Skrivanje istine o onom što se dešavalo 2. maja

Nakon trogodišnje istrage u predmetu „Dobrovoljačka“, Tužilaštvo BiH donelo je odluku da u radnjama četrnaestorice osumnjičenih „nisu sadržana obeležja krivičnog djela“. Pozivajući se na izjave 352 svedoka kao i na 412 materijalnih dokaza, koji uključuju dokumente, video materijal, presretnute razgovore… međunarodni tužilac Džud Romano odlučio je da bivši član Predsedništva BiH Ejup Ganić, generali Armije RBiH Jovan Divjak, Hasan Efendić i drugi, nisu odgovorni za zločin počinjen nad pripadnicima JNA u koloni napadnutoj u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. Istragom je utvrđeno, saopštava Tužilaštvo, da je tokom napada ubijeno sedam i ranjeno četrnaest osoba nakon što su onesposobljene za borbu. „Istraga u vezi sa ovim radnjama se nastavlja zbog postojanja osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo ratnog zločina, jer je na žrtve otvarana vatra nakon što su bile onesposobljene za borbu ili dok su se nalazile u sanitetskom vozilu“, stoji takođe u pomenutom saopštenju.

Odgovor Banjaluke

Kao što se i moglo očekivati, na odluku Tužilašta BiH usledile su žestoke reakcije iz Banjaluke, u kojima se ne biraju reči osude što za samo Tužilaštvo, posebno za međunarodne tužioce u njemu, što za vlast u Sarajevu.

Dovodeći u pitanje čak i postignuti sporazum o formiranju Veća ministara BiH – Milorad Dodik, predsednik RS, preti da neće odustati od slučaja Dobrovoljačka „jer se sve čini kako bi se izbjegla odgovornost za zločine počinjene nad Srbima“. Ističući da „i Sud i Tužilaštvo BiH nikada neće dobiti našu podršku“, on traži da se strani tužioci izbace, a „Sud i Tužilaštvo ukinu i prestanu da funkcionišu, jer nemaju ustavno utemeljenje, a da se odgovornost za ispitivanje zločina prebaci na Haški tribunal i lokalne sudove“.

Nebojša Radmanović, srpski član Predsedništva BiH, još je žešći u osudama odluke Tužilaštva BiH. Obustavljanje istrage protih Ganića i ostalih, smatra on, ima za cilj da „zaštiti zločince i opravda zločin“, a povrh svega i da amnestira politički i vojni vrh Sarajeva za početak rata.

Džerard Selman, ministar pravde RS, kaže da „pravo i pravda ne stanuju u pravosudnim institucijama BiH“, dodajući, „da RS neće odustati da ovaj slučaj epilog dobije na sudu“.

Na, uglavnom, prejake reči i pretnje iz Banjaluke usledile su, čini se, adekvatne i očekivane reakcije iz Sarajeva.

„Dobrovoljačka i formiranje Vijeća ministara? To dvoje se neće moći vezati“, kaže Bakir Izetbegović, član Predsedništva BiH. „Sudstvo je nezavisna institucija, a tri tribunala, haški, londonski i Sud BiH, iznijeli su svoj stav o tome, da general Divjak nije kriv, da nije kriv prof. Ganić“, ali, ističe Izetbegović, „ako se zna da nisu oni krivi, onda treba da se kaže ko je kriv, odnosno, šta se zapravo desilo, ne samo u Dobrovoljačkoj nego diljem BiH. Ne treba zaboraviti da je u Srebrenici za jedan sat ubijeno više Bošnjaka nego što je Armija BiH ubila za četiri godine“.

Ejup Ganić, član ratnog Predsedništva RBiH, doskora jedan od osumnjičenih, kaže da je očekivao ovakav ishod istrage „jer je međunarodna zajednica bila faktor u Dobrovoljačkoj, sve dogovore vršili smo uz njenu pomoć“. Ne bez sarkazma primećuje kako „Dobrovoljačka ostaje važan istorijski datum i za BiH i za Srbiju. Istoričari će verovatno zaključiti da je to bio dan ‘D’ kada je Bosna spasena, a što se tiče Srbije, to je verovatno dan kada je propao projekat velike Srbije“ – kaže Ganić.

Posetom i davanjem otvorene podrške Sudu i Tužilaštvu, na Dodikove zahteve odgovorio je i Valentin Incko, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH. „Ja sam došao ovdje dati podršku Sudu i Tužilaštvu BiH – kaže on – i svi građani i sve institucije im trebaju dati podršku, jer bez vladavine prava, nema ni države.“

Reakcije Beograda

Reagovalo se i iz Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, na osnovu čijih su poternica, kao osumnjičeni za zločin u Dobrovoljačkoj, prošle i pretprošle godine, u Londonu i Beču, hapšeni pa oslobađani Ejup Ganić i Jovan Divjak.

„Tužilaštvo BiH donelo je svoju procesnu odluku, ali bi, uveren sam, bio drugačiji ishod da su oni stavili svoj potpis na Sporazum o ustupanju dokaza. Sada je jasno zašto smo dan pred potpisivanje tog sporazuma (u Briselu, novembra 2011, prim.ur) od njih dobili negativan odgovor“, kaže tužilac Vladimir Vukčević, ističući da će srpsko Tužilaštvo nastaviti istragu, jer „raspolaže dokazima o događajima u Dobrovoljačkoj a salušalo je i svedoke koji osumnjičene terete za učešće u zločinu“.

Reakcije, mišljenja i stavovi o pomenutoj odluci i dalje ne prestaju ali se u njihovom dosadašnjem toku ispoljava i jedan problematičan momenat. Zvaničnici u Banjaluci, kao i u Tužilaštvu u Beogradu, fokusirani na deo odluke o obustavljanju istrage nad osumnjičenima, ne bave se žrtvama, odnosno, ne reaguju na podatak da je „tokom napada u Dobrovoljačkoj ulici ubijeno sedam i ranjeno 14 osoba, nakon što su onesposobljene za borbu“, kako navodi Tužilaštvo BiH. Šta ova činjenica znači ako se zna da Banjaluka već dvadeset godina, tvrdi i u svakoj prilici ističe, da je u napadu na kolonu u Dobrovoljačkoj, 3. maja 1992, ubijeno 42 pripadnika JNA? Banjalučki Republički centar za istraživanje ratnih zločina (RCIRZ) nudi i specifikaciju žrtava: poginulo je 10 oficira, 28 vojnika i 4 građanska lica. Ovako iznete ove činjenice su tačne. Da bi se došlo do istine o žrtvama i zločinima samo u ovom slučaju, mora se poći od toga šta se dešavalo ne samo 3. nego i 2. maja 92. u ratnom Sarajevu.

Dan pre i dan posle

Tokom aprila 1992. u Sarajevu je ubijeno 225 ljudi, ali će 2. maj 1992. ostati zabeležen u istoriji kao poslednji propali pokušaj još uvek formalno postojeće JNA da zauzme centar grada, podeli ga i stavi pod svoju kontrolu. Napad je počeo u ranim jutarnjim satima granatiranjem sa već uveliko utvrđenih položaja na brdima oko Sarajeva. Čitav sat i po, Mladićevi i Karadžićevi artiljerci tući će iz svih oruđa po Predsedništvu, Skupštini, Narodnom pozorištu, Domu sindikata… po najužem gradskom jezgru, po opštini Stari grad ali i po Novom Sarajevu. Bio je to početak opsade jednog grada, najdužoj u novijoj istoriji: 1.395 dana! Od 2. maja 1992. do 26. februara 1996. – to će životima platiti 10.615 građana Sarajeva među kojima i više od 1.600 dece. Pomenutog 2. maja 1992. nije se sve završilo jutarnjim granatiranjem Sarajeva i diverzijom u Glavnoj pošti na Obali, čime je izazvan požar koji je uništio preko 45.000 veza onemogućivši tako telefonski saobraćaj i u gradu i van njega. Nakon kanonade sa brda, usledio je napad iz tri pravca (Lukavica, Nedžarići, Trebević) na centar grada, uz korišćenje tenkova, oklopnih transportera i pešadijskog naoružanja. Ovom iznenadnom akcijom JNA je pokušala da osvoji zgradu Predsedništva i ostale državne institucije. Stratezi raspada bivše Jugoslavije time su hteli da pokažu kako legalno izabrana vlast, tada već međunarodno priznate i nezavisne BIH, članice UN, ne vlada ni u Sarajevu. Na pokušaj proboja i paljbu iz tenkova i oklopnih transportera, u području Skenderije, oko Predsedništva i iz ulica centra grada – grupe sarajevskih teritorijalaca odgovaraju projektilima iz zolja, osa, ručnih bacača, automatskog oružja… Tako je pogođeno i uništeno nekoliko oklopnih transportera, drugih vozila i tenkova, a u svakome od njih ili oko njih moglo je biti i po desetak i više vojnika. Prema svedočenju generala Jovana Divjaka, vojnici JNA tokom tih sukoba 2. maja 1992. nisu ginuli samo u centru grada nego „i oni koji su pratili tenkove na Jevrejskom groblju, i u Zagrebačkoj ulici, i na potezu od Nedžarića do Televizije“. Koliko je poznato, do sada niko nije izašao sa tačnim brojem ukupno poginulih toga dana u Sarajevu. Mirsad Tokača, direktor Istraživačko dokumentacionog centra (IDC) u Sarajevu, na naše pitanje o broju žrtava, odgovara da je prema njihovoj evidenciji „tokom napada na Sarajevo koji se odvijao 2. maja 1992. poginulo ukupno 27 lica, od čega 6 civila, 16 pripadnika Armije RBiH i 5 pripadnika JNA“.

Ali, kako nam pojašnjava Tokača, IDC raspolaže samo podacima o broju stradalih koji su građani BiH (otuda samo 5 poginulih pripadnika JNA) a ne i brojem poginulih ostalih pripadnika JNA.

Posredno, do preciznijih podataka o broju izginulih vojnika i oficira JNA, i 2. i 3. maja 1992. ipak se može doći. Treba samo uzeti u obzir podatke koje nudi banjalučki Republički centar za istraživanje ratnih zločina (RCIRZ ) i uporedi ih sa podacima sarajevskog IDC, nalazima iz istrage Tužilaštva, kao i ozbiljnim svedočenjima pojedinih učesnika sa jedne i druge sukobljene strane.

Konkretnije, od brojke o 42 ubijena pripadnika JNA, što Banjaluka tvrdi da je saldo zločina u Dobrovoljačkoj 3. maja 92, treba oduzeti brojku od 7 stradalih sa čim kao dokazom o ovom zločinu izlazi Tužilaštvo BiH, IDC i svedoci i učesnici ovog događaja. Rezultat (35) u ovom mučnom oduzimanju, zapravo, otkriva koliko je pripadnika JNA izginulo u sukobima 2.maja1992. Zna se to u Banjaluci, a moralo bi se znati i u Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu, pa ipak se brojem mrtvih u predmetu „Dobrovoljačka“ i dalje manipuliše. Najnoviji „kreativni“ pristup u tom smislu nude ovih dana tekstovi u kojima se „otkriva“ „da su 42 pripadnika JNA ubijena u koloni u Dobrovoljačkoj 2. i 3. maja 1992. u Sarajevu“. Zašto je ovo i kome još uvek potrebno? Zašto se već dvadeset godina uporno skriva istina da je najmanje 35 vojnika i starešina JNA izginulo 2. maja 1992. u napadima, u pokušajima da zauzmu strateške tačke u Sarajevu? Zašto se uporno tvrdi kako su svi oni „mučki i zločinački masakrirani u koloni koja se mirno povlačila iz grada“, dan posle, 3. maja 1992. Jedan od razloga nesumljivo je u pokušaju da se falsifikovanjem i skrivanjem istine sakriju i zaštite od pravde istinski krivci za smrt i pripadnika JNA i, naravno, svih drugih žrtava tog 2. maja u Sarajevu. Povrh toga, ovakvim povećavanjem broja „žrtava u koloni“ krije se i notorna činjenica da su pripadnici JNA poginuli i kao napadači, a ne samo kao napadnuti.

Istina o žrtvama

Kao što smo već izneli, tragični bilans zločina u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992, srećom, mnogo je manji nego što to osvedočeni smrtoljupci tvrde i žele. General Divjak, recimo, uvek je govorio da je u Dobrovoljačkoj počinjen zločin, odnosno, da smatra da je tom prilikom ubijeno osam pripadnika JNA a da ih je 215 zarobljeno. Njegov protivnik, komandant 2. armijske oblasti general Milutin Kukanjac, jedan od ključnih aktera u ovom tragičnom događaju, sve dok je bio živ, pokušavao je da iznese svoje mišljenje i nešto drugačije podatke.

„U toj Dobrovoljačkoj ulici oni su napali jedno sanitetsko vozilo i poginuo je jedan vojnik, Tomović Zdravko iz Hanpjeska, tri pukovnika: Sokić Miro, Radulović dr Budimir i Mihailović Boško, jedan potpukovnik, Jovanović Boško i jedna žena, Muslimanka Šuko Nurmela… Znači, tvrdio je Kukanjac, šest osoba je stradalo od 261“. Na pitanje, ako je tako, čemu i dalje manipulacije i laži, general Kukaknjac ponudio je ubedljiv odgovor:

„Valjda su ovi u Beogradu izgubili strpljenje što nismo više stradali pa su prosipane te laži o Dobrovoljačkoj što je nešto najsramnije što se moglo čuti“.

Otmica predsednika Alije Izetbegovića

Zatečeni žestokim otporom branilaca grada i suočeni sa velikim gubicima, planeri i vođe napada na centar Sarajeva, u popodnevnim satima 2. maja povlače preživele i ranjene pripadnike JNA u kasarne. Uz konsultacije i odobrenje pojedinih članova Predsedništva tadašnje Jugoslavije (pominje se Branko Kostić! ) pripadnici JNA na sarajevskom aerodrom zarobljavaju i uzimaju kao taoce predsednika BiH Aliju Izetbegovića, njegovu ćerku Sabinu i Zlatka Lagumdžiju, predsednika SDP BiH. Njih troje pristigli su bili iz Lisabona, gde su sa međunarodnim predstavnicima razgovarali o unutrašnjem ustrojstvu BIH nakon osamostaljivanja. Zahvaljujući višečasovnom, mučnom i napetom posredovanju generala Luisa Mekenzija, komandanta UNPROFOR-a, članovi Predsedništva i pojedini vojni komandanti u gradu uspevaju da se dogovore sa predstavnicima JNA da se 3. maja oslobode Alija Izetbegović i ostali zarobljenici. Zauzvrat se obećava i garantuje međunarodnom posredniku da će Teritorijalna odbrana i ostale naoružane formacije deblokirati zgradu komande 2. armijske oblasti i dozvoliti nesmetan odlazak generalu Milutinu Kukanjcu, komandantu sarajevske armijske oblasti, njegovim saradnicima oficirima, vojnicima i zatečenim civilnim .

U popodnevnim satima 3. maja, predsednik Alija Izetbegović, njegova ćerka Sabina i Zlatko Lagumdžija, iz kasarne Lukavica gde su proveli noć nakon zarobljavanja na aerodromu, vojnim transporterima UNPROFOR-a, zajedno sa generalom Mekenzijem, dolaze do komande 2. armijske oblasti. Spakovani za dogovoreni polazak, tu ih sa svojim vozilima sačekuju oficiri, vojnici i nekolicina civila na radu u JNA. Njihov komandan, general Milutin Kukanjac, ulazi u beli transporter UNPROFOR-a u kome se već nalazi Alija Izetbegović. Oko pola šest popodne, kolona od tridesetak vozila, mahom kamiona, sa malim, terenskim vozilom UNPROFOR-a, u kome su general Mekenzi i Zlatko Lagumdžija na čelu, polazi sa Trga 6. aprila, sporo se krećući ka Skenderiji. Praćena neprijateljskim pogledima često naoružanih građana i pripadnika ko zna kojih sve grupa i formacija – neće daleko stići. Presečena je i zaustavljena je u Dobrovoljačkoj ulici. I dok predsednik Izetbegović iz transportera na koji se popeo (tada) pukovnik Jovan Divjak, traži od njega da kolona nastavi kako je dogovoreno – začuje se pojedinačna i rafalna pucnjava duž kolone. Televizijski snimak koji prikazuje Divjaka kako viče: „Ne pucaj!… Ne pucaj!… Ne pucaj!… bezbroj puta je emitovan na svetskim televizijama. Tokom posete Beograđana ratnom Sarajevu 1995. general Divjak je u intervjuu datom ovom novinaru za NAŠU BORBU objašnjavao kako su na Palama „kreativno“ montirali pomenuti snimak. Iz svakog njegovog uzvika „Ne pucaj! „ isecali su „Ne“, a ostatak danima emitovali uz komentar kako on, srpski izdajnik, poziva na ubijanje vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici.

Sumnja u „našu“ istinu

U aktuelnim reagovanjima na odluku Tužilaštva BiH, probija se i po koji tračak sumnje u „našu istinu“. Janko Velimirović, direktor RCIRZ u Banja Luci, ističući da je „istragu o zločinu u Dobrovoljačkoj ulici vodio strani tužilac Džud Romano, kome mandat ističe početkom februara“, ipak konstatuje: „Nebitno je da li je broj žrtva sedam ili više, jer broj žrtava ne može da oslobodi odgovornosti zločince“. Tačno! Ali, onda se mora prestati sa neistinama i manipulacijama. I naravno, mora se sačekati neki novi tužilac, poznavaoci kažu, bolje domaći nego strani, da stručno i savesno otkrije i optuži osumnjičene za ovaj ratni zločin. I ne samo ovaj! Za svaki ratni zločin, jer, ne suditi za takva nedela isto je što i solidarisati se sa zločincima. U suprotnom, za konkretni zločin u Dobrovoljačkoj neće biti dovoljno ni još dvadeset godina kako bi se došlo do pravih optužnica i pravednih presuda.