Skrivanje koje ruši mit

a u Bosni i Hercegovini pretreživale kuću porodice Karadžić, bosanske planine i ko zna šta još, jer su navodno dobijale poverljive informacije o njegovom skrovištu?
Mirsad Tokača: Samo naivni, krajnje neupućeni mogli su povjerovati da su takve vrste informacija plasirane da bi se on uhapsio. Karadžić je i prije rata bio čovjek koji je bio u funkciji tajnih službi. On je bio njihov sluga i on je to služenje nastavio i u ratu. On je bio, zapravo, čovjek kojim se cijelo vrijeme upravljalo. I to čvrsto, planski, iz Beograda. Tajne službe Srbije, naslijeđene iz bivše Jugoslavije, osmislile su perfektan plan kako da ga prikriju. Dakle, Karadžić se nikada nije skrivao. Oni su njega skrivali. On je dobivao striktne instrukcije šta da radi. Kvazilideri i kvazipolitičari poput Karadžića bili su samo predmet manipulacije, topovska hrana velikosrpskom režimu Slobodana Miloševića i intelektualnoj eliti koja ga je podržavala. Čovjek kojim vladaju tajne službe nije nikakav heroj. On je bio samo topovsko meso, hrana jednom režimu koji ga je žrtvovao u trenutku kada mu je to odgovaralo.
Omer Karabeg: Izgleda da je promena identiteta bio jedan od načina skrivanja najtraženijih haških begunaca. Stojan Župljanin i Vlastimir Đorđević su, takođe, živeli pod lažnim imenima?
Mirsad Tokača: Naravno, to je bilo jako dobro osmišljeno, zaista perfektno osmišljeno. Karadžić je promijenio imidž, pustio kosu, pitanje je da li su rađene i neke operacije na glasnim žicama da se glas ne bi prepoznao. Tajna policija je držala uzicu u svojim rukama, vodila ga je lijevo-desno. Plaćali su mu stanove, finansirali ga. Ne vjerujem da je mogao živjeti od alternativne medicine, pokojeg predavanja i tekstova u tamo nekim novinama.
Omer Karabeg: Dosta se govorilo o tome da Srpska pravoslavna crkva skriva Karadžića, to nikada nije bilo rečeno za Mladića. Ima li neke istine u tim pričama?
Nataša Kandić: Karla del Ponte je nekoliko puta to iznosila i meni se to činilo vrlo uverljivim zato što je on bio simbol pravoslavlja, bolje reći heroj pravoslavlja. On je vodio računa o svim znamenjima i datumima Srba, dok se za Ratka Mladića smatralo da je on, kao bivši komunistički oficir, silom prilika prihvatio ikone i počeo da se krsti. On za crkvu nije bio izvorni pravoslavac nego neko ko dolazi iz komunističke vojske. Zato se nikome nije ni činilo mogućnim da se Ratko Mladić krije po crkvama. A da li se Karadžić tamo skrivao? Ja mislim da jeste, s obzirom na to da u pravoslavnoj zajednici ima bar nekoliko visokih vladika koji su javno podržavali tu vrstu heroja kakav je bio Karadžić.
Omer Karabeg: Gospodine Tokača, kakva su vaša saznanja, da li je Srpska pravoslavna crkva u Republici Srpskoj pomagala Radovanu Karadžiću?
Mirsad Tokača: Ne mislim to iz prostog razloga što ovdje u Bosni bukvalno ispod svakog kamena neko viri. To bi bilo previše rizično za njih. Oni su možda imali neke kontakte s njim preko doušnika i jataka, ali za njih je bilo suviše opasno da skrivaju Radovana Karadžića. U Bosni su NATO snage, obavještajne službe i niz drugih organizacija intenzivno tragale za Karadžićem, tako da sam ja potpuno uvjeren da je on najveći dio, ako ne 90 odsto, svog vremena proveo upravo u Beogradu. Ne postoji bolje mjesto za sakrivanje od velikog grada.
Omer Karabeg: Verujete li da tajne službe trenutno imaju pod kontrolom skrovište Mladića i da će on iz njega biti izvučen onda kada političkom vrhu Srbije to bude odgovaralo?
Nataša Kandić: Ja mislim da su sada posle Karadžića apsolutno otvorena vrata i za hapšenje Mladića i da za to postoji politička volja. Nema nijednog razloga koji bi ubedljivo govorio u prilog tome da će on biti sačuvan kao džoker za određene prilike. Mislim da tih posebnih prilika više nema, odnosno on da mora biti uhapšen. Ta akcija može i duže da traje. Sve zavisi o tome ko sve ima kontrolu nad zaštitom Mladića, da li su to vojne tajne službe nad kojima se može uspostaviti potpuna kontrola nakon odlaska Koštunice ili tu ima još nekih jataka koji mogu da ometaju njegovo hapšenje. Naravno, treba pomenuti i Gorana Hadžića, ali je pitanje da li je on, da tako kažem, pod istim nebom kao i Ratko Mladić ili taj magacioner, za koga se tvrdi da je „štekovao“ ogromne količine novca, uspeva da se uz pomoć tog novca toliko dobro zaštiti da ga niko ne može naći. Mislim da on nije pod zaštitom nijedne službe i da je on organizovao svoju sopstvenu zaštitu. Ja ne isključujem mogućnost da je on možda već i odmaglio odavde.
Mirsad Tokača: Ne znam da li je hapšenje Mladića pitanje dana, ali da ga imaju pod kontrolom, to je van svake sumnje. On je imao toliko drskosti da se čak i pojavljivao u javnosti. To ne bi mogao da čini da nije imao pouzdane čuvare. Ne vjerujem da bi se nešto strašno desilo prilikom njegovog hapšenja. Sjetite se šta se sve pričalo o Karadžiću, kako će njegovo hapšenje proizvesti desetine mrtvih i sve u tom stilu. To su sve bili propagandni baloni. Mislim da je i Mladiću jasno da će biti uhapšen kad o tome bude donesena politička odluka. Šta će on lično tada uraditi, to je drugo pitanje, ali ja mislim je sve te pione, svu tu topovsku hranu od Kninske krajine do Bosne, kojom režim manipuliše, lako žrtvovati. Desne snage u Srbiji su ih čuvale dok su mogli da im služe u dnevnopolitičke svrhe. Sada je vrijeme drugačije. Srbija nikada neće ući u Evropsku uniju dok oni ne budu pohapšeni i Tadić je toga svjestan.
Omer Karabeg: U kojoj meri hapšenje Karadžića doprinosi pomirenju u regionu?
Nataša Kandić: Mislim da smo i gospodin Tokača i ja vrlo jasno rekli koliki je i kakav je značaj Karadžićevog hapšenja za porodice žrtava. Ja mislim da je ovo do sada najvažnije hapšenje, naročito za žrtve Srebrenice, a i za sve žrtve. Ovo hapšenje je simbol prekida s onim što se zove kultura nekažnjivosti, s onim što je nazivano herojstvo, a iza čega je stajao genocid. Ovo hapšenje budi nadu da ima pravde, da će pravda biti zadovoljena i da će suđenje Karadžiću pomoći da se sazna puna istina o zločinima.