Slabo plaćen, nedostojanstven, prekarni rad – razlog za odlazak mladih

Nataša Kočiš je iz Srbije otišla krajem 1992. godine, kao razlog navodi usavršavanje jezika. Ostanak nije planirala, ali je dobila priliku da u Ujedinjenom Kraljevstvu upiše fakultet, te je život nastavila u Londonu.

Za ostanak su je dodatno opredelili politički faktori, poput ratnih zbivanja i inflacije.

“Imam dve kuće – jednu u Zemunu, jednu u Londonu“, navodi Kočiš.

Ekonomska situacija u tadašnjoj SRJ je takođe igrala ulogu u donošenju odluke – da li ostati ili vratiti se.

“Bila je jako nezahvalna situacija koja nas nije prizivala da se vratimo. Bilo je isuviše nestabilno. Mi smo u to vreme primećivali da je sve više ljudi dolazilo u UK, nego što je odlazilo, ne samo iz Srbije, nego i iz zemalja u okruženju. Naročito od neke ’91, do neke ’95. taj broj se nije smanjivao, već se povećavao“, navodi ona.

Kočiš kaže da je mogla da se vrati, ali da nije videla nikakvu perspektivu u Srbiji.

Stojiljković smatra da je transfer znanja i visokoškolsko obrazovanje nešto što je vrlo važno steći u godinama rada i studiranja u razvijenim sredinama.

To je, kaže, radila i “polupismena Miloševa Srbija“, obrazujući tako elitu, ali s razlikom što je ta elita imala “misiju“ i vraćala se nazad u Srbiju.

Oni koji se obrazuju u inostranstvu, smatra Stojiljković, bi trebalo da zadrže određene profesionalne veze i da deluju u “nekakvoj prijateljskoj ili lobi grupi koja bi koristila razvoju zemlje“.

Kritičan je i prema fakultetima, jer su zatvoreni prema onima koji su fakultete završili izvan zemlje, a konkurišu da predaju u Srbiji.

Ekonomski faktor je dosta važan pri donošenju odluku o odlasku iz zemlje. Slabo plaćen, nedostojanstven, prekarni rad, su neki od razloga za odlazak, smatra on. Odlaze i oni koji rade sezonske poslove, ističe Stojiljković.

“Ovde ne vlada meritokratija, nego lojalna politička struktura. Ovde kao mlad čovek sa završenim fakultetom nemate šansu da vodite neki veliki projekat. Ljudi bi ovde to radili i za manje pare, jer onda vam to bogati CV. Dobijate referencu da ste učestvovali u nekom projektu bitnom za kreiranje javnih politika. Ta mesta su klijentelistički zauzeta od mediokriteta“, navodi on.

Migracija kao migracija nije problem, kaže Kočiš, već je problem u nepostojanju cirkularne migracije.

“Gubimo ne samo akademske građane, nego i zanatlije. Gubimo jedan stalež koji je bitan za izgradnju i održanje društva, kako infrastrukture, tako i drugih sfera“, navodi sagovornica.

Kočiš napominje da danas živimo u mobilnom svetu i da je moguće da prebivalište i firma koju neko drži ne budu u istoj državi, ali da postoje pravni problemi kada ljudi žele da prebace firmu.

Stojiljković kaže da se demografska slika ne može popravljati na “jedan tradicionalistički način, guslajući o porodici, moleći žene da rađaju više dece. Ne stvarajući ambijent koji znači uređen život, pristojno društvo, dostojanstven život i zaradu od koje se može pristojno živeti.“

Stojiljković kaže da je ovde napravljen sistem vrednosti starleta i političkog rijalitija, da promovišemo biografiju onih koji su kupili diplome.

“Takvi ugodno žive. Kakvu poruku time pružamo mladim ljudima. Da li neko sanja da završi kvalitetan fakultet i da mu plata bude 70.000 dinara? Ne sanja“, napominje on.

“Bez meritokratije, bez sposobne, kompetentne i odgovorne elite nećemo nigde stići“, ističe Stojiljković.

Kočiš vidi problem u tome što se pri donošenju strategija vezanih za dijasporu ne razgovara sa građanima iz dijaspore i što se ne prave razlike u potrebama onih koji žive primera radi na Novom Zelandu, i onih koji žive u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Opširnije o ovoj temi slušajte u Danasovom podkastu.