Škola puna đaka, a oko nje ruševine

Ali da nije bilo Tekstilnog kombinata „Ljubiša Miodragović“ verovatno tako lep objekat nikad ne bi bio dovršen. Postao je muzej pionira, sagrađen je i spomenik maloletnom bombašu iz Slavonije koji je poginuo baš tu na Jabuci. Tu su i biste pionira iz raznih krajeva Jugoslavije koji su poginuli u NOB.

Godinama su održavani susreti pionira Jugoslavije koji su okupljalina hiljade najmlađih iz svih krajeva. Jabuka je bila veliko brigadirsko naselje mladih iz celog sveta koji su nekoliko godina učestvovali dobrovoljno u izgradnji pruge Beograd-Bar. Tada su sagrađenepopularne barake koje su kasnije služile kao depadansi uz savremeni motel. Jabuka je postala omiljeno mesto za skijaše, dolazili su đaci na rekreativnu nastavu iz Vojvodine, s mora. Jabuka je imala dobar put, školu, poštu, ambulantu. Imala je dečje igralište, mali zoološki vrt, na terasi Spomen doma se jeo kačamak uz čuveno jabučko kiselo mleko. U motelu na Jabuci zaPrijepoljce, Pljevljake, ali i komšije iz drugih gradova priređivani sureprezentativni dočeci nove godine. Bio je to primer mesta sa razvijenim turizmom pre svakog „projekta seoskog turizma“. S raspadom Jugoslavije i ratovima stigle su i izbeglice iz Hrvatske i Bosne kojima su depadansi bili dom. A onda se sve utišalo. Šta se dogodilo Jabuci?!

To pitanje mora postaviti svako ko ovih dana svrati na nekad omiljeno izletište. Ono što tamo ugleda, izgleda zastrašujuće.Da čovek ne poveruje da je moguć takav nemar, takva ravnodušnost. Od nivoa opštine, pa do države. Spomen Dom „Boško Buha“ je zaključan. Propale sudrvene terase, vlaga jede zidove, prozori polupani. Putem, koji je sav u rupama posle duge i teške zime, stiže se do mesta koje je nekada bilo prepuno automobila. Pred zgradu motela. Zaključanog. Na pitanje kome pripadaju ova dva objekta, Radoman Petrić, predsednik Mesne zajednice Jabuka odgovara da „to niko ne zna“.

-Sve je to bilo u procesu privatizacije. Ne zna se čije je vlasništvo. Spomen dom, bilo je navodno „Putnikovo“, pa posle nije. Isto je i sa motelom. Privatizovan je, pa je onda, navodno, to nešto poništeno, sada je taj motel dat u zakup i zove se „Konačište Mileševa“. Otvara se samo kad su sahrane ili svadbe. Ne znamo ništa o sadašnjem statusu ni jednog ni drugog objekta. To je sve nešto „zamućeno“, kaže Petrić.

Malo dalje od motela „za svadbe i sahrane“, najveća baraka u kojoj su se održavale igranke i dolazili mladi iz svih okolnih mesta, ostala je bez krova. Sav krov se sjurio u salu. „To je od snega. Bio veliki sneg, krov popustio, nema ko da popravi, niko ne održava, ne zna se čije je, ni ko bi trebalo da održava“, kaže Radoman Petrić.

Samo nekoliko koraka dalje je zgrada u kojoj je nekada bila stanica milicije, a posle i vojska. Sada je – smetlište, ruina koja na očigled svih propada, zaparložena.

-Ovaj objekat je u vlasništvu opštine. Ali nema ništa, zaključano. Mi tražili da barem pripadne mesnoj zajednici, da tu zgradu sredimo i da održavamo u njoj sastanke jer mesna zajednica nema nikakvu prostoriju, pa sastanke držimo u školi. Ne dadoše tada zgradu i sada, eto, propada, komentariše Petrić.

Propao je već veliki zadružni dom. Ostala je samo ruševina. Visi krov, vise grede. Grdoba. I neka strahoba čoveka da uhvati.

– Tražili smo da i to mesna zajednica uzme, da adaptira. Ne dadoše i sad, eto, srušila se polovina zgrade, dalje nastavlja predsednik mesne zajednice Jabuka. I njemu dođe neprijatno kad sluša pitanja, a odgovori jedva da se mogu naći. Stid čoveka da obuzme. Ko je dozvolio da se od „urbanizovanog“,lepo definisanog centra sela, koje je imalo muzej, koje ima spomenike, skulpture,od mesta koje je moglo da cveta, napravi jedna velika, zastrašujuća, tužna ruševina?

-Imamo problema i s vodovodom. I škola ima problema sa vodom, počinje Radoman Petrić,inače, učitelj u školi.

Škola je svetlo mesto cele ove turobne, zastrašujuće i bolne slike ljudskog nemara i nebrige.

Prema odluci Skupštine opštine, Jabuka bi od naredne školske godine trebalo da ima osmogodišnju školu. Dok se brojne seoske škole gase i zatvaraju, Jabuka ima dece. Njih 20 pohađa nastavu uuredno održavanom objektu. Ponos bi bio za mnoge sredine.

-Hvala bogu, dece ima. Jabuka je živo selo. Nadamo se da će od jeseni deca ići ovde od petog do osmog razreda. Ovo će ostati IO OŠ„Mihajlo Baković“ ali će biti osmogodišnja škola i to je prvi put da neka škola od četvororazredne postane osmorazerdna, jer je obično obratno, pošto je sve manje dece u seoskim odeljenjima. Inače, ovo je i jedina seoska škola koja ima đačku kuhinju, gde svi učenici imaju jedan obrok, ponosan je učitelj Radoman, čija je škola primer ljubaznog prihvatanja svih programa koji se nude za decu, pa tu dolaze pisci i pesnici, i to vrlo često.

Zašto se to događa sa Jabukom? Ko je kriv za ovakvu ruiniranost jednog od najmnogoljudnijih sela prijepoljske opštine, koje se nalazi na samoj granici sa drugom državom, koje bi moglo da „cveta“ u vremenu kada se propagira seoski turizam i održivi razvoj, a Jabuka je primer za tako nešto. Imala je zavidnu infrastrukturu, odlične puteve, povezanost sa centrima u (sada) dve države? Zašto je Jabuka zapuštena, zašto se ozbiljno ne pokrene pitanje propale privatizacije dva izvanredna objekta? Zašto je dozvoljeno da kod živih ljudi nestaju objekti?

Da li je Jabuka prava slika svih nas ovakvih, sada i ovde, kakvi stvarno jesmo?

Ljudi ne odlaze

Prema rečima Radomana Petrića, Jabuka danas ima više od hiljadu stanovnika. „Za Jabuku je karakteristično da odavde ljudi mahom ne odlaze jer ima dobar put, pa nisu nikada imali potrebu da se po svaku cenu sele u grad. Ovde ima dosta i mladih ljudi ali, eto, nema razumevanja“, kaže ljubazni Radoman Petrić.