u svojih 25 godina misli da je na fakultetu sve naučio i da nema šta da nauči na seminaru? Ja i dan danas, bez obzira koliko iskustva imam i koliko su mi teme bliske, naučim nešto novo. Ako ništa drugo, bar podelim iskustvo sa drugim nastavnicima, učim od drugih. Taj stav mladih kolega je poražavajući i pitam se kako će oni nekoga naučiti da istražuje da bude pokretač u društvu.

Vaše kolege koje su učestvovale u pomenutom istraživanju smatraju da po završetku pandemije škola neće biti ista. Ipak 30 odsto je uveren da će se škola vratiti uobičajenim tokovima. Šta Vi mislite, kakva je budućnost onlajn nastave?

– Smatram da će se obrazovni sistem promeniti i prilagoditi vremenu koje dolazi. Nadam se da će obrazovne vlasti imati sluha i biti vizionari u planiranju nastavnog procesa i sistema u budućnosti, da će napraviti procedure kojima su predviđene najrazličitije situacije koje mogu nastati kako bi se sistem lako prilagodili tim promenama. Ono što je ključno i što treba ukoreniti u naš obrazovni sistem je da je onlajn nastave dopuna, proširenje nastave na redovnim, uživo časovima. Primer za hibridnu nastavu (simbioza redovne i onlajn nastave) je da nastavnik nakon održanog redovnog časa ili tokom časa, na onlajn platformu postavlja, na primer, istraživačke zadatke koji će doprineti razumevanju sadržaja koju učenik na tom času učio. Saradnički rad učenika na tom zadatku kod kuće ili tokom časa. Zatim, zakazivanje onlajn čas na nekom od komunikacionih platformi Teams, Meet ili Zoom na kome sa učenicima diskutuje o istraživačkom zadatku, omogućavajući svakome da kaže svoje mišljenje, komentariše rad, obrazlaže. Još jedan primer integrisanja onlajn nastave u obrazovni sistem može biti i održavanje dodatnih i dopunskih časova. Velika je mogućnost koji onlajn nastava ima za obrazovni sistem jedne zemlje. Raduje me što je dosta škola napravilo procedure za korišćenje platformi za onlajn učenje kojima je moguće izvoditi hibridnu nastavu, ali i za učenike koji dosta izostaju sa nastave zbog bolesti ili nekih drugih razloga. Imam sreću da radim u školi koja je prepoznala da je onlajn nastava dobra za realizaciju nastave za učenike koji su dosta odsustvovali. Tim učenicima je znatno lakše kada se vrate na redovnu nastavu. Smatram da je budućnost onlajn nastave svetla i da sve što je do sada urađeno neće biti skrajnuto i da se nećemo vratiti na staro.

Šta bi, po Vašem mišljenju, trebalo iskoristiti iz dosadašnjeg iskustva nastave na daljinu da ona postane deo svakodnevne školske prakse, čak i kada se đaci u potpunosti vrate u škole?

– Učenje na daljinu je oblik nastave koji se izvodi uz upotrebu IKT, kako bi se učenicima omogućilo učenje iz svog doma, u vreme kada njima odgovara i tempom koji oni odrede. Dakle, kvalitetno učenje na daljinu nikako ne sme da bude zasnovano isključivo na aktivnostima koje se dešavaju u određeno vreme. Suština je u dobro izbalansiranoj kombinaciji vremena koje učenici provode koristeći platformu za učenje i radeći zadatke, testove, i vremena koje provodi u komunikaciji sa nastavnikom i svojim vršnjacima (pomoću bilo kog konferencijskih alata). Na platformi za učenje nastavnik treba da postavi smislene materijale i zadatke koji angažuju učenike i stvaraju uslove da oni nešto nauče. Ujedno jako je važno da učenici pored postavljenih konkretnih materijala dobiju jasne instrukcije za rešavanje postavljenih aktivnosti (zadataka, forumi, seminarski radovi…). Osnovna snaga onlajn učenja jeste u valjano, pedagoški zasnovano, osmišljenim aktivnostima koje angažuju učenike i podstiču misaone procese. U onlajn učenju ključne su aktivnosti koje angažuju učenike, podstiču komunikaciju i grupni rad upotrebom interaktivnih saržaja, različitih medija i pedagoških metoda i oblika rada koji podstiču aktivno učenje. A za to je potrebna jedinstvena platforma, po meni to je Moodle, koja je i zasnovana na osnovnim teorijama učenja, konstruktivističkoj teoriji koja tvrdi da učenik ne usvaja i primenjuje znanja nastavnika, već znanje gradi na osnovu sopstvene mentalne aktivnosti. To se postiže dobro dizajniranim zadacima, a ne vremenom koje se provodi ispred računara.

Kupovina tableta je promašaj

Još jedan zanimljiv podatak je pokazalo istraživanje – da se digitalni udžbenici gotovo ne koriste. Država izdvaja značajan novac za to. Jesu li to bačene pare? Posebno u aktuelnim okolnostima kada roditelji „vode bitku“ sa upravama škola da se opredeli za udžbenike dostupne na sajtu Fondacije Alek Kavčić. Drugim rečima, zar nije bolje da se omogući što većem broju učenika da imaju besplatne štampane udžbenike, umesto što se plaća za digitalne (pitanje je i u kojoj meri oni zaista jesu digitalni udžbenici u pravom smislu) i da se kupuju tableti, za koje je opet pitanje koliko se koriste?

– Za mene je to očekivano. Jedan od razloga je da je veoma mali broj digitalnih udžbenika kreiran tako da bude interaktivan. Digitalni udžbenik treba da bude dopuna štampanom udžbeniku, da ima najrazličitije vežbe i zadatke koji potpomažu produbljivanju znanja i razumevanju naučenog iz štampanog udžbenika i sa časa. Drugi razlog može da bude i taj da nastavnici kao dopuna svojih predavanja koriste pored štampanih udžbenika pripremljene digitalne materijale koji su prilagođeni učenicima kojima predaju.

Slažem se da udžbenici treba da budu besplatni i da na tome treba da radi Ministarstvo, ali se ne slažem sa tim da roditelji treba da biraju udžbenike iz kojih će njihovo dete da uči. Insistira se da roditelji treba da biraju udžbenike jer za te udžbenike daju novac. Da li je taj razlog uopšte dostojan bilo kakvog razmatranja, osim činjenice da roditelj nije kompetentan da proceni koji je udžbenik dobar, a koji ne? I kao takav ne treba da odlučuje o tome. Čini mi se da je takav način razmišljanja, da o svakoj temi svako treba da odlučuje, i doveo do toga da se sumnja u izbor nastavnika. Nastavnik je taj koji u konsultaciji sa svojim kolegama treba da odabere udžbenik koji je najbolji za njegove đake.

Kupovina tableta učenicima mlađih razreda je za mene veliki promašaj. Iako sam nastavnik informatika, smatram da u mlađim razredima štampani udžbenik mora da bude glavno sredstvo učenja. Učitelj je taj koji će ih voditi kroz svet znanja. Ti tableti ne služe ničemu ako nisu opremljeni digitalnim interaktivnim udžbenicima. Naravno i učitelji moraju da budu obučeni kako i u kojim prilikama treba da koriste te tablete. Oni ne treba po svaku cenu da se koriste na svakom času, jer oni samo treba da budu alatka za lakše savladavanje nekih tema koje nisu dostupne svima. Na primer odlazak u muzej ili kako radi neka mašina, da urade neki eksperiment. Na taj način, postaju dostupne mnoge stvari koje su inače jako skupe. Na žalost, i ovde se nije razmišljalo o tome da li su svi ti tableti neophodni i kakvu ulogu kod učenika mlađih razreda oni imaju. Sve je prepušteno nastavnicima i učiteljima da po svojoj volji i savesti koriste digitalne uređaje.