Tokom kreiranja evropske monetarne unije politički lideri nisu razmišljali o svim mogućim posledicama, što je rezultiralo ogromnim manjkavostima projekta. Još gore je to što oni izgleda nisu naučili ništa iz tog iskustva, jer imaju isti pristup prema političkoj analogiji monetarne unije.
Logika finansijske krize navodi Evropu na veću integraciju, što nagoveštava nove mehanizme političkog izražavanja. Mnogo pre izbijanja krize bilo je široko rasprostranjeno mišljenje da Evropska unija pati od „demokratskog deficita“. Sada kad mnogi Evropljani krive EU za bolne mere štednje, ta „boljka“ postaje još gora, a evropski politički lideri smatraju da moraju da deluju da bi se s njom uhvatili u koštac.
Evropa se nažalost suočava s još jednim deficitom – nedostatkom političkog rukovodstva. Harizmatične ličnosti sredine dvadesetog veka – Čerčil, Adenauer i De Gol – nemaju savremene pandane. Građani Evropsku uniju vezuju pre svega za birokratsku sumornost i tehnokratsku racionalnost.
Evropski zvaničnici sada reaguju na te deficite tako što pokreću inicijativu za reformu i demokratizaciju Evropske komisije. Aktuelni predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo predlaže da ideološki slične političke partije koje se budu kandidovale na sledećim izborima za Evropski parlament prodube saradnju u političkim „porodicama“ koje bi onda zajednički imenovale kandidate za predsedništvo Komisije. Glasači bi tako imali mnogo neposredniju ulogu u izboru novog evropskog glavnog rukovodioca. Osećali bi se kao da sastavljaju vladu. A političari bi trebalo da osnaže svoju harizmu da bi bili izabrani.
Ovaj pristup podržavaju istaknute političke figure kao što je bivši britanski premijer Toni Bler. Pošto očigledno ne nagoveštava bilo kakav gubitak moći nacionalnih vlada, u izvesnoj meri je prihvaćen i stiče se utisak da samo što nije stupio na snagu. Ali taj argument ga ne čini dobrom idejom. Naročito je sporna primetna potreba da se evropske postojeće političke porodice kanališu u dvopartijski sistem, gde bi socijaldemokrate bile na jednoj strani a „narodne partije“ na drugoj.
Dvopartijski parlamentarni model pojavio se u Velikoj Britaniji devetnaestog veka. Birači su birali samo predstavnika za Donji dom Parlamenta, a partija koja ima većinu je potom birala premijera. Savremena britanska opera Jolanta na šaljiv način opisuje činjenicu da su „svi dečaci i devojčice koji su na svet došli živi ili mali liberali ili su u suprotnom mali konzervativci“. Ali šta ako to nije slučaj sa svim dečacima i devojčicama?
Ako je politička partija isuviše radikalna, u okviru stabilnog britanskog modela će na sledećim izborima izgubiti politički centar. Postojanje rivaliteta među partijama je zdravo, mada kao njegov sastavni deo postoji i tendencija da se traže rešenja koja upravljaju širokim društvenim konsenzusom. Ali takav institucionalni ishod nije neizbežan (i verovatno više ne istrajava ni u savremenoj Britaniji).
Britanski advokati su voleli da preporučuju ovaj model drugim zemljama. Naročito su bili uverljivi u bivšim britanskim kolonijama, posebno u novim nezavisnim afričkim zemljama. Rezultati su bili užasni. Građani nisu mogli da razumeju zašto se od njih očekuje da svoje političke afinitete usklade sa jednostavnim levičarsko-desničarskim spektrom. Umesto toga, politika je obično preinačavana u skladu sa međuetničkim tenzijama ili tenzijama između grupa.
Savremene Sjedinjene Države takođe nisu uverljiv primer da konkurencija između dve partije dovodi do sve veće moderacije i političkog centrizma. Naprotiv, partijska borba može da ide naruku partijskim ekstremima.
Teza o dvopartijskoj moderaciji ima smisla samo ako se glavne razlike tiču redistributivnih afiniteta u jednostavnom modelu koji pokreće gotovo marksistička ekonomska odlučnost. Levičarska partija želi da redistribuira više bogatstva i prihoda, a desničarska manje; ali obe moraju da se suzdrže, a nastojeći da se dopadnu neutralnom biraču, postaju gotovo identične alternative.
Međutim, u svetu čiji su delovi međusobno povezani razvija se nova politika, u okviru koje se i levičarske i desničarske struje boje da će van nje konkurentnost i uticaji ograničiti njihovu sposobnost da definišu političke izbore. Glavni politički afinitet onda postaje pružanje otpora tim spoljnim pretnjama. Stara podela na levicu i desnicu više ne funkcioniše.
Veštačkim stvaranjem nove evropske političke podele između levice i desnice bili bi započeti novi sukobi oko redistribucije, dok bi stari bili produbljeni. Jedino što bi održalo levicu bila bi tvrdnja da treba da postoji više redistribucije – ali kome i prema kojim mehanizmima?
Postoji jedan bolji model koji je nastao u lingvistički, kulturno i versko raznovrsnoj „epruveti“ u srcu Evrope – švajcarski model Konkordanzdemokratie. U švajcarskom sistemu koplja ukršta nekoliko partija, ali njihov cilj nije da kontrolišu isključivo vladu. Umesto toga, sve glavne partije imaju predstavnike u vladi, te su obavezane da sklapaju kompromise. Članove federalne vlade nekad vodi odanost prema regionu, a nekad posvećenost ideologiji. Švajcarska solucija formiranja sveobuhvatne i uravnotežene vlade ima tendenciju da stvori dosadnu i neinspirativnu politiku.
Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Prinstonu i profesor istorije na Evropskom univerzitetskom institutu Florens. Njegova najnovija knjiga je „Stvaranje evropske monetarne unije“
Copyright: Project Syndicate, 2013.www.project-syndicate.org
Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
