Kada čovek dođe u godine koje ja imam, svako vraćanje u prošlost nosi u sebi rizik onoga što smo kao mladi novinari ironično nazivali „Solunci govore“.
Pa ipak ovaj „Solunac“ i kada je sam i kada neko hoće da ga sluša, voli da se seća svih perioda svog života. Nije to bio, niti je danas, neki poseban život, ali mi je jedini, takav kakav je, u vremenima koja su takva kakva su. A u dobrom delu, behu to srećna vremena.
***
Rođen sam na dan kada je atomska bomba pala na Hirošimu, u pretposlednjoj kući u gradu, na periferiji, na donjem Voždovcu, što je tada bila važna odrednica, nedaleko od Dušanovca gde su se kod istoimenog bioskopa okretali trolejbusi i kafane „Vis“ u kojoj, kako urbana legenda i pesma kažu, „Šišmiš, Bora i Mandora piju vino iz lavora“, gde je narodna milicija nerado svraćala…
***
Bio sam „dete iz dobre kuće“- majka profesorka književnosti, otac predratni potpukovnik žandarmerije pa pukovnik JNA. Mala digresija: nikada član Komunističke partije, profesionalni vojnik, načelnik nastavnog odeljenja Više vojne akademije, slavi slavu i prestravljuje popa koji dođe da sveti vodicu i sa vrata vidi oficirsku šapku…
***
Najviše sam voleo da zamenim svoju kiflu sa puterom – oficirsko sledovanje – za ‘leba, masti i šećera“ – moga kuma Laleta Čeha, na „užas“ majke. Detinjstvo je dakle periferija, fudbal na poljančetu sa loptom krpenjačom, kešanje na konjske zaprege i tramvaje, tuče u kojima prvo izvlačiš deblji kraj a posle ti pobeđuješ, nadimak „glavonja“ jer si sitan a glava velika.
***
Moraš da naučiš „stih“ – „Glavati globus gura autobus“ – i da ga ponoviš kada god Joca Čeh, Laletov najstariji brat, i njegovi drugari to od tebe zatraže jer ako to ne uradiš, slede „čvrge“. A udarali su jako…
***
Ali niko ko nije iz kraja ne sme da te pipne. Veliki čuvaju male, odrasteš pa ti udaraš čvrge, ali i štitiš mlađe… Zimi sankanje od voždovačke crkve do dušanovačkog potoka koji danas teče ispod auto-puta.
***
Išao samu u školu „Karađorđe“. Učitelj Steva Petrović je stanovao blizu nas, često smo išli ka školi u isto vreme tako da nije bilo „prostora“ za omiljene „sportove“ – branje voća, draženje pasa… Bio je dobar čovek, taj učitelj, ali bi danas bio otpušten zbog kažnjavanja… od stajanja u ćošku do „packi“ po prstima šibom ili lenjirom.
***
Od petog razreda počinjem da treniram košarku u sportskoj sekciji škole, izviđač sam u odredu „Leka Ranković“ koji naglo, iz meni tada nerazumljivih razloga, menja ime u „Karađorđe“. Sa izviđačima idem na bivake, logore, polažem veštine… i družim se sa „problematičnima“ sa celog Voždovca, uključenim u odred zbog socijalizacije.
***
Posle osnovne škole celo društvo se upisuje u XI ili XV gimnaziju. Ne i ja. Mama želi da idem u Drugu, jednu od nekoliko naj gimnazija, u kojoj ona predaje. Nalazila se tamo gde je danas zgrada Politike. Profesori strogi, direktor Petrašin – strah i trepet.
***
Bio sam vrlodobar đak. U razredu, između ostalih, Goran Milić, preskočio je jedan razred i bio ubedljivo najmlađi. Briljantan đak i disciplinski nesavladiv. Nije bio jedini. Najveći broj nas godinu završava sa ukorom pred isključenje ali solidnim uspehom. Na početku drugog razreda „obaram rekord“ i već krajem septembra dobijam ukor direktora, te me majka, čiji je autoritet doveden u pitanje, seli u Jedanaestu, kasnije „sportsku gimnaziju“. Konačno „svoj na svome“.
***
Svi iz kraja treniramo rukomet u „Voždovačkom“ i igramo za školu. Ubrzo ulazim u prvi tim i prvu utakmicu igram sa 16 godina protiv Radničkog iz Obrenovca, naravno napolju; početak novembra, kiša, crna krupna šljaka, ja pivotmen među „gromadama“ iz Radničkog koji me izbacuju sa linije „kao kufer“. Naš bek Zoran zvani Baraba urla – „Ostavi klinca, udri mene.“ Pobedili smo 10:9, beli dresovi su crni, kupamo se napolju na česmi hladnom vodom , tela se puše. Nisam dao gol ali mi je srce puno. Ja sam deo – prvog tima!
***
Dvadeset godina sam igrao rukomet. Iz Voždovačkog – druga liga, sve drugari, odlično igramo ali para ponestaje – prelazimo kolektivno u Partizan, prva liga – igraš protiv velikana kao što su banjalučki Borac, bjelovarski Partizan, zagrebački Medvešćak…
***
A tek Crvena zvezda!!! Brani legendarni Andra Banjanin, kasnije Milat, igrači Ćeramilac, Pokrajac, Feki, Rot… Ovi mlađi iz „legla“ Pete beogradske… Kad pobediš Zvezdu, prašta ti se sve loše što si u sezoni uradio. Isto važi i za njih. Rivalitet je ogroman, ali i drugarstvo i poštovanje jednih od strane drugih.
***
Sa Partizanom osvajam dva Kupa Jugoslavije i postajem reprezentativac Jugoslavije u generaciji koja je u Minhenu osvojila zlato. Kada sam obukao dres sa državnim grbom i slušao na terenu himnu Hej Sloveni, rekao sam sebi – postigao si sve u sportu.
***
Završio sam prava. Za četiri godine! Imao sam čast i privilegiju da mi profesori budu Radomir Lukić, LJubica Kandić, Jovan Đorđević… i druga velika imena pravne nauke. Tokom studentskih protesta 1968. ne izlazim sa fakulteta, preskačem treninge zbog čega umalo da me izbace iz tima pred utakmicu u Bjelovaru. Na železničkoj stanici policija u civilu nas zaustavlja, objašnjavanja, minuciozni pregled naših sportskih torbi – valjda su tražili studentske letke.
***
Protest se završava, Partizan ispada iz Lige, a ja na Durmitoru upoznajem životnu saputnicu Anu Kotevsku. Čovek treba da ima i sreće u životu. Na oko 1.500 metara nadmorske visine, u studentskom kampu na obali Crnog jezera, „konkurencija“ i nije neka. Ani se udvara samo učitelj Arsa iz Foče.
***
Za lokalne udvarače je mnogo liberalna jer pije lozu dok ja cevčim sok. Ne usuđujem da pomislim da takva „lepotinja“ kako je zove kelner Šamšal može da bude moja devojka. Umalo da pogrešim, poslednjeg dana proradila „hemija“. I tako, eto već 51 godinu sa Anom…
***
Sve u svemu, rukomet mi je dao puno. Prošpartao sam Jugoslaviju uzduž i popreko, Evropu takođe i to sve zahvaljujući sportu. Bilo je to vreme „crvenog pasoša“, samoupravnog socijalizma, socijalizma sa ljudskim likom, bilo je još nekih definicija. To svakako nije bilo savršeno društvo ali u to vreme Jugoslavija ekonomski i infrastrukturno ne zaostaje mnogo za Francuskom.
***
Ana odbija ponudu svog mentora, čuvenog Vladimira Jankeleviča, da ostane na Sorboni, ja odbijam moj i još jedan španski klub – jer se kod nas mirnije, bezbednije i lepše živi. A danas ???!!!
***
Vraćamo se u Beograd, ja sa savladanim francuskim i radnim iskustvom iz Jugoslovenskog kulturnog centra, tada na Jelisejskim poljima i javljam se na konkurs Tanjugove redakcije za Srbiju. Inače, počeo sam u Informativnoj redakciji Prvog programa Radio Beograda sa Gocom Sušom, Nikolom Mirkovim, Dragicom Skakić…
***
Bio sam reporter u Unutrašnjoj rubrici čiji je urednik „namćor“ Sveta Popović, čovek ogromnog iskustva, a u redakciji Bane Vukašinović, Duško Marković, Bora Ilić, Papa Slavković, Nikola Vitorović… i kreće početnička „klasika“: teglim Nagru, 12 kila, pa u Kamp Košutnjak po „tople ljudske reportaže“ sa strancima koji posećuju Beograd, na pijace, pa na politički omladinski forum…
Zatim me šalju na „važnije“ i važnije zadatke, političke obračune u Hrvatskoj (proleće) i Srbiji (liberali). Dajem otkaz na Radiju zato što mi nisu odobrili drugu, neplaćenu godinu u Francuskoj sledeći logiku – ako sada pogneš glavu, saginjaćeš je celog života.
***
Ubrzo iz Redakcije za Srbiju prelazim u „centralu“ Tanjuga, postajem urednik, član kolegijuma i konkurišem za dopisnika za Zapadnu Afriku sa sedištem u Senegalu. U međuvremenu su se rodili Jana i Damjan i svi odlazimo u Dakar.
***
Četiri godine provedene u Africi u velikoj meri obeležavaju naše živote do danas. U tom trenutku Zapadna Afrika živi relativno miran period („samo“ dva državna udara za četiri godine!), deca odrastaju u multikulturnom društvu, Ana proučava afričku muzičku tradiciju i kulturu uopšte, ja se uredno „dopisujem“ i svi zajedno počinjemo da razumemo Afriku i njene probleme, i da se emotivno vezujemo za taj neuporedivi kontinent.
***
Daljina nas donekle ometa u sagledavanju prave mere narastajućeg jugoslovenskog haosa sa kojim smo se suočili po povratku kada Milošević upravo preuzima vlast. Mnogi, i najbliži, ubeđuju nas da je to čovek sa „svežim idejama, koji želi jaku Jugoslaviju i ispravljanje nepravdi prema srpskom narodu“.
***
U Africi sa veštački iscrtanim granicama još iz kolonijalnog doba naučio sam da je nacionalizam pozitivan termin i pojava pomoću kojih se grade nacije.
Senegal je „jednostavan slučaj “ a ima 16 plemena, Obala Slonovače – 65!!!
Ono negativno zove se tribalizam.
***
Prepoznajem ga u Miloševićevoj politici i držim se toga radeći kao glavni urednik, zatim direktor Međunarodnog pres-centra Tanjuga. Jugoslovenski političari svih boja se smenjuju kao na traci, hrvatski i slovenački su najaktivniji, srpski – ponekad neki, Milošević nikada.
Obraćaju se sve brojnijim stranim novinarima koji sve češće traže i dobijaju intervjue od Tuđmana, Kučana, Gligorova… u roku od 24 sata. Od Miloševića niko.
***
Ja sam već neko vreme povremeno na udaru kolega iz novina. Kolega ??? NIN piše da MPC vode lažni Srbin i Hrvatica (pokojna Lenka Raos) te da sprovodimo antisrpsku propagandu. Potom pišu da sam klavir iz Pres-centra „poklonio ženinim rođacima u Makedoniji“!!! Iako je direkcija Tanjuga dala nalog da ga prevezemo do motela na Trešnji (!?), gde mu se gubi trag….
***
Kada su početkom aprila 92. u Sarajevu napadnuti srpski svatovi, Duško Zupan, tadašnji direktor Tanjuga (u jugoslovensko vreme slovenački „kadar“ a tada Srbin iz Kruševca), „predlaže“ mi da dam ostavku na mesto direktora MPC, a obećava mi dopisničko mesto u Briselu. Odbijam i – protivzakonito – smenjuju me.
***
Opet sam novinar saradnik. Saopštavam porodici da imam nameru da dam otkaz, šesnaestogodišnja ćerka mi kaže – „Ti si, tata, lud, ali te mnogo volimo“, što mi je najveća podrška. Prelazim u „fiksere“, vodiče stranih novinara po ratištima, radim kratko za BBC, AFP…
***
U Tanjugu se čistke nastavljaju. Neke otpuštaju, neke stavljaju „u frižider“ kako se to govorilo… Nas osmoro – šest agencijskih i dva novinara pisanih medija – odlučujemo da napravimo novinsku agenciju. Želim da navedem njihova imena: LJubica Marković, Julija Bogoeva, Dušan Reljić, Dragan Janjić, Đorđe Zorkić i ja smo bivši ili „zamrznuti“ tanjugovci. Sa nama su veliki novinari pisane štampe – Aleksandar Saša Nenadović, urednik, spoljnopolitički komentator i dopisnik Politike, i Steva Nikšić, komentator i glavni urednik NIN-a. Nažalost, njih dvojica i Đorđe Zorkić nisu više sa nama.
***
Duže od godinu dana pripremamo pokretanje Bete – Beogradske telegrafske agencije. Kolege hoće da budem direktor. Prihvatam. Prva emitovana vest je bila iz Vranja, 4. maja 1994, a posle te prve vesti na Studiju B, polako smo širili servis od desetak-dvadeset do preko 200 dnevno za mnoge medija u zemlji i inostranstvu. I tako 25 godina s tim što sam desetak, igrom slučaja, proveo u diplomatiji.
***
Posle 5. oktobra idem „naoštren“ na poziv tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije, Vojislava Koštunice, ubeđen da će nam nešto prebacivati i pokušavati da nas „disciplinuju“. Koštunica pita da li bih prihvatio da budem ambasador u Francuskoj!!! Odgovaram: „Moram da pitam Anu.“ „Pitaj, ali brzo odgovori.“
***
Ni danas ne znam kako je do moje kandidature došlo. Tek našli smo se veoma brzo u Parizu, gde Koštunica dolazi da otvori izložbu u Sorboni „Srbija – godina nulta“. Sva vrata su otvorena. Moja poznanstva sa francuskim novinarima svakako pomažu, ali Srbija je „u modi“ a da toga nisam u početku svestan. Tadašnja SR Jugoslavija je u tom periodu imala stvarno privilegovan položaj ne samo u Francuskoj već i u celoj Evropi.
***
Mogli smo, a nismo iskoristili, da tada rešimo sve naše problema na daleko bezbolniji način nego danas. Otvarale su nam se ponude za ogromne investicije koje bi se do sada najvećim delom isplatile. Pomenuću samo da su Francuzi hteli da izgrade auto-put Horgoš – Preševo (sa sve Grdelicom!) za četiri godine i da ga otvore za Olimpijadu u Atini… Da su nam platili Studije izvodljivosti za metro, a mi ih „zavrnemo“, što bi rekli Voždovčani… ERBAS je nameravao da kod nas osnuje regionalni centar za održavanje svojih aviona… i još niz sličnih propuštenih prilika. Naše „šibicarenje“ u spoljnoj politici, tada i danas, preskupo nas košta.
***
Po povratku iz Francuske radim kao diplomatski savetnik poslednjeg predsednika zajedničke države Svetozara Marovića. I država „puca“ a ja se vraćam u Betu, da bi 2008. na poziv ministra Vuka Jeremića postao prvi i poslednji ambasador SR Jugoslavije u Francuskoj – i prvi Srbije u Belgiji i Luksemburgu. Drugo iskustvo – sličan rezultat. Belgija nudi svašta, mi obećavamo, potpisujemo, potom vrdamo i gubimo. Gubimo ugled, i sporove, odnosno novac, zbog korupcije i unutrašnje-političkih animoziteta (sporazum su potpisali „žuti“).
***
Posle svega mi se čini da između diplomatije i novinarstva i nema velike razlike. I u jednom i u drugom poslu pomno slušaš i posmatraš događanja oko sebe i pišeš izveštaje – za medije ili ministarstva. Često je ono što javljaš neprijatno za uši i oči onih koji u zemlji odlučuju.
***
Cena profesionalnog odnosa prema poslu u novinarstvu u zemlji Srbiji je velika. Skupo se plaća privrženost istini i činjenicama, svaka kvalitetna roba je skupa. Ali moramo li baš da plaćamo toliku cenu za iznošenje istine?
***
I eto me opet na čelu Bete. Posle 25 godina krug se zatvorio. Borio sam se i boriću se za slobodnu, profesionalnu novinarsku reč. Beta je na tome izrasla i opstala. Teško je – nikad teže! Mlade kolege ponekad imaju druge kriterijume verovatno imajući na umu stih „Za ideale ginu budale“. Oni koji mogu i žele ostaju u Beti, ostali izuče zanat i traže sreću na drugoj strani. Mi u Beti nastavljamo, uporno, tvrdoglavo…
***
P. S.
Ovaj tekst nije po svim pravilima agencijskog novinarstva. Nit je kratak, nit je jasan. Ali je istinit. Kao moj život.
O sagovorniku
Radomir Backo Diklić je novinar i diplomata. Aktuelni direktor nezavisne novinske agencije Beta. Jedan od osnivača i prvi direktor. Aktivno uključen u otpor nezavisnih medija režimu S. Miloševića. Prvi predsednik Asocijacije privatnih medija. Novinarstvom se bavi od 1971. u informativnoj redakciji I programa Radio Beograda. Posle boravka u Francuskoj, gde profesionalno igra rukomet, 1975. prelazi u Tanjug. Od 1983. do 1987. dopisnik iz Zapadne Afrike. Udaljen iz Tanjuga maja 1992. Slobodan novinar do maja 1994. kada sa grupom kolega istomišljenika osniva Betu. Posle pada Miloševića, ambasador u Francuskoj i Belgiji i spoljnopolitički savetnik predsednika Srbije i Crne Gore. Diplomirani pravnik, rođen 6. avgusta 1945. u Beogradu. Oženjen Anom Kotevskom, muzikološkinjom i novinarkom sa kojom ima Janu i Damjana i troje unučadi. Igrao rukomet u Voždovačkom, Partizanu, državnom timu i u Francuskoj. Govori francuski i engleski.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
