Škola treba da ohrabruje đake da napreduju ka znanjima

Čitalačka pismenost je glavni domen ispitivanja u PISA 2018, zbog čega će najveći broj zadataka biti upravo iz te oblasti, a učenici će rešavati i zadatke iz matematičke i naučne pismenosti. Pored toga, đaci iz Srbije prvi put će i u probnom i u glavnom testiranju raditi test iz finansijske pismenosti, a novina je i da će sve zadatke rešavati pomoću računara, koji su zamenili papir-olovka testove.

Prelazak na elektronsko testiranje donosi nove mogućnosti za đake – da otvaraju više stranica, da označavaju delove teksta, prenose, kombinuju…, ali i još kvalitetnija pitanja, kaže za Danas Dragica Pavlović Babić, nacionalna koordinatorka PISA studije u Srbiji.

*Koliko škola i učenika će učestvovati u probnom testiranju i kako se pravi uzorak? Da li su kriterijumi definisani za sve zemlje učesnice na nivou OECD-a?

– Tako je. Na nivou OECD-a postoje jedinstveni kriterijumi, a osnovno je da imate dovoljan broj učenika i dovoljno raznovrstan uzorak, ali tako da što vernije odražava stvarnu strukturu populacije učenika. Potom dogovaramo sa specijalizovanom agencijom za uzorkovanje koje su to važne karakteristike koje opisuju naše učenike. Za nas su to region, tip škole, nastavni jezici na kojima se radi… Dakle, kada preciziramo proporcije i dogovorimo važne karakteristike uzorka, tek onda dolazimo do biranja konkretnih škola. U probnom testiranju učestvovaće po 60 učenika iz 40 škola iz svih delova Srbije.

*Nedavne izjave hrvatskih zvaničnika u vezi sa rezultatima PISA 2015 otvorile su pitanje da li uzorak može da se namešta, odnosno da se isključuju određene kategorije učenika, ne bi li zemlja imala bolji rezultat. Da li su kriterijumi na nivou OECD-a garancija da su manipulacije nemoguće?

– Opšti kriterijumi su napravljeni u proceduri koja dugo traje i u kojoj morate da dokumentujete da ćete imati uzorak koji realno opisuje stanje u vašem obrazovnom sistemu. Dozvoljena su neka odstupanja, odnosno isključenja o kojima se unapred morate dogovoriti. Možemo da isključujemo učenike po različitim osnovama, ali ta isključenja u zbiru ne smeju da prelaze više od tri odsto. Tako mi, na primer, isključujemo učenike koji se školuju na jezicima manjina, ali i o tome se odlučuje na osnovu njihove zastupljenosti u našem obrazovnom sistemu na tom obrazovnom uzrastu. Pravilo je jednostavno, deca rade testove na onom jeziku na kojem se školuju. Tako će deca koja dolaze iz manjinskih zajednica raditi testove na srpskom ukoliko se školuju na srpskom. Ali, učenici koji se školuju na jezicima manjina rade test na svom nastavnom jeziku. Mi testiramo učenike koji se školuju na mađarskom jeziku, i to u glavnom testiranju, jer su oni u školskom sistemu najveća manjinska zajednica. Međutim, ne testiramo učenike na rusinskom, bugarskom i drugim manjinskim jezicima, kao ni decu u specijalnim školama, jer njih nema toliko u sistemu, a priprema posebnih testova za njih je u organizacionom smislu, kao i u pogledu obezbeđivanja kvaliteta testova, zaista veliki posao.

*Da li je moguće izbegavanje loših đaka?

– Izbegavanje loših učenika je možda moguće pod nekim specifičnim okolnostima, a pod tim mislim na izbegavanje ili zaobilaženje pravila na nivou pojedinačne škole. No, uvek je ispravnije i za tumačenje nalaza pouzdanije, ukoliko se držimo procedura. Najzad, i za škole koje organizuju testiranje i za nas kao organizatore istraživanja mnogo je jednostavnije ukoliko su svi kriterijumi poštovani, nego ukoliko pokušavamo da se dovijamo i izbegavamo.

*Mogu li takve manipulacije da pokvare rezultat na nacionalnom nivou?

– To je intervencija na mikro nivou koji ne može da destabilizuje krajnji rezultat. Dakle, čak iako škola uradi tako nešto, rezultat će biti onakav kakav bi bio da nije bilo malverzacija. To je u suštini besmislena intervencija i nije fer ako bismo isključili lošije učenike. Sem toga, ovo su testovi koji mere funkcionalnu pismenost, a ona ne korelira uvek pozitivno sa školskim uspehom. Nije tako retko da učenici koji imaju slabija postignuća u školi ostvare vrlo dobre rezultate na PISA testu i obrnuto.

*Da li države učesnice dobijaju rezultati probnog testiranja?

– Ne dobijaju se informacije o postignuću, jer probno testiranje isključivo služi da se testiraju zadaci.

*Šta država i naš nacionalni PISA centar nameravaju da urade do početka glavnog testiranja i postoji li način da se pripremimo da bismo ostvarili bolji rezultat?

– Kada je reč o postignućima koja se testiraju, to je jedna robusna kategorija i rezultat ne možete tako lako da destabilizujete ili promenite lokalnim intervencijama ili politikama kratkog daha. Pokazalo se kao dobra strategija to što smo 2009. objavili zbirke sa zadacima iz prethodnih ciklusa i poslali školama, ili kada smo 2012. zadatke objavljivali u dnevnim novinama. To je pozitivno uticalo, pre svega, na motivaciju učenika, ali i na njihov odnos prema testu. Naime, oni su, na osnovu iskustva sa primerima zadataka, imali jasnu sliku o tome kakve zadatke mogu da očekuju na samom testiranju i to je umanjilo neizvesnost i iznenađenje na samom testu. Jednom rečju, bili su pripremljeni i to im je dalo samopouzdanje, a znamo da je samopouzdanje faktor koji doprinosi uspehu. Namera je da se to uradi i ove godine i list Danas će biti jedan od naših partnera u tom poslu. Dobro je da se učenici upoznaju sa zadacima i da se sa njima ne sretnu prvi put na samom testiranju, jer se oni prilično razlikuju od njihove školske svakodnevice. Od njih se očekuje da rade na drugačiji način nego na redovnoj nastavi. Poželjno je i dobro da pokušaju da reše zadatke, da daju neku argumentaciju koja možda nije savršena, ali su u tom trenutku za to spremni. Odgovor ne mora da bude savršen, to može biti dobar pokušaj, ali se i to vrednuje i boduje. Naši učenici su obično naučeni da daju ili savršen odgovor ili nikakav. Objavljivanjem PISA zadataka ne pomaže se samo učenicima da vide šta ih očekuje na testu već jasno ilustrujete šta od obrazovanja očekujemo – da učenici budu sposobni da rešavaju neke relevantne situacije, da primenjuju znanja, da ih povezuju, da se snalaze u različitim situacijama. Ta poruka je važna za sve koji se bave obrazovanjem, ali i za javnost u celini, da vidimo šta bismo voleli da imamo u obrazovnom sistemu i šta očekujemo od naših nastavnika i škola.

*PISA zadaci se razlikuju od svakodnevne školske prakse u Srbiji. Zanimljivo je da na testu iz matematičke pismenosti učenici smeju da koriste digitron, formule su im date na početku testa…

– To pomaže da razumemo šta bi trebalo da budu ishodi obrazovanja. Kod nas je znanje ono što držite u glavi i što možete da izrecitujete u po dana ili noći. Ali ono što je obrazovna kompetencija je da znate kako da neko znanje upotrebite. Nije poenta da memorišite činjenice po svaku cenu. Jer, informacije su nam sada lako dostupne, ali je bitno da znate kako da te informacije koristite. Test iz matematike na prvoj stranici sadrži sve formule koje bi mogle učeniku da zatrebaju. Ali nigde nije rečeno da li će mu zatrebati ili ne. Dakle, kada rešava zadatak on treba da utvrdi da li mu je formula potrebna i ako jeste, koja mu je potrebna, onda učenik tu formulu pronalazi na listi. Ne očekuje se da je zna napamet, a i ako je zna napamet, pametno je da proveri da li je dobro zapamtio. Mnogo je važnije da pokaže da razume odnose među informacijama koje su mu date, da ih uredi tako da pronađe matematički model po kojem može da reši zadatak. Takođe može da koristi digitron. Kad pogledate kako stvari stoje u životu, od učenika koji sutra izađe iz škole niko neće očekivati da sabira ili računa bez upotrebe digitrona. Škola je mesto na kome se od vas očekuje ono što se u životu nikad ne očekuje.

* Kod nas se veruje da su učenici dostigli maksimum ako usvojena znanja umeju bez greške da reprodukuju i da za to dobiju peticu. Ali izostaje primena…

– Sva postignuća u PISA su data kroz opise u kojima se prepoznaju nivoi znanja, dakle, znanja su uređena u razvojni red. Za svaku oblast koja se ispituje u PISA je definisano šest nivou postignuća. Na drugom nivou se nalaze takozvana reproduktivna znanja, a prosečna, tipična postignuća koja ostvaruju naši učenici nalaze se na tom nivou. Škola bi morala da ohrabruje učenike da napreduju ka višim nivoima znanja. Imali smo apsurdnu situaciju 2012. godine, kada su naši đaci testirani u oblasti rešavanje problema. To nije tipična školska oblast, ali su učenička postignuća bila daleko viša nego u onim oblastima koje se rade od prvog razreda osnovne škole, sa velikim brojem časova, kao što je, recimo, matematika.

*Ko je kriv što nijedna prosvetna vlast nije ozbiljno primenila pouke iz dosadašnjih rezultata PISA istraživanja? Delimično su one uvažene kroz neka ranija zakonska rešenja, standarde postignuća i završni ispit, ali su neke države na osnovu tih rezultata pravile posebne akcione planove.

-Obrazovni sistem ima svoju inerciju i nije lako stvari pokrenuti tako da se osete na nivou celog sistema. Jedan dobar način je da to uradite kroz zakon, ali morate da obezbedite mehanizme kako biste bili sigurni da će se sve što piše u zakonu sprovoditi na adekvatan način. Ako napravite korak koji nije obezbeđen, može da se desi da sistem ne reaguje na promenu, a ako je ona previše udaljena od trenutnog stanja stvari, sistem može da je odbaci. Za sveobuhvatnu reformu obrazovanja je potreban društveni konsenzus, dobra volja i uključenost svih aktera, to nikada nije kratkoročni program koji se realizuje u jednom dahu.

*Naši političari očito ne vide smisao da pokreću neke ozbiljne promene, čije efekte će njihovi naslednici prigrabiti kao svoj uspeh.

– Verovatno da ima i toga. Ali morate da imate odgovornost prema mladim ljudima i da stalno nešto menjate, prateći promene na globalnom planu. Tradicija je važna, ali obrazovni sistem mora da se sinhronizuje sa savremenim trenutkom i zahtevima koje ono postavlja pred pojedinca.

*Ove godine Estonija i Slovenija su odlično pozicionirane, Finska i dalje dominira među evropskim zemljama. Treba li da se sa njima poredimo, ako već ne možemo sa azijskim državama? U Srbiji često čujemo komentare da sa Finskom ne možemo da se poredimo, jer je tamo status nastavničke profesije na visokom nivou.

– Šta god da radite u životu, dobro je da pogledate kako to drugi rade i da pokušate nešto od toga da naučite i primenite, ali ne tako što ćete preuzimati u celini gotove recepte. Mi smo različite kulture, imamo različite obrazovne tradicije, drugačije sisteme obrazovanja nastavnika… Sve to treba uzeti u obzir, ali ne znači da neke dobre ideje ne možemo da preuzmemo. Dobro je da pratite šta se dešava u drugim sistemima, da se ugledate na dobre prakse, da tražite svoje mehanizme i resurse kojima možete to da dostignete. Najzad, zašto bismo sve probali na sopstvenoj koži, ako već vidimo da negde drugde imaju dobre rezultate. Našim nastavnicima i školama nedostaje motivacija, ali kad imate orijentaciju na uspeh, dobrobit i napredak, promene će biti brže.

*Da li nastavnici mogu nešto da promene u svojoj praksi da bismo postigli bolje rezultate u PISA?

– Promene su moguće i u postojećim uslovima, imajući u vidu status struke u društvu, finansijski status nastavnika, uslove u kojima škole rade, nastavne programe…
Dobro bi bilo da se promene dešavaju u svim ovim aspektima, kao i na nivou legislative i obrazovanja nastavnika. Ali čak i ako nastavnik nije podržan iz sistema, on može da uradi nešto za svoju i dobrobit svojih učenika. Tu, pre svega, mislim na promene u načinu rada, načinu da koji tražite da oni pokažu znanje, kako ih pitate i kako ih ocenjujete, jer na taj način određujete i kako će đaci učiti. Odnos prema gradivu se formira prema načinu na koji vas nastavnik pita, kako vas ocenjuje i za šta vam dodeljuje visoku ocenu. Nastavnik treba da podstakne učenike da više povezuju gradivo, da ih češće stavlja u situaciju da argumentuju, da sami postavljaju pitanja, a ne samo da daju odgovore na poznata pitanja, zatim da se prave mali projekti, da učenici samostalno istražuju, da sami sebe procenjuju, da oni određuju kriterijume kvaliteta znanja… Sistem mora da se uputi ka nivoima znanja koja su iznad reproduktivnog, a to može i sam nastavnik u odeljenju, bez obzira na to kako je obrazovan, kakvi su programi i slično. PISA zadaci treba da budu glasnogovornici ideje da je moguće napraviti promenu u odeljenju i ako se ništa drugo ne promeni.

*Zašto nam je potrebna PISA ako već znamo kakvi su nam rezultati, a gotovo nikakve promene u obrazovanju se nisu u međuvremenu dogodile. S druge strane, broj zemalja učesnica iz ciklusa u ciklus raste, što govori o važnosti da se bude prisutan u ovoj međunarodnoj studiji.

– Čak i kada nema krupnih sistemskih zahvata, promena je bilo i u sistemu se nešto dešava – u njegovim pojedinim delovima, na lokalnom nivou, kroz partnerske projekte… na mnogo različitih načina i na mnogo različitih nivoa dešavaju se neke intervencije u sistemu. Kroz PISA projekat vi vidite u kom pravcu se kreće naše obrazovanje, možete da pratite efekte sistemskih promena, da vidite šta dalje najbolje rezultate, da planirate dugoročnije i sveobuhvatnije… Verujem da je za jedan obrazovni sistem važno da ima takvu, ali i druge provere, jer se u suprotnom ne bismo mogli orijentisati, ne bismo imali kriterijume za procenu da li smo i koliko smo dobri. Imali bismo samo nastavnike koji ocenjuju svako za sebe. PISA je u svetu prihvaćena kao poželjan i dobar merni instrument, a rezultati te studije služe kao važni argumenti u različitim diskusijama, ali i u donošenju odluka.

*Mnogo godina je prošlo dok PISA na taj način nije prihvaćena u Srbiji. Neke prosvetne vlasti su je osporavale, drugi su pokušali da rezultate prikažu manje lošim…

– Dobro je što se odnos javnosti, i stručne i opšte, menja u tom pravcu. Mislim da je velika dobit od projekta to što su kvalitet obrazovanja i kvalitet pedagoškog rada prepoznati kao centralne teme kada je obrazovanje u pitanju. Mi smo dugo živeli u sistemu u kojem je vladalo uverenje da, ako ništa drugo ne valja, bar je obrazovanje dobro. A onda su neka domaća, a potom i međunarodna istraživanja, među kojima i PISA, pokazala da to nije baš tako. Još jedna stvar je bitna u diskusijama koje su pokrenute, a to je što se odgovornost za obrazovna postignuća pomerila ka školama i nastavnicima. Dugo je vladalo uverenje da si ti onakav đak koliko se trudiš i kakve ocene imaš, a da li su to petice ili lošije ocene, da li si zainteresovan ili nisi, disciplinovan ili ne, to je tvoja stvar. Međutim, škola je takođe odgovorna za postignuća učenika, to je uzajaman proces.

Šta je funkcionalna nepismenost

*Najupečatljiviji nalaz poslednjeg PISA istraživanja u kojem je Srbije učestvovala je da imamo oko trećinu funkcionalno nepismenih učenika? Šta oni mogu, odnosno ne mogu?

– Biti nedovoljno funkcionalno pismen znači da niste dovoljno ovladali strategijama rada sa informacijama i da je neka količina informacija, sa kojima se susrećete kao učenik ili građanin u svojim različitim građanskim i profesionalnim ulogama, za vas nesavladiva. Kao nastavnici i stručnjaci koji rade u školama i sa mladim ljudima, kao roditelji, kao građani zaista moramo da se zabrinemo nad činjenicom da je tako visok procenat učenika procenjen kao nedovoljno funkcionalno pismen, a reč je, da se podsetimo, o učenicima koji se nalaze tek na početku srednjeg obrazovanja i pred kojima je još dug period školovanja, u kojem teško mogu da se snađu, i još duži period profesionalnog rada, kojem takođe ne mogu adekvatno da se prilagode.

Finansijska pismenost

*Šta će se testirati u finansijskoj pismenosti?

– Finansijska pismenost podrazumeva da znate kako da koristite finansijske alate, npr. novac, kreditne kartice, čekove, da procenite šta je za vas kratkoročno, a šta dugoročno povoljno… Učenici imaju džeparac, kupuju mobilne telefone i mesečne pakete za njih, vide roditelje koji uzimaju kredite… sve su to situacije koje ih se tiču ili treba da ih pripreme za budućnosti. Ma kakav rezultat da dobijemo iz finansijske pismenosti, to će za nas biti korisno. To je takođe poruka da ne mora svaka oblast da bude poseban predmet već da ima prostora da se izučava u okviru postojećih sadržaja i predmeta.