Škotska: Lesi se vraća kući

Kraljica će se mirno vratiti svojim državničkim obavezama, kučićima i praunucima.

Aleks Semond će izbeći suočavanje sa stvarnošću i odgovor na neumitno pitanje svojih sledbenika: dobro, i šta sad? Jer, sve i da je izglasala nezavisnost, Škotska bi ostala zavisna. Bar u odnosu na svoje susede u Engleskoj, Britaniji i Evropi, kao što je i do sada bila.

Iz naizgled jasnog referendumskog pitanja: “Da li Škotska treba da bude nezavisna zemlja?”, nije međutim bilo jasno – u odnosu na koga?

Ako je reč o nezavisnosti od Ujedinjenog Kraljevstva, to svakako ne bi bio slučaj: pobornici referendum nisu imali ništa protiv da Škotska ostane monarhija. U budućoj samostalnoj Škotskoj, šef države bi i dalje bila – engleska Kraljica.

Referendum pogotovo nije bio izjašnjavanje o etničkom razgraničenju – takva zadovoljstva se ipak upražnjavaju daleko odavde, i to bez glasačkih kutija. Što se otcepljenja od Velike Britanije tiče, ma koliko se upinjali, Škoti tek nju ne bi mogli da napuste, osim ako neće da plivaju. Naprosto, reč je o ostrvu, a ne državi.

Pored državne, škotski nacionalisti nisu tražili ni ekonomsku samostalnost. Ponavljali su da će u slučaju otcepljenja zadržati funtu sterlinga i da Škotima, kao suverenom i ponosnom narodu, niko ne može zabraniti da koriste englesku valutu. Londonski unionisti ispali su tu veći Škota od Škota i jasno poručili da nema govora ni o kakvoj monetarnoj uniji.

Među Škotima, koji kroz istoriju, a i inače, dosta razmišljaju o novcu (prvi su pretvorili banke u deonička društva i patentirali finansijski kapitalizam), priča o parama izazvala je dosta nervoze. Jer, za razliku od proletera koji nemaju šta da izgube, Škoti imaju. Ma koliko kukali, oni su najbogatiji građani Ujedinjenog Kraljevstva.

Kako se referendum približavao, javnost je sve češće postavljala pitanje – ok, ako škotska nezavisnost znači istu Kraljicu, istu valutu, isto članstvo u Evropskoj Uniji, istu pripadnost NATO i isto društveno-političko uređenje kao i do sad – čemu onda sve ovo?

Umesto odgovora, škotski nacionalisti su izvlačili plave zastavice s dijagonalnim belim krstom i žustro mahali pred kamerama. Ali, nisu im pomogle ni zastave, ni gajde, pa čak ni Endi Mari, koji se na dan referenduma oglasio na tviteru i prosledio Semondov poziv “Lets do this!”. Pri tom ga niko nije ni pitao za mišljenje, jer on, kao i mnogi drugi škotski patrioti, stanuje u Londonu i nema pravo glasa u Škotskoj.

“Ne možeš pojesti zastavu” pisao je Fridrih Engels u 19. veku. Škoti možda nisu čitali klasike marksizma, ali jesu prošlonedeljni tekst jednog od vodećih svetskih ekonomista, nobelovca Pola Krugmana, objavljen u Njujork Tajmsu pod sasvim neakademskim naslovom “Škoti, koji vam je vrag?”.

Tekst je dobio širok publicitet u Škotskoj, a na glavu nacionalista, pored Krugmana, obrušili su se otprilike svi od kojih škotska privreda i blagostanje zavisi – od čelnika finansijskih korporacija i transnacionalnih giganata do lidera međunarodnih političkih i ekonomskih institucija, na čelu s MMF.

David ovog puta nije oborio Golijata. Nacionalističke petarde nisu biblijska praćka, a savremeni Škoti nisu noble savages koji, u pažljivo podvijenim kiltovima, čuče na Hajlandskim brdima, piju malt i recituju Osijanove pesme o pravdi i slobodi.

Kao sve male zemlje i Škotska ima veliku istoriju. Ali, relativno. U “Pronalasku tradicije” Erika Hobsbauma opisan je nastanak kilta: izmislio ga je krajem 18. veka neki engleski trgovac po imenu Tomas Rolinson. Reći škotskom nacionalisti da je Škotima suknje skrojio Englez, isto je što i srpskom nacionalisti reći da su Srbi dobili kraljevinu od rimskog pape. Znaju, ali ne vole da čuju.

Pobornici nezavisnosti nisu bili samo škotski nacionalisti. Pored njih, to su i levo orijentisani škotski zeleni i socijalisti, ali njihovu podršku nezavisnosti pre treba posmatrati kao deo opšteg trenda decentralizacije politički razvijenih društava, nego kao povratak anahronom konceptu nacionalne države. Ovde je ipak reč o problemima Prvog, a ne Trećeg sveta.

Možda će s porazom škotskih nacionalista njihove kolege u drugim delovima Evrope malo smanjiti doživljaj, a možda i neće – s njima se nikad ne zna. Nacionalizam i logika teško da imaju nešto zajedničko. Pitajte Jugoslovene – nikakav konvertibilni dinar, rast standarda i pozivi Evropske Zajednice o pridruženju nisu mogli da im spasu zemlju: nacionalisti su je slomili kao nepismen kredu. Za razliku od Jugoslavije, Škotska je imala i pameti i sreće.

Na vest da Škotska ostaje gde je i bila, vođa irskih nacionalista Džeri Adams poslao je kratak i dvosmislen tvit: “Joj, ne.” Iz toga se može zaključiti da mu je lično malo žao, ali da ništa nije tragično. Naprotiv, zahvaljujući svom “ne” Škotska će steći još veći stepen samostalnosti od onoga koji je do sad imala i koja je po mnogo čemu ionako već država za sebe. Ostali će svakako iz toga izvući pouke, sastaviti svoj spisak želja i plasirati ga Vestminsteru prvom narednom prilikom. Zahvaljujući Škotima, za to im više neće biti potreban referendum.

Počinje novi krug reformi i Aleks Semond je u pravu kad kaže da ni Škotska ni Ujedinjeno Kraljevstvo više nikad neće biti isti. Zaslugu za to pripisuje snazi demokratskih institucija kroz koje su građani tražili promene. Građanske demokratije su naravno samo jedan od mogućih oblika vladavine, ni najbolji, ni najgori, ali onaj koji, kad hoće – kao što slučaj škotskog referenduma pokazuje – može uspešno da funkcioniše, i to bez balvana i barikada.

Na tipično britanski način, Kameron i Semond, jutro nakon brojanja glasova, prihvatili su rezultat, čestitali jedan drugom na fer borbi i, sasvim u duhu čuvenog Čerčilovog “samo mirno i napred”, pozvali svoje sledbenike da nastave dalje kao jedna nacija.

Britanija i Škotska su se u poslednje dve godine otuđile, poverenje između njih je na staklenim nogama, a podele unutar same Škotske nakon referendumskog “ne” još su dublje.

Sad sve to treba popraviti i zakrpiti.

Ako je za utehu, ni jedna strana nema razloga da se oseća poraženo, jer nije izgubila ništa što ranije već nije imala.