Slavoljub Đukić (1928-2019)

Pevao je lepo, pevao je štaviše vrlo ozbiljno i vrlo disciplinovano, dvadesetak čak minuta. Ali, i noć i liturgija bili su pomalo neočekivani. I ne samo za mene. U mom iskustvu seljačkog deteta, naime, sahranjivalo se uvek za videla, i nikako drugačije. U pričama ispred kapele, razlog za ovaj ulazak u noć nalažen je (zar je moglo biti drugačije) u Putinu: sutradan, u četvrtak – kad je ruski predsednik u Beogradu – ni groblje navodno neće raditi pa su termini ispomerani, i pravljena je nova satnica ispraćaja. Ne verujem da su stvari stajale tako, ali hajde de; barem je, na kraju krajeva, sa izvesnom vedrinom uklonjena moja predrasuda o dnevnoj svetlosti s kojom čovek mora da bude ispraćen sa ovoga sveta. Hor? Slava Đukić je bio partizan, partijac, i, mislim, ona vrsta ateiste koja nije sasvim sigurna u svoj ateizam. Uvek čarobna pravoslavna oproštajna pesma našla se tu, ne sumnjam, zato da bi se izbegli popovi, ali i da bi se izbeglo Ništa, koje je isto tako strašno u tom poslednjem času. Pesma hora je bila kompromis; jedan, rekao bih, lep kompromis.

Sveta je na ispraćaju bilo mnogo. NJegovih ispisnika ne – ali Slava Đukić odlazi u devedeset i prvoj, i ispisnika i nema mnogo u životu. Mića Milošević, recimo, koga sam čuo pre polaska na groblje, hteo je da dođe, da poslednji put pozdravi starog druga (radili su – radili smo zajedno – „Tito: crveno i crno“), ali noge više ne slušaju. Zato je, međutim, bilo onih, mlađih, koji su Slavu Đukića gledali ispred sebe, i koji su sad došli da mu s poštom daju i znak poštovanja. U našem novinarskom zanatu postoje takođe zvezde, i sad se videlo da je to sasvim izvesno bio i Slava Đukić. On bi – sarkastično možda – odbacio ovu atribuciju uz svoje ime, iako ona stoji. On je iz novina izišao pre trideset godina, no, vidite, nije zaboravljen. Možda kao nijedan novinar do sada. NJegove kolege, najbolje što Beograd ima, ispratile su ga sa dostojanstvom koje su naši, recimo, glumci uništili: kad kod nas umre glumac, čini se kao da umre svet. Dostojanstvo tuge i bola, tako unakaženo u nekoliko poslednjih glumačkih odlazaka, sa ispraćajem Slave Đukića vraća se svojoj meri. Dođeš i smerno ćutiš, ima li šta rečitije od toga? Prirodno je, zato, što nije bilo govora. Treba li da kažem: po pravilu glupih i lažnih govora.

Čime je to Slava Đukić utisnuo svoj beleg u svoje vreme? Znao sam njegove tekstove i pre nego što sam ga – krajem sedamdesetih – sreo i upoznao. (Viđao sam ga sa sinom, malim Apolonom, i na Tašmajdanskom bazenu, gde je – kao uostalom i tokom čitavog života – sujetno brinuo o svom telu.) Niste te tekstove mogli promašiti, ako ste čitali Politiku: nedeljom je imao tzv. Društvenu hroniku, neku vrstu ondašnje kolumne (samo bez slike, dođavola), na posebnom, istaknutom mestu, uz to štampanu posebnim slogom. To posebno mesto on je svakako bio zaslužio svojim posebnim novinarskim pristupom. Hrabar u socijalnim analizama, smeo u političkim prodorima, izvanredan sa sluhom za važnu temu. To je bio tadašnji Slava Đukić. On je bio glasnogovornik pravde i istine, i to je bio njegov novinarski moralni imperativ. Kad sam ga kasnije upoznao, moja se slika o njemu nije promenila. Savestan, posvećen, strog – da, da, strog, strog prema drugima, ali jednako, i možda još više prema sebi – on je tragao za zagonetkama života, gledajući da zaviri u svaki mogući kutak, bilo pojave, bilo čoveka, i da ide najpre i najviše baš ka onome što se ne vidi jasno i na prvi pogled. Nepoznato i nesaznato bilo je njegova opsesija; ona tama koja skriva istinsko lice neke stvari uvek je bila njegov najviši cilj i zadatak. Da prodre u nju, i da je savlada.

Ako vam se čini da je ovo što govorim drveno filozofiranje, varate se. Slava Đukić je bio neverovatno radoznao duh. Kopkao je neumorno, išao k ljudima da ih čuje (ljudi su, isto tako, išli k njemu), pravio je prijateljstva i poznanstva, i – neće valjda biti bogohulno – zabadao nos u sve i svašta, ideologije ga nisu ograničavale, mada je izveštavao sa partijskih skupova (što je dopadalo samo ljudima od poverenja) on je imao bliske odnose i sa komunističkim disidentima, primali su ga srpski liberali kao svoga (razgovori s Nikezićem su valjda dovoljan dokaz), i srpski nacionalisti isto tako – eno knjiga njegovih, onoliko, o Dobrici Ćosiću. Iako se kretao i po tim krajnjim tačkama naše društvene scene, ovo se mora reći: nipošto nije bio dvostruka ličnost. On je imao karakter, i jednu neuporedivu moć da kod sagovornika stekne poverenje. (I onda je često bio i jedna vrsta ispovednika.) Bio je, zapravo, profesionalac-novinar najboljeg mogućeg kova – lojalan, pažljiv, čvrst, odgovoran. Znati pričati u poverenju, i znati pošteno koristiti to što je u poverenju pričano, to je bila njegova neuporedivo jaka strana. Nećete moći naći da je nekoga izigrao i bilo koga prevario. Govorilo se, recimo, kad je pisao knjige o Miloševiću (za Miloševićeva života, pardon) da je iskoristio Dušana Mitevića kao svoje duboko grlo, ali – svedočim – Mitević ga je do kraja života držao za prijatelja, i onda kad je brojao poslednje dane u bolnici, u kojoj ga je, među retkima, Slava Đukić redovno obilazio. Tako se stiče autoritet, i ugled.

NJegovi su prijatelji bili predsednici država, generali, gradonačelnici, pisci, filozofi, fudbaleri, biznismeni. Sto za kojim je decenijama sedeo u Maderi držao je sa zanimljivim, živopisnim ljudima. On je imao dar da te napravi intimusom, samo ako je to hteo, i za to imao potrebu u svom osećanju. Voleo je da drži kontakt sa mlađima, i to mu je utoliko bilo lakše da ostvari što su ga mnogi doživljavali kao gurua. Tijanić ga je, na primer, obožavao. Kad bi navraćao k njemu u stan, nikad ne bi došao praznih šaka – uvek, naprotiv, sa rukama punim svega i svačega. Tijanićevo grubijanstvo nije bilo njegov stil, ali radije bi zažmurio pred tim, ističući vrline njegovog talenta. Imao je, pak, ogromne simpatije za Savu Dautovića. Sava mu je bio most prema dobu koje više nije bilo njegovo. Nikad nije prešao na kompjuter, nevoljno je baratao mobilnim telefonom.

Takav, transgeneracijski i transideološki čovek, Slava Đukić nesumnjivo je bio čovek demokratije i liberalizma. Pojavila se jedna neobična čitulja ovih dana u Politici u kojoj jedan profesor Pravnog fakulteta upućuje poslednji pozdrav i zahvalnost Slavi Đukiću za to što je davne 1971. bio jedini novinar koji je izveštavao sa tada infamne debate o ustavnim amandmanima. Da, i to je bio Slava Đukić: čovek u onome, Titovom vremenu, koji je tražio – i kao voda – nalazio prolaze i načine da se prenese što potpunija i tačnija informacija koja upućuje na slobodu. Kad je stiglo novo vreme, Slava Đukić je bio spreman za njega. Koštunica ga je posle 5. oktobra stavio u onu komisiju koja je trebala da ispita i proceni našu nedavnu prošlost. On je, međutim, uzeo da piše knjige. Hteo je da sam svedoči o svome dobu, i njegovim istinama i zabludama. Voleo je demokratsku, ali ne i Drugu Srbiju. Za Zapad i njegov odnos prema Srbiji znao je da kaže i ružnu psovku. Kad sam prikazivao njegovu prvu knjigu o Miloševiću, napisao sam da je on „enciklopedija Milošević“. Kad sam pisao o njegovoj knjizi o Ćosiću – imao je tad osamdeset i šest, i bio impresivni, najstariji autor na Sajmu knjiga – stavio sam da je to knjiga pouzdanog, velikog svedoka. Ne bih tome imao ništa ni dodati ni oduzeti.

Prošle godine javio mi se, i čestitao Novu godinu. Ta vrsta etikecije nije bila u njegovom, inače uglađenom repertoaru. Rekao mi je da uglavnom ne čita novine – nešto što je najslađe radio celog života – pohvalio ćerku Lanu koja mu pruža svu moguću pažnju, i bodro, kao da ne govori ništa dramatično, saopštio da je dosta živeo. I previše, čak je dodao. Nije spominjao rano umrlog sina, ali sam bio uveren da misli na njega. Samo onaj gore zna kad će ko otići, odgovorio sam mu, i nema druge nego čekati njegov poziv.

On je za Slavu Đukića, evo, stigao.