Slavenko Terzić: Rusija „ne zloupotrebljava“ kosovski presedan za ostvarenje svojih interesa

Neshvatljivo mi je ovo „uterivanje“ Srbije u red protivnika Rusije – ističe u razgovoru za Danas akademik, diplomata i istoričar Slavenko Terzić, nekadašnji ambasador Srbije u Ruskoj Federaciji, a od prošle nedelje i inostrani član Ruske akademije nauka.

On smatra da Srbija ne treba da se priključuje sankcijama protiv Rusije „jer to nije u našem nacionalnom interesu“, te dodaje da bi se moglo postaviti i pitanje koliko su ove sile „koje nas pritiskaju u tom pravcu doprinele ostvarivanju naših životno važnih interesa tokom poslednja dva veka?“.

Terzić je nedavno, kao novoizabrani redovni član SANU, održao pristupnu besedu na temu „Stara Srbija u balkanskoj politici Carske Rusije početkom 20. veka“, a u Akademiji je potom predstavljena i njegova knjiga „Na kapijama Konstantinoplja – Rusija i balkansko pitanje u 19. veku“.

* Da li danas može da se povuče bilo kakva paralela između geostrateških okolnosti i ciljeva Rusije u 19. veku i početkom 20. veka i danas na Balkanu?

– Počeo bih odgovor na ovo pitanje jednim vrlo ilustrativnim istorijskim primerom odnosa Zapada prema Srbima i prema Rusiji. Italijanski konzul u Beogradu Skovaso je sredinom 1867. ubeđivao Srbe da ih Rusi upotrebljavaju za svoje sebične interes, što se i danas često ponavlja. Knez Mihailo tim povodom piše Garašaninu da ako je to istina što ‘zapadnjaci vele’ onda Rusi ‘bar znadu to tako ujdurisati da je to u našu korist ili se to bar nama čini’, a zapadnjaci, kad im se mi za šta obratimo odgovaraju da od toga nema ništa, ‘pa tek kad im uztrebamo kao na primer kad oni hoće da navojište na Rusiju oni nam reknu: ‘hajdete sad s nama, pa ćemo posle gledati da i vi što dobijete’. Knez Mihailo ističe ‘da samo od zapadnjaka zavisi da mi samo i sve od Rusije imamo izčekivati’. Krajem 19. i početkom 20. veka Carska Rusija je vrlo pažljivo pratila prilike na Balkanu, ali je vodila dosta pasivnu politiku: išla je na sporazumevanje sa Austro-Ugarskom, jer su njeni prioriteti bili Daleki Istok i Srednja Azija, zbog čega se govorilo da je Rusija „otišla iz Evrope“. Posle anksije Bosne i Hercegovine 1908, Rusija se na neki način „vraća na Balkan“. Da bi smo razumeli rusku balkansku politiku u 18, 19. i početkom 20. veka moramo znati da su njen prioritet bili Bosfor, Dardaneli i Carigrad, odnosno prolazak ruskih brodova iz Crnog mora u Sredozemlje. Jedan razlog je čisto ekonomski – trgovima sa zapadnim evropskim zemljama, a drugi je vojno-strategijski – mogućnost prolaska vojnih brodova kroz Moreuze – ograničena konvencijom iz 1871. koja je kasnije dopunjena sa konvencijom iz 1936. i danas je na snazi. General Rostislav Fadejev je imajući u vidu ove razloge često ponavljao da je Rusija bez izaza u Sredozemlje “ptica sa jednim krilom“. Bosfor i Dardaneli, kako tada, tako i danas imaju veliki geopolitički, vojno-strategijski i ekonomski značaj.

* Gde je u tome bilo mesto Stare Srbije?

– Rusija je vekovima, polazeći od etničke, jezičke i kulturne bliskosti, nastojala da ojača svoj uticaj na celom Balkanu i da podržava oslobodilačke pokrete hrišćanskih naroda. U politici jačanja svog uticaja, naročito u istočnom delu Balkana koji je bliži Bosforu, Dardanelima i Konstantinopolju, ponekad je išla na sporazumevanje sa drugim velikim silama zainterovanim za ovaj deo Evrope. U tom pogledu Stara Srbija je i geopolitički i vojno-strategijski i kulturno pretstavljala sastavni deo šire ruske balkanske politike. Rusija štiti pravoslavlje na Balkanu – u Staroj Srbiji štiti pravoslavne crkve i manastire, srpsko kulturno nasleđe i nastoji da spreči proterivanje Srba iz središta svoje matične zemlje. U ruskim arhivima, naročito u Arhivu spoljne politike Ruske imperije, postoji ogromna građa koja svedoči o nesvakidašnjoj drami Srba u Staroj Srbiji. Naročito su puni podataka izveštaji iz Skadra, Prizrena, Mitrovice i Skoplja. Pored ostalog u njima se iznosi čvrsto uverenje ruskih diplomata da postoji strategija proterivanja pravoslanih Srba sa tog prostora koja se zasniva na pojedinačnoj likvidaciji uglednih ljudi, čime se obezglavljuje narod, a onda i lakše pokreće sa svog prostora. Ruski konzuli i vicekonzuli sa terena su obaveštavali ambasadu u Carigradu o svim nasiljima i zločinima, a ambassador je po pravilu intervenisao na Porti. O procesu etničkog čišćenja Srba svedoče i mnogi zapadni izvori, britanski, francuski ali i drugi.

* Kako i kao bivši ambasador Srbije u Ruskoj Federaciji vidite današnju rusku politiku prema KiM koja je u nekim stvarima i paradoksalna – Moskva se zalaže za poštovanje Rezolucije 1244 SB UN, a podržava zvanični Beograd, čak i kad izmešta pregovore iz SB UN u EU, gde Rusija za razliku od SAD nema posmatrača, potpujuse sporne Briselske dogovore.., a sad se ruski predsednik u Donjecku i Luganjsku poziva na kosovski presedan?

– Moje iskustvo u Moskvi, a i ono što pratim posle povratka iz Moskve, pokazuje da Rusija „ne zloupotrebljava“ kosovski presedan za ostavarenje svojih interesa u drugim delovima sveta. Taj presedan su stvorile i zloupotrebljavaju ga zapadne sile na čelu sa SAD. Rusija dosledno stoji iza Rezolucije 1244 i na nju se vrlo često poziva. Ne bismo smeli da zaboravimo veliku diplomatsku podršku Rusije Srbiji u očuvanju teritorijalnog integriteta pred međunarodnim organizacijama kao što su Unesko, Intrepol, Svetska trgovinska organzaicja, Ujedinjene nacije… Ruska podrška je bila dosledna i jasna. Po mom mišljenju, pozivanje predsednika Putina na kosovski presedan nije upereno protiv interesa Srbije. On je jednostavno želeo da kaže: „Ako ste vi napravili takav jedan protivpravni presedan, zašto tako kategorički istupate protiv sličnih slučajeva u drugim delovima sveta”. Ne verujem da će Rusija priznati nezavisnost samoproglašenog dela Srbije – Kosova i Metohije i ne vidim naznake da bi se ruska politika u tom pogledu mogla menjati. Mogla bi se menjati, verovatno, ukoliko bi sa naše stane usledile odluke koje ne bi bile u duhu naših tradicionalnih savezničkih odnosa. Mi ne bismo smeli zaboraviti da je Carska Rusija bila jedini istorijski saveznik srpskog naroda u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Rusija je velika sila, ima svoje interese i daje im prednost kao i druge velike sile. Ponekad je iznevarala naša očekivanja, kao u slučaju Sanstefanskog mirovnog ugovora 1878. kada je general Ignjatijev istupio sa projektom Velike Bugarske, ali bez podrške Rusije mi nismo mogli da rešimo ni jedno krupno pitanje tokom 18. i 19. veka – sve do boljševičke revolucije.

* Ako bi se dogodilo Srbija prvi put u istoriji uvede sankcije Ruskoj Federaciji, da li bi to ipak dovelo do promene spoljne politike Moskve u SB kad je reč o KiM, što bi za zvanični Beograd mogao da bude „alibi“ za eventualno priznavanje samoproglašene kosovske nezavisnosti?

– Iako već tri godine nisam u diplomatiji i više iz medija pratim događaje, ja ne bih isključio činjenicu da se ruska politika može promeneiti u slučaju da se mi priključimo sankcijama protiv Rusije. Lično sam protiv sankcija protiv Rusije. Smatram da su sankcije arhaično političko sredstvo koje u suštini ne rešavaju krupne političke probleme. One po pravilu vode osiromašenju naroda, razaraju državne i društvene strukture jedne zemlje, kriminalizuju društvo i uglavnom ne kažnjavaju one prema kojima su usmerene –političke i finansijske elite. Navedite mi primer da su se sankcije pokazale kao efikasno političko sredstvo – inače omiljeno kod rukovodstava zapadnih država. Naše priključenje sankcijama protiv Rusije značilo bi bacanje u zaborav strašnih sankcija uvedenih protiv nas od onih istih koji traže da mi to sada učinimo protiv Rusije, ali bi značilo i izneveravanje tradicionalnog viševekovnog savezništva. To bi nas istorijski svrstalo u protivnike Rusije – na strani onih koji su tokom poslednja dva veka nastojali da spreče ostvarenje niza naših životnih interesa. Primera radi, tokom 19. veka britanska politika je bila izrazito turkofilska. To pokazuju i iskustvo tokom Drugog svetskog rata i posle njega, da ne govorom o agresiji NATO. Zar nije Čerčil svesrdno prihvato Titovu habzburšku koncepciju jugoslovenske države koja je u osnovi dovela do njenog raspada.

* Da li u ovim geostrateškim okolnostima postoji interesna varijata u kojoj bi Srbija eventualno „trgovala“ sa Zapadom – sankicije protiv Rusije za KiM ili je za Zapad kosovska priča završena i čeka se samona „overu“?

– Samoproglašeno Kosovo je konstrukcija i rezultat politike Zapada prema Srbima i prema Balkanu u celini. Ne očekujem da bi sile koje su priznale samoproglašeno “Kosovo” i nasilno otcepljenje jednog dela naše teritorije povukle svoje priznanje. Čak i kada bismo mi sutra ispunili sve ono što se od nas traži pa i sankcije protiv Rusije čvrsto sam ubeđen da to ne bi ni za dlaku doprinelo menjanju njihovog stave prema nama. Istoričari koji se bave Balkanom dobro znaju da je takva politika deo šire i dalekosežnije geopolitičke i vojnostrategijske orijentacije u kojoj nema mnogo mesta za Srbe. Čini mi se da nije preterano reći da je cilj nekih vodećih zapadnih država da srpski državni prostor svedu na Šumadiju – na nekadašnji Beogradski pašaluk. Sve što izalazi izvan granica takozvanog Beogradskog pašaluka za njihove ideologe je bauk „Velike Srbije“ i dokaz velikosrpskih aspiracija.

* Pravosavlje je važna spona između Srbije i Rusije. Kavke bi posledice moglo da ima iznenadno i ubrzano rešavanje 55. godina dugog makedonskog crkvenog raskola imaju u vidu sporove unutar pravosalvlja zbog ukrajinskog crkvenog problema?

– Nesporno je da postoji duboka kariza unutar pravoslavnog sveta, ali ne vidim puteve izlaska iz nje. Ponašanje carigradskog patrijarha nije u interesu jedinstva pravoslavlavnog sveta. Ono što je on učinio sa takozvanom “Pravoslavnom crkvom u Ukrajini”, a što su podržale još neke crkve na čijem čelu stoje Grci, nije u interesu jedinstva pravoslavlja. Kao istoričar dobro znam koliko je velika uloga Carigradske patrijaršije u očuvanju pravoslavlja u Otomanskom carstvu, ali danas ona bi trebalo da ostane po strani od političkih ciljeva velikih, pre svega, zapadnih sila… Činjenica je da danas postoji rivalstvo između mnogoljudne Moskovske patrijaršije i Carigradske patrijrašije. Meni se čini da iza nekih odluka Carigradske patrijaršije stoje vrlo dnevnopolitički i geostrateški interesi velikih sila sa ciljem da se podrije jedinstvo pravoslavnog sveta i na neki način podrije objektivno značajna uloga Moskovske patrijaršije u pravoslavnom svetu. Bojim se i da se pojavljuje rusofobija u okvirima istočnog hrišćanstva koja ne bi smela da se nađe u okvirima pravoslavne crkve. Ceo pravoslavni svet došao je u situaciju u kojoj bi bilo mudro da se svi pravoslavni poglavari sretnu i razgovaraju da bi pronašli put prevazilaženaj tog nejednistva. Bojim da je u sadašnjoj geopoltičkoj sitauciji taj put do jedinstva dosta dalek.

* Da li je Carigradska patrijaršija gubitkom vernika platila cenu političkog dogovora iz 1923. o razmeni stanovštva između Grčke i Turske što se završilo turskim progonom preostalih Grka i koliko je to opomena koji kao rešenje za KiM zagovaraju razgraničenje i razmenu ne samo teritorija nego i ljudi?

– Posle Prvog svetskog rata i tragičnog rata između Turske i Grčke veliki broj Grka iz Male Azije preseljen je na teritoriju današnje Grčke. Grci to nazivaju „maloazijskom katastrofom“. Ja ne vidim mogućnost da se danas izvedu neke paralele sa tim na Kosovu i Metohiji, jer bi u tom slučaju takav razvoj događaja bio još jedna velika “kosovska katastrofa”. Po meni veća opasnost postoji od proglašenja takozvanih lokalnih crkava poput “pravoslavne crkve Kosova” ili “pravoslavne crkve u BiH” ili “pravoslavne crkve CG” .., izvan SPC kao majke Crkve. To bi bilo vrlo opasno. Podsećam da je tokom Drugog svetskog rata najveći deo okuprianog Kosova i Metohije u okvirima fašističke Velike Albanije bio pripojen Albanskoj pravoslavnoj crkvi. Bilo bi vrlo opasno ako bi se nastavilo sa podrivanjem jedistva SPC na njenim kanonskim istorijskim teritorijama.

Histerična rusofobija

* Kako ste shvatili obraćanje predsednika SANU Vladimira S. Kostića na redovnoj skupštini Akademije u kome je rekao da ukrajinski „tektonski poremećaj“ ne ostavlja prostor za neutralnost i da Srbija neraskidivo vezana za Evropu? Da je i Rusija Evropa, ako se bira između njih?

– Predsednik Kostić je govorio o “tektonskim poremećajima” u sklopu širih evropskih i svetskih procesa koji se svakako tiču i naše sudbine. Nesumnjivo da Rusija pre svega civilizacijski pripada Evropi i da je svako njeno izopštavanje iz pojma Evropa veštačka konstrukcija. Neophodno je praviti razliku između Evropske unije kao političke asocijacije i Evrope koja nije samo geografski nego i kulturno-politički pojam. Cela ruska kultura, filozofija, književnost, umetnost, muzika, cela ruska civilizaicja je deo evropske civilizaicije. Hegel, Kant, Herder bili su najpopularniji filozofi u Rusiji u 19. veku. I ruski zapadnjaci i ruski slovenofili su se inspirisali nemačkom idealističkom filozofijom. Sada se pravi bauk od Rusije u duhu ove, za mene, nepojmljive rusofobije. Ona doduše postoji od 18. veka, ali ova današnja histerija prevazilazi sve vidove rusofobije u prethodim decenijama i vekovima. Za skoro sedam godina boravka u Moskvi nisam osetio bilo kakvu antievropsku netrpeljivost među ruskim intelektualcima pa i širim ruskim društvenim krugovima, uprkos pet-šest evropskih pohoda na Rusiju tokom poslednjih nešto više od dva veka. Naprotiv. Jedan predstavnik visokog evrospkog tela koji je dosta putovao po Rusiji mi je više puta ponovio da su Rusi “znatno otvoreniji prema nama nego što smo mi prema njima”. Nesporno je da Rusi žele da budu deo evropskog sveta, ali ta „Evropa“, NATO pre svega i zemlje EU, žele da udare neku novu „gvozdenu zavesu“ prema Rusiji. U čijem je to interesu? U interesu Evrope svakako nije.

Škola akademika Radovana Samardžića

Rodom iz Pljevalja, akademik Slavenko Terzić (1949) redovne i poslediplomske studije istorije završio je na Beogradskom univerzitetu, gde mu je mentor bio akademik Radovan Samardžić.

U Istorijskom institutu SANU prošao sva naučna zvanja od asistenta do naučnog savetnika. Naučno i stručno se usavršavao u Grčkoj, Rusiji i Nemačkoj.

Bavi se političkom, diplomatskom, društvenom i kulturnom istorijom Srbije i Jugoistočne Evrope u 19. i prvim decenijama 20. veka, kao i ulogom stranih sila u srpskoj i balkanskoj istoriji ovoga perioda.

Posebnu pažnju posvetio je istraživanju Stare Srbije i istorije Balkana u širem političkom, socijalnom, kulturnom i verskom kontekstu, kao i uticaju spoljnih faktora na istoriju Srbije, pre svega balkanskoj politici Austro-Ugarske i Rusij, a a u izvesnoj meri i ostalih evropskih sila.

Autor je više knjiga, studija, članaka i rasprava iz oblasti kojima se bavi.