Školski sadržaji preplavljeni nasiljem nad ženama

Takva vrsta podrške je naročito neophodna u školama, najpre zato što se nastavnici i nastavnice ne snalaze u situacijama nasilja u kojima treba da reaguju, ali i zato što među njima ima onih koji otvoreno izražavaju rodne stereotipe, predrasude i diskriminaciju.

Prema saznanjima Autonomnog ženskog centra, koji u poslednje tri godine sprovodi projekat „Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilja“, kroz sastanke i seminare u 30 srednjih škola u 15 gradova, deca i mladi su zainteresovani za razgovor o različitim oblicima rodnog nasilja, jer su oni deo njihovog svakodnevnog iskustva.

– Nastavnice i nastavnici izveštavaju da su to najdinamičniji časovi, da su mladi aktivni u diskusiji, suprotno pasivnosti ili nezainteresovanosti za neke druge školske sadržaje. Istovremeno, to je prilika da učenice/i dobiju informaciju o tome šta može da se uradi, kako da se zaštite, šta je odgovarajuća podrška žrtvi, da preispitaju tipične predrasude i usvoje pozitivne stavove – kaže za Danas Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra. Oni su potom spremniji da zatraže pomoć, dodaje ona, što je jasna poruka da postoje odrasli od poverenja koji mogu da čuju i pomognu.

Međutim, iako svesni problema, nastavnici/e nedovoljno znaju o nasilju u porodici, o obavezama i načinima postupanja škole, jer nisu dobili sistemske informacije o njihovoj ulozi u tim procesima i saradnji sa drugim ustanovama. Ignjatović objašnjava da nastavnice/i imaju brojne dileme – da li i koliko da se mešaju u „privatna“, porodična pitanja, kako da istovremeno odgovore i na poverljivost podataka koje su dobili od učenika i na obavezu da prijave nasilje nadležnim organima, kako se sarađuje sa roditeljima, šta ako se nakon prijavljivanja ništa ne promeni ili se stanje pogorša…

– Brine ih to što nakon prijavljivanja izostaje odgovarajuća podrška za učenika i porodicu. Svesni su da u školama postoje slučajevi, ali nemaju dovoljno informacija o različitim formama rodnog nasilja, o seksizmu, seksualnom uznemiravanju, rodnom nasilju u partnerskim vezama mladih, digitalnom rodnom nasilja i slično – navodi naša sagovornica.

Kao mesto gde deca i mladi provode najviše vremena, škola bi trebalo da podstakne i omogući njihov ukupni razvoj, da osposobi učenice i učenike da misle, da preispituju, osporavaju i preoblikuju uverenja i stavove, da istražuju i delaju. Međutim, naglašava Ignjatović, školski programi i sadržaji se najčešće prezentuju kao sistem naučnih znanja, koja su vrednosno neutralna i objektivna, „što nije sasvim tačno“.

– Školski sadržaji nisu slučajno odabrani. Ono što se uči i ono što je izostavljeno iz programa potvrđuje pogled na svet dominantnih društvenih grupa, isključujući marginalizovane grupe. To se odnosi i na žene, kao i na teme o rodno zasnovanom nasilju, diskriminaciji ili rodnoj ravnopravnosti, iako većina predmeta, kakvi su srpski jezik i književnost, istorija, sociologija, psihologija, građansko vaspitanje, pruža mogućnost da se o tome govori – kaže Ignjatović.

Analiza srednjoškolskih nastavnih programa pokazuje da su oni rodno neosetljivi – napisani su u muškom rodu, u njima se ne pominje pojam rodne ravnopravnosti, niti se on pojavljuje u ciljevima, zadacima i ishodima predmeta, kao ni u uputstvima za didaktičko-metodičko ostvarivanje programa.

Profesorka srpskog jezika i književnosti Jelena Stefanović ističe da je posebno razočaravajuće potpuno odsustvo rodne perspektive u „reformisanim“ nastavnim programima za prvi razred gimnazije, iako se u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja među ciljevima navodi i „razvoj i poštovanje rodne ravnopravnosti, tolerancije i uvažavanje različitosti“.

– Književna dela iz programa za srednju školu preplavljena su motivom nasilja nad ženama, ono je prisutno u tekstovima iz svih epoha i sa različitih prostora, počevši od Sofoklove drame „Antigona“ pa sve do romana „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića – objašnjava za Danas Jelena Stefanović. Kako navodi, posebno su potresne sudbine Hasanaginice, Tolstojeve Ane Karenjine, Stankovićeve Sofke i Koštane, Andrićeve Fate Avdagine, Ćosićeve Simke…

– Junakinja može da bira između žrtvovanja, kao Sofka, ili samoubistva kao jedinog vida otpora patrijarhalnom sistemu, što npr. čini Fata Avdagina. Kroz sudbine ovih nesrećnih junakinja data je i kritika patrijarhata, ali ostaje problematično njihovo zadržavanje u ulozi žrtve jer se time šalje poruka o bezizlaznosti i nepromenljivosti položaja žene u društvu – kaže profesorka Stefanović. Rakićevu „Iskrenu pesmu“, u kojoj je muškarac superioran, a žena predstavljena kao glupača i seksualni objekat, naša sagovornica navodi kao primer eksplicitne mizoginije.

– Nastavnici/e teško mogu da sagledaju mizogine aspekte dela bez dodatne obuke, budući da su i sami/e oblikovani u okviru androcentrične obrazovne i kulturne matrice. Udžbenici im u ovom slučaju nisu od pomoći jer ne prepoznaju rodnu perspektivu i ne sadrže odgovarajuća objašnjenja i zadatke – objašnjava Stefanović, dodajući da obrazovanje omogućava da se reprodukuju patrijarhalni rodni modeli, iako bi upravo ono trebalo da ih menja.

Podrška Ministarstva

Projekat je dobio podršku za realizaciju od Ministarstva prosvete, ali je ona, kaže Tanja Ignjatović, bila pre svega načelne prirode. „Imale smo očekivanja da će prilikom izmene programa i sadržaja nastavnih predmeta za prvi razred gimnazija biti prihvaćeni naši predlozi da se uključe ove teme, ali se to nije desilo. Čak ni kada se radilo o novim izbornim predmetima, za koje je bilo očekivano da uključe pitanje rodne ravnopravnosti i rodnog nasilja (Pojedinac, grupa, društvo, ili tema o bezbednosti u Građanskom vaspitanju). Smatrale smo da je propuštena prilika, i da je to suprotno strateškim opredeljenjima i usvojenim državnim politikama. Ukazale smo na to Ministarstvu prosvete i Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, a čini se da je pozitivno to što su oni reagovali.“

Školski seminari

Projekat „Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilja“ realizovao se kroz seminare i sastanke u 30 srednjih škola. Podrška AŽC-a sastojala se u objašnjavanju specifičnosti nasilja i postupaka, u razgovorima o načinima rešavanja konkretnih slučajeva nasilja, uspostavljanju bližih kontakata sa centrima za socijalni rad, povezivanju sa lokalnim ženskim organizacijama koje su specijalizovane za podršku ženama i deci u situacijama nasilja.