Škotska: Ako i ode, neće daleko

Škoti su ipak ozbiljni ljudi i osim piva piju i viski, tako da o budućnosti njihove zemlje neće odlučivati samo pivopije.

Ko će dakle odlučiti o budućnosti Škotske?

Na prvi pogled, jasno je – o svojoj budućnosti odlučiće Škoti na referendumu 18. septembra. Na drugi, to baš i nije sasvim tako. Jer, na predstojećem referendumu neće glasati samo Škoti već svi stanovnici Škotske, što znači ne samo Škoti i ne svi Škoti.

Škot, kome su svi preci od Magbeta naovamo bili čisti Škoti, ko je rođen i odrastao u Škotskoj svirajući gajde u kiltu pored Loh Nesa i na kraju postao veći Škot od Brejvharta – ali koji se iz bilo kog razloga kasnije preselio, makar prekjuče i makar privremeno, u London, Kardif ili Belfast – na referendumu neće moći da glasa.

Takvih Škota, koji su ostali bez prava glasa, ima više od 800.00, što je gotovo petina u odnosu na 4,5 miliona Škota koliko ih živi u samoj Škotskoj. Umesto njih na referendum će s najvećim zadovoljstvom izaći Englezi koji su u Škotsku došli umesto njih i kojih zajedno s Velšanima i Ircima koji tu žive ima gotovo pola miliona.

Pored Engleza, glasaće i Francuzi i Italijani, pa čak i Rumuni i Bugari koji su ovamo dospeli trbuhom za kruhom.

Ukratko, pitanje o nezavisnosti Škotske nije samo u rukama Škota nego i u rukama građana svih 26 zemalja Evropske unije koji su ovde došli da rade ili da uživaju i koji su zbog toga stekli pravo da glasaju.

Uzimajući u obzir da se rezultati anketa o referendumu menjaju iz dana u dan i da je izborna trka prilično tesna, jasno je da odluku o budućnosti Škota dobrim delom donose engleski penzioneri, poljski vodoinstalateri ili rumunske konobarice. S malim osmehom i velikim pravom – jer to je sad i njihova zemlja. Pored britanskih migranata i evropskih gastarbajtera, na odluku o nezavisnosti uticaće i manjinske zajednice, prevashodno iz Azije, koje ovde žive već generacijama. Humza Jusaf, ministar spoljnih poslova u Vladi Škotske, iz redova vladajuće Škotske nacionalne partije, jedan je od najradikalnijih škotskih nacionalista i najglasnijih pobornika nezavisnosti. S druge strane, kampanja “protiv” takođe okuplja značajan broj Škota poreklom iz Azije i, uopšte, zemalja Komonvelta – od Indije i Pakistana do Kenije do Nigerije.

Škotski referendum nije izjašnjavanje o etničkom razgraničenju, kao što je najčešće bio slučaj u modernoj istoriji Evrope, pogotovo na njenom istoku.

Za razliku od istoka, gde se reči “nacija” i “nacionalnost” tradicionalno odnose na etničku zajednicu i etničku pripadnost, u Škotskoj – kao i u ostatku Britanije i u Irskoj – ove se reči pre svega odnose na državu i državljanstvo.

Zato je kampanja obe strane etnički neutralna. Iako se sa približavanjem referenduma retorika zaoštrava i ton podiže, nikome još u političkom mejnstrimu nije palo na pamet da izvuče “nacionalni” kec iz rukava i da ga tresne na sto – ne zato što je to riskantno, već naprotiv, zato što je jasno da bi time unapred izgubio ovu partiju pokera.

Debata se zato odvija u okvirima uobičajenog britanskog političkog narativa – oštro ali fer. Racionalna je koliko god je moguće biti racionalan kad su u pitanju granice. U njoj nema ozbiljnijih zloupotreba nacionalno-patriotskih instinkta i plemenskih atavizama. Nema slavne prošlosti, drevnih kraljevina i zaveta slavnih predaka. Niko se ne poziva na vekovna ognjišta i odbranu nejači, niti na patnje i stradanja iz prošlosti – iako nasilja i nepravde ovde nije bilo ništa manje nego drugde.

Referendumsko pitanje glasi “Da li Škotska treba da bude nezavisna zemlja?” Glasači mogu da zaokruže samo odgovor “da” ili “ne”. Ako zaokruže “ne”, manje-više je jasno šta će se dogoditi. Čak i ako referendum ne uspe, Škotska će, kao što je ove nedelje najavio bivši britanski premijer Gordon Braun, kao nagradu za referendumsko “ne” dobiti još viši stepen samostalnosti od onoga koji sad uživa. A po mnogim atributima Škotska je već ionako država za sebe – ima svoj parlament, Vladu i fudbalski tim. I štampa novac.

Ako referendum uspe, i glasači zaokruže “da”, onda sledi pitanje – i šta sad?

Odgovori će se tražiti putem sukcesivnih pregovora s Vestminsterom o manje-više svemu, od državljanstva i granica, preko valute, članstva u međunarodnim organizacijama i ekonomije, do nuklearnog naoružanja i nafte iz Severnog mora.

Jedino je izvesno da će u slučaju izglasavanja nezavisnosti Škotska, u realnom svetu, ostati ekonomski, politički i društveno zavisna od svojih novih-starih suseda u Britaniji i Evropi. Možda manje nego dosad, ali ipak – zavisna. Protivnici škotske nezavisnosti pokušavaju da igraju na kartu poslovičnih škotskih emocija, pa ih plaše odlivom kapitala, gubitkom poslova i radnih mesta, i uopšte, obećavaju im manje novca u budućnosti.

Velike finansijske korporacije poput Škotske kraljevske banke (RBS) i Lojda prete da će preseliti sedišta iz Škotske, British Petroleum upozorava na ozbiljne posledice po energetski sektor, čak i MMF upozorava na širu ekonomsku nestabilnost koja može uslediti u slučaju proglašenja škotske samostalnosti.

Pristalice nezavisnosti pak kažu da to sve nije baš tako i da će, što se novca tiče, biti ne samo isto kao i pre nego još bolje i novije.

Oni tvrde da škotska ekomonija, sa bruto proizvodom od čak 215 milijardi dolara, može ne samo da izdrži samostalnost, već i nastaviti da cveta. Na primer, spuštanjem korporativne takse, koju London ni za živu glavu neće da dira, Škotska bi privukla daleko više investitora nego što bi ih izgubila.

Ali, čak i ovako “porobljena”, Škotska je pri vrhu liste najbogatijih zemalja sveta i ima viši prihod po glavi stanovnika od proseka Ujedinjenog Kraljevstva. Pored toga, Škotska na 53 milijarde dolara, koliko ulaže u Ujedinjeno Kraljevstvo, nazad dobija 65 milijardi. Ali i to je valjda ljudska priroda – uvek se želi više.

Kampanja za škotsku nezavisnost traje već dve godine. Nju, pod sloganom “Da, Škotska” predvodi Aleks Semond, premijer Škotske i lider Škotske nacionalne partije (SNP). Zajedno sa SNP glavni politički oslonac nezavisnosti su škotski Zeleni i Škotska socijalistička partija. Njihova osnovna ideja stara je koliko i devetnaestovekovni koncept evropske nacionalne države: nezavisnost, sloboda, samostalnost – ukratko, svoji na svome i bez mnogo mešanja spolja.Kampanju “Bolje zajedno” predvodi Alister Darling, bivši ministar finansija u britanskoj vladi. Sve tri glavne britanske partije – konzervativci, laburisti i liberalne demokrate – dakle i vlast i opozicija, protive se odvajanju Škotske.

Odmah nakon što je početkom ove nedelje prvi put kampanja “Da” nakratko preuzela vođstvo nad kampanjom “Ne”, Vestminster je u pomoć Darlingu poslao interventnu vatrogasnu ekipu u najjačem sastavu – premijera Dejvida Kamerona, njegovog zamenika Nika Klega i lidera opozicije Eda Milibanda. Pored uobičajene porcije pretnji šta će se desiti ako se otcepe, Škoti su dobili i priliku da čuju i vide Kamerona koji izgovora da mu se srce slama, i pritom se hvata za grudi.

Podršku Škotskoj da ostane u UK dali su i predsednik Evropske komisije Manuel Barozo, kao i američki predsednik Barak Obama. Uzimajući u obzir značaj i posledice onog što će se posle referenduma desiti, izvlačenje teške političke artiljerije na položaj moglo se i očekivati. Tablodi kažu da se i kraljica, nezvanično, sekira. Ali, visoka politika je jedno, a običan život drugo. Ne treba se previše brinuti za političke elite, multinacionalne gigante, vojnoindustrijski kompleks i finansijske korporacije. Snaći će se oni i zaštititi svoje interese podjednako dobro i u nezavisnoj i u zavisnoj Škotskoj, kao što se snalaze svuda i uvek.

Što se običnog sveta tiče, život će se nastaviti i u jednom i drugom slučaju, bila Škotska samostalna ili ne, sa svim radostima i problemima koje imaju građani zemalja Prvog sveta. Države nestaju i nastaju, i ako se Škotska otcepi, narod će svakako naći načina da preskoči nove granice, pogotovo što bi svaka buduća granica ionako bila samo potez na papirnoj mapi, kao što je to i sada.

Zbog povezanosti Škotske sa svojim susedima, ne samo ekonomske, političke i vojne, već one važnije, porodične, lične i društvene, svaka nezavisnost će biti manje od onoga što se pod tim pojmom obično podrazumeva.

S druge strane, čak i u slučaju da ne uspe, referendum će pomeriti granice škotske nezavisnosti napred i obezbediti joj dodatne koncesije od Vestminstera i viši stepen političke i ekonomske samostalnosti.

Od Katalonije i Sardinije do Valonije i Baskije mnoge su uši načuljene i mnoge oči uprte u Škotsku. Slično je i u Briselu i Vašingtonu, pa i na krajnjem istoku Evrope, gde se pitanja nezavisnosti, granica i decentralizacije rešavaju na malo drugačiji način.

Naravno, posledice će pre svega osetiti sami Škoti i njihovi susedi. Posmatrano iz Dablina, Škotska je udaljenija nego što izgleda na geografskoj karti. Između Republike Irske i Škotske nije samo kratak let preko Irskog mora, već i sto godina života u različitim državama. Ono što su Irci osvojili gerilskom kampanjom u ratu, Škoti danas pokušavaju da dobiju političkom kampanjom u miru.

Distanca irskog političkog establišmenta prema škotskoj nezavisnosti nije odraz irske prezasićenosti “već viđenim” u sopstvenom političkom iskustvu. Čak i opoziciona partija Šin Fejn, svojevremeno poznata i po podršci baskijskim i svim mogućim drugim separatistima, glasno ćuti o škotskoj nezavisnosti. Jedino se Martin Mekginis, zamenik premijera Severne Irske i bivši član IRA, obradovao kad je čuo šta će sve Škoti dobiti od Londona ako referendum ne uspe, pa je rekao hoćemo i mi to isto. Ali nije pominjao sličan referendum u Severnoj Irskoj. Istorijski odnos Irske i Škotske kompleksan je, pored onoga što im je zajedničko, a to je keltsko poreklo, između Škota i Iraca postoji i ono što ih deli – a što je u Evropi i drugde bila i ostala glavna linija podele između ljudi – religija i njome indukovana istorija. U ovom slučaju, kolonizacija katoličke Irske od protestantske Škotske, čije se posledice osećaju do danas. A možda Irci sada znaju ono što Škoti još ne znaju. Posle svih krugova nasilja i odmazdi u Irskoj, počinjenih u ime svetih nacionalnih granica, one danas više ne postoje. Između Republike Irske i Ujedinjenog Kraljevstva putuje se slobodno i udobno. Jedina granica koja između njih još postoji jeste ona prema prošlosti.

Za nedelju dana će se znati u kom pravcu je Škotska odlučila da ide. Bila u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva ili ne, kao iz one anegdote s različitim etiketama za isto pivo, ona će u svakom slučaju ostati tu gde jeste – u Velikoj Britaniji.

Ako i ode, neće daleko.