Slavonska krvavica na sremački način

Glavni majstor je Radoslav Grubor, Adamov sin. Radoslav je obučen u sivomaslinasti kombinezon. Na jednom rukavu amblem „Milicija Krajine“, na drugom „Jedinica za posebne namene, RSK“. U ruci nož.

– Tebe će u Hag ako te uslikamo tako – pozdravljamo se sa Radoslavom. Ostali dobacuju: „Ima sad u Hagu upražnjenih ćelija…“

Tranzistor je odvrnut do daske, u garaži. „Ima jedna krčma u planini…“ – odjekuje dvorištem glas Nedeljka Bilkića.

– Evo jedan snimak za Hag – briše ruku o kecelju čovek uposlen za stolom. Lista fotografije na mobilnom. „Vidi…“ – pokazuje snimak od jutros. Njih trojica čuče iznad debele svinje, ko na kenijskom safariju oko bengalskog tigra.

Grubori su pre tačno 20 godina došli u Slankamen iz Osijeka. Zamenili su, u sred rata, kuću sa jednom hrvatskom porodicom. Hrvati se preselili u Osijek, a oni došli u Srbiju.

– Silom prilika se moralo ići iz Osijeka. Ujutru te nema ako ne izađeš iz grada. Potpisao sam na neviđeno da se selim u Slankamen – veli Adam.

Živeli su sto metara od osiječkog stadiona Gradski vrt. U velikoj kući koja je pre rata vredela 150.000 maraka. Zamenom su, kažu, bili na gubitku 90 procenata. Ostalo im je u kući i mnogo nameštaja. Najpre je hrvatska porodica svoje stvari natovarila na kamion u Slankamenu i došli su u Osijek. Gruborima, međutim, nisu dali da utovare sve svoje stvari u isti taj kamion.

– Nije dao sin od tog starog Hrvata što smo se menjali za kuće. Stajao je kraj kamiona i govorio – ovo može, ovo ne može. Šta sam mogao da radim? Idem sad, posle rata, svake godine u Osijek. Odlazim u Dardu kod prijatelja, samo nikad ne idem pored kuće. Ne smem da je vidim. Kada su mi je pokazali sad skoro preko interneta, odmah sam se naježio, kad sam ugledao moju kapiju. Znam šta sam dobio ovde, a šta sam tamo imao – priča Adam.

Mlađi sin Damir diplomirao je poljoprivredu. Velikom varjačom meša salo u kazanu u kom se spremaju čvarci. Onda u pušnicu kači sveže kobasice. Tu će se nekoliko dana cediti, a posle će ih dimiti.

– Slankamen ti je ko Hrtkovci. Došlo je puno ljudi iz Hrvatske. Hrvati koji su odlazili iz Srbije dobijali su zamenom nove kuće po gradovima u Hrvatskoj i stanove sa centralnim grejanjem, a mi ovde, u selima po Srbiji, uglavnom stare ili nedovršene. Jedna nam se kuća u dvorištu i srušila – kaže Damir, koji je studije završavao u sred rata. Kada je počelo pucanje po Hrvatskoj, za sedam dana su ga tražile tri vojske da ga mobilišu. U Osijeku su gu zvali u Zbor narodne garde. U Beogradu su ga zvali u JNA, jer se prebacio da studira u Zemun. Iz Knina su ga zvali u Vojsku RSK.

Poslednji je u Osijeku, dok nisu zamenili kuće, od Grubora ostao Adam. Radio je kao vozač u tekstilnoj firmi. Šef Hrvat nije hteo da njemu i još jednom Srbinu da otkaz. Govorio je da su dobri radnici. I prvi komšija, Hrvat, rekao mu je da spava kod njega u kući, jer su patrole garde Branimira Glavaša noću lutale Osijekom, ubijale i zastrašivale Srbe. Kuća Grubora je minirana četiri puta. Adam je spavao kod komšije Hrvata u podrumu i ujutru bi samo daske zakucao na oknima svoje minirane kuće umesto polomljenih prozora.

– Bilo je dobrih ljudi, ali i loših. Imao sam komšiju Hrvata. On je rekao: dođi kod mene spavaj, ne boj se dok si tu. Šest meseci spavao sam kod njega u podrumu. Glavaševi su dolazili noću. A sve su to bile komšije, poznanici. Govorili su: on ima oružje. A mi smo pre rata bili ko braća. Nikada jedan drugog po imenu nismo zvali. Već smo se zvali Glavonja. Tepali jedan drugom. Onda sam ja vidio da je to sve otišlo dovraga – seća se Adam. I morao je da menja kuću.

Radoslav u svom SMB kombinezonu „komanduje“ akcijom u dvorištu. Samo on zna da proceni koliko se tucane ljute paprike sipa u smešu za kobasice. Sa tranzistora posle podneva počinje zabavna muzika. Partibrejkersi, pa Severina. Radoslav usput pevuši Severinin šlager i objašnjava da ima dve osnovne kategorizacije slanine – „adidas“, sa tri crte mesa, i „šangajka“, takozvana sapunjara, bez crta mesa. Prosipa sitno seckan luk u smesu za švarglu. Skuvali su džigericu, jezik, kožure, mala je to razlika od švargle koji su pravili u Osijeku – tamo su stavljali i podvaljak, jezik, čisto meso…

– Mi pravimo krvavicu koja uopšte nema krvi – upućuje nas Radoslav.

– Pa što je onda zovete krvavica, to nije krvavica, to je švargla…- pita zet Nikola, Ličanin.

– Tako smo je zvali u Slavoniji. Navika. Kao što ja za hleb kažem kruh – ubacuje se Adam.

– U Osijeku za 29. novembar nisi imao nijedan slobodan dan. Svaki dan smo klali – seća se Radoslav tradicionalnih svinjokolja za Dan republike u bivšoj SFRJ. I sad se potrefilo da svinje kolju baš oko tog bivšeg „blagdana“.

U sedam ujutru su počeli. Tačno u 16.00 sve je bilo gotovo, istranžirano, začinjeno, creva i mehuri napunjeni mesom. I čvarci, i kobasica, i švargla…

Žene su postavile sto u kući. Supa, sarme, pečeno meso i džigerica, sve sveže klano. Kao poslastica – salnjaci, kolači od sala sa džemom. „Mogu ja da kupim gotove polutke, da ne pravim svinjokolj. Ali, čar je u druženju – dođu rođaci, prijatelji, sedimo do kasno“ – objašnjava Radoslav.

Za stolom svakakve priče. Ko koga redovno pobeđuje u kartaškoj igri bela, zašto se u kulen sipaju šećer i rum… O politici se ne priča. Možda se ne bi ni pričalo, da, kao i uvek, sve ne pokvare novinari.

– Kako ste doživeli presudu Gotovini?

– Stomak me bolio tog dana – rekao je Adam: Ali, ne vredi mi nervirat kad ja tu ne mogu ništa uraditi…