Leto lagano zamiče iza naših želja da još potraje. Što bi rekao naš narod:? Od Svetog Ilije, sunce sve milije?. Jesen jeste zanimljiva i zlatna, ali brzo ostari. Dok dlanom o dlan, navuče se nad Braničevom ledena zavesa zime. Iz vremena delanja, prelazimo u ono koje omogućava razmišljanje o svemu što nam se dogodilo minule godine.
Svaka varošica u Braničevskom okrugu ima svoj(e) dan(e). Ama baš svaka. Negde pecaju somove, na drugom mestu peku prasiće, sviraju majstori za violine, krčkaju se čorbe… Sve po dobro poznatom i uhodanom običaju, kog su naše komšije, Rimljani iz Viminacijuma, nazvali ?Hleba i igara?. Za varošima, istim putem, pošla su i sela. Brojna su ona koja imaju svoja događanja, još brojnija ona u kojima se baš ništa ne dogadja, a koja se pribojavaju da im ne ukinu škole u ovoj, u bliskoj budućnosti predvidjenoj (sumanutoj) ideji o racionalizaciji mreža škola. Samo nam je to trebalo, ukinuti škole. Sve ostalo već nemamo.
Kad selo izgubi školu, gotovo je sa njegovim identitetom. Vremenom, neizbežno postaje utrina koja ima (ili nema) crkvu, mesnu kancelariju, mesnu zajednicu i djake upisane u školama u Vićenci, Beču, Parizu…
Ostaće nam omladina zaogrnuta kapuljačama koja navaljuje na sve i svašta, pa i na zapuštene, prazne škole, u kojima će, umesto azbuke i tablice množenja, nastati terevenke i sve ono što uz njih ide.
I kao da se ništa nneće dogoditi, krnje opštine bez škola su kao ljudi bez očiju, intelektualni invalidi bez škola u selima, iz kojih podmladak listom beži u Italiju, Austriju, Francusku… (u čijim se gradovima škole nalaze na svakom ćošku) i dalje će loviti somove, peći prasiće, krčkaće se u loncu vremena sve naše gluposti, i, uskoro? tu za desetak godina – umesto u neki instrument, duvaće u prste.
Fasade, ili nije svejedno biti gradonačelnik
Naša, čitaj srpska, navika da baš sve kritikujemo, prevrćemo, uvrćemo, zavrćemo i još mnogo toga … jemo i …ćemo, prosto nam ne da mira, kipti u nama, dirka nas u otvoreni živac, a kroz naša usta, ili preko tastature računara u na svetlo dana je izbaci naša sujeta.
Ako je nešto u mom Požarevcu uspelo da promeni njegovu sliku, to sigurno nisu programi političkih stranaka, niti uvodjenje IPTV, ni fejsbuk, ni vašar, nije to ni buvljak na Lučičkom putu, a naročito železnička rampa na istoj relaciji, niti Ljubičevski most, poslednji u Evropi kojim idu retki vozovi, automobili, konjske zaprege i pešaci…
Izgled grada promenile su obnovljene fasade zapuštenih zgrada u samom centru i oko njega. Nijedan grad u bliskim nam zemljama ne oskudeva u sjajnim soliterima bez duše, po čijim hodnicima šetkaju ljudi bez duše u grudima, i žene sa lepim grudima, opet bez duše.
Niti će zalutali turista zadržati oko na njima, jer toga već ima tamo odakle je pošao.Ono što će mu zapasti za oko su sređene fasade, koje su odjednom toliko promenile lice grada, da ga neće zaprljati čak ni predstojeće gostovanje u danima LJKI (u šta niko ne sumnja) čuvenih jahača kulturne apokalipse Srbije, zvezda granda (napomena: Ovde nikako ne idu velika slova).
Otkud ideja da se na najbolji način istakne arhitektonksa vrednost turske kasabe? Da se nadoknadi odsustvo kolorita i suvoparnost pokrpljenih zidova, sa kojih kapaše tuga pregolema. Bilo nam je sve to tu, pred očima, a ništa nismo videli, kao uostalom što nam se sve izdogadjalo pred očima, a mi slepi.
Danas, lepe fasade pune oči, ali je za njih slepa druga strana. Ona koja se nije setila da ih uradi kada je za to bilo i vremena i novca.
Ipak, biti gradonačelnik, nije svejedno. Mandat i zavist i sujete prodju, uradjeno ostaje.
Pravda je spora, ali je lepa
Pred Osnovnim sudom u Požarevcu stoji mladja žena. Stigla je iz pariza u Šapine, sa akcentom na e, dakle Chapin. Potpisnik ovog teksta je, kao predavač u 5 škola u Parizu, davno, dok je Bog išao peške po zemlji, a „Milosrdni anđeo“ po nebu, dakle 1999. godine, predavao i njenom detetu.
Nisu je primili da udje u sud JER JE BILA NEPRISTOJNO OBUČENA. Na nogama sasvim pristojne žene, dakle, bio je par pristojnih papuča. „U Parizu ulazim u sud ovakva“, kaže žena. E, mislim ja, može to u Parizu, ne može u Požarevcu. Dobro je, mislim ja, što obezbedjenje dozvoljava da u sud udju prelepe sudijinice, zavodljive advokatice, sa pristojno skraćenim izdanjima sukanja i tesnim pantalonama… U Parizu bi morale da kroz hodnike hodaju ogrnute onim neuglednim togama, sa vlasuljama na glavi. Znam, vidjao sam ih dok sam se u Apelacionom sudu u Parizu (odmah do Notr Dama) i Okružnom u Bobinjiu prijavljivao za sudskog tumača, bio primljen pa odsutao zbog „Milosrdnog anđela“, koji je nadletao iznad glava moje dece u Parugovu.
Pravda je u Požarevcu možda spora, ali je (pre)lepa!
Bulevar
Bulevar je francuska reč i oduvek je, osim naziva široke ulice, u sebi sadržavala nešto od civizacijskog, umetničkog, romantičnog i priželjkivanog. Bulevare u Parizu su krasili glumci, pesnici, svetiljke, kočije, pozorišta, kafane…
Mesna zajednica Bulevar u Požarevcu već godinama okuplja pisce, glumce i druge umetnike, nudeći im pristojnu salu i još pristojniju publiku. Da čovek ne poveruje. A, kažu ljudi, sve je to tako zahvaljujući Savetu mesne zajednice i njenom predsedniku Dejanu Rakiću.
Boljeg, vala, predsednika ne bi imao ni jedan pariski bulevar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
