Sličnosti globalne „nemirne dece“

Peres je u šali odgovorio: „Mi Jevreji ne dajemo besplatne savete, ali kao prijatelju odgovoriću vam u četiri reči: I can, but why? (Mogu, ali zašto?)“.

Na kraju je ispisao kontakte i adrese ljudi koji su tada vodili AIPAC.

Ni to, međutim, nije pomoglo da se promeni sled događaja koji je doveo do bombardovanja 1999.

Tek dve decenije kasnije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio je na Kongresu AIPAC.

Potpisivanjem Vašingtonskih sporazuma o normalizaciji između Srbije i Kosova, Srbija je postala jedna od privih država u svetu koja je stala uz SAD i Izrael u njihovoj viziji Bliskog istoka, što je sasvim nova situacija u krivudavim odnosima dva naroda.

Nakon početnih koraka srpske vlade na kraju Prvog svetskog rata, veliki ispit došao je u sledećem ratu.

Srbija, ali samo do Save i Dunava, bila je nemačka okupaciona zona, te su se u njoj prema Jevrejima primenjivali zakoni Rajha.

Uhapšeni Jevreji deportovani su i stradali u logoru na drugoj strani Save, Staro sajmište, koji je bio na teritoriji tadašnje NDH, ali je kasnije postalo tema sporenja zbog čega sve do danas ovo stratište nije dostojno obeleženo.

Do snažnog približavanja predstavnika jevrejskih organizacija, Svetskog jevrjskog kongresa i Hagane sa partizanskim predstavnicima dolazi 1944. kad Nemačka preuzima upravu nad Mađarskom i sprovodi drastičnu politiku prema Jevrejima. Tito i njegovi partizani omogućavaju evakuaciju Jevreja preko jugoslovenske teritorije.

Uprkos britanskoj zabrani, Jugoslavija će organizovati prebacivanje Jevreja do jugoslovenskih luka, odakle su brodovima Hagane putovali u Palestinu i buduću državi Izrael, sve do njenog osnivanja.

Kad su arapske zemlje napale Izrael, Jugoslavija je od jeseni vodila tajnu operaciju isporuke 50 aviona tipa Spitfajer Izraelu, nazvanu Velvet.

Avioni su nabavljeni u Čehoslovačkoj i preko Nikšića isporučivani Izraelu koji je bio u ratu.

Ova operacija, može se reći, spasila je novostvorenu jevrejsku državu.

Tito je prekinuo diplomatske odnose sa Izraelom, jer bi ostajanje uz Izrael, posle šestodnevnog rata 1967, u kojem je Izrael osvojio ceo Sinaj, Golansku visoravan i Jerusalim, bilo protivno načelima njegove spoljne politike o nepriznavanju i neprihvatanju agresije.

Istina, jugoslovenski ambasador u Tel Avivu Vojo Šobajić, uporno je mesecima ranije izveštavao da arapske zemlje nemaju šanse protiv Izraela.

Jugoslavija je postala predvodnik nesvrstanog anticionizma, nekad na granici antisemitizma i praktično najglasniji kritičar Izraela izvan arapsko-muslimanskog sveta.

Držeći se tih načela koji su na globalnoj sceni materijalizovani preko Pokreta nesvrstanih, Jugoslavija je praktično kontrolisala rad Ujedinjenih nacija, budući da je više od 100 država bilo u članstvu.

Svetska politika kreirala se među novostvorenih i oslobođenim državama, kojima su Tito i Jugoslavija bili gotovo nesporni lideri.

U tim smislu, velike sile bile su doista blokirane njihovim delovanjem i u stalnom raspoloženju između ljutnje i spremnosti na pregovaranje i kompromis.

Upravo, može se reći, zahvaljujući 1967. i prekidu odnosa sa Izraelom, jugoslovenska nesvrstana politika doživeće svoj zenit tokom 1970-ih godina, dok će Izrael u potpunosti da bude istisnut iz trećeg sveta, posebno Afrike, što je štetilo poziciji Izraelu u UN.

Izrael ni do danas nije uspeo da napravi značajnije diplomatske prodore u Africi i vrati se na ranije pozicije, uprkos velikim naporima u poslednje tri decenije.

Pikanterija je da je u aferi ubistva Stevice Markovića u Parizu 1968, po štampi kolala verzija da je to delo jugoslovenskih i izraelskih tajnih službi kako bi se Izraelci dokopali kompromitujućih fotografija supruge francuskog predsednika Žorža Pompidua, koje bi mogle da posluže ucenjivanju francuskog predsednika zbog njegovih bliskih političkih veza sa Arapima.

U vreme prekinutih diplomatskih odnosa nisu prestali kontakti Beograda i Tel Aviva, ali oni su se održavali kao lična Titova diplomatija ili kao saradnja obaveštajnih službi.

Tito je decenijama negovao veoma bliske odnose s predsednikom Svetskog jevrejskog kongresa Nahumom Goldmanom.

Jedan drugom su bili posrednici – Tito u arapskom svetu i socijalističkim državama, a Goldman je bio neka vrsta zaštitnika i kurira u Izraelu, na zapadu i Americi.

Tito je s velikim entuzijazmom, ali bez uspeha, nastojao da organizuje Goldmanov susret, prvo sa egipatskim predsednikom Naserom, a zatim Sadatom.

U Beogradu je od 19. do 21. oktobra 1984. održan sastanak predstavnika SDB i Mosada.

Sastanak je bio nastavak kontakata uspostavljenih u martu te godine u Herceg Novom.

Bilo je najviše razgovora o terorističkim aktivnostima, a izraelski predstavnici su jugoslovenskoj strani čak i predstavili brojna saznanja o posetama predstavnika palestinskih organizacija Jugoslaviji i onih koje je Izrael smatrao teroristima, a tadašnja Jugoslavija legitimnim borcima za nacionalno oslobođenje.

Kao tadašnji premijer, Šimon Peres je zatražio kanal za komunikaciju s jugoslovenskim rukovodstvom.

Tek krajem hladnog rata, ali uoči raspada Jugoslavije, u periodu od 1989. do 1991. dolazi do povećanog javnog interesovanja za različite aspekte jevrejske istorije i kulture i snažnijeg prisustva Jevreja u javnom životu.

U to vreme počinje da deluje i Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva koje okuplja istaknuta jevrejska imena iz umetnosti i kulture (Enriko Josif, Cadik Danon, Nandor Glid, Jaša Almuli i drugi), a na njegovom čelu je dr Ljuba Tadić, otac kasnijeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Predsednik Vlade Srbije, dr Stanko Radmilović posetio je Izrael sa delegacijom koja je brojala više od sto članova 1990. i to je prvi korak u zvaničnoj saradnji Srbije i Izraela.

Kad su uspostavljeni diplomatski odnosi, za prvog ambasadora imenovan je dr Budimir Košutić, ali ga je uvođenje sankcija 1992. sprečilo da preda akreditivna pisma.

Rat i raspad zemlje početak su turbulentnog perioda u jevrejsko-srpskim odnosima.

Prekretnicu u globalnoj slici sukoba u Jugoslaviji, odnosno u Bosni, predstavljale su čuvene slike iz logora na Manjači, kad su tokom i posle misije Elija Vizela, koji je došao na poziv tadašnjeg predsednik SRJ Dobrice Ćosića, ti logori predstavljani kao novi koncentracioni logori, uporedivi, identični s Hitlerovim nacističkim logorima što je dovelo do ogromne kampanje upoređivanja Srba i nacista.

U aprilu 1993. na ceremoniji u Muzeju holokausta u Vašingtonu posvećenoj ukidanju opsade Sarajeva, organizovane su demonstracije koje je trebalo da predsednika Klintona navedu na direktno američko vojno angažovanje u Bosni.

Iza njih su stajale grupe poznatije kao Friends of Bosnia koje su prednjačile u kampanji za američku intervenciju.

Predsednik Klinton tada je izjavio da je „uvideo direktnu vezu između Drugog svetskog rata i stanja u Bosni i Hercegovini“.

Do promene u odnosima dve zemlje dolazi 1997. usled dva događaja.

Tada u Beograd stiže prvi izraelski ambasador David Sason, koji ubrzo stiče snažne lokalne simpatije.

Njega je u misiju u Beograd uputio tadašnji predsednik Izraela, Ezer Vajcman, jedan od pilota koji su 1948. učestvovali u operaciji Velvet.

Osvrćući se na poređenja sukoba u bivšoj Jugoslaviji i Bliskom istoku, on je istakao čestu paralelu da se Srbi bore protiv Muslimana.

„To je bio efikasan način da se animira čitav islamski svet za pomoć Muslimanima u Bosni. Drugo je pitanje koliko je to bilo efikasno, ali vi se teoretski sukobljavate sa čitavim muslimanskim svetom. Na taj način – a to je, možda, i najveća sličnost – Srbi su preuzeli od Izraela ulogu svetskog enfant terrible / nemirnog deteta. Mi smo vam predali štafetu. Sad će svet imati dva nemirna deteta. Barem nećemo biti sami“, polušaljivo je objašnjavao ambasador Sason.

Te godine počinje međunarodno preispitivanje držanja neutralnih zemalja u vreme Drugog svetskog rata, posebno Švajcarske, i ulozi u zapleni jevrejske imovine.

O tome je potpisnik ovih redova intenzivno pisao, a zatim, na molbu predstavnika jevrejskih organizacija, omogućio im kontakte sa predstavnicima tadašnje jugoslovenske vlade kako bi se i SR Jugoslavija uključila u ovu veliku međunarodnu akciju.

Jugoslavija je tako učestovavala sa 40 drugih država na velikoj Londonskoj konferenciji u decembru 1997. posvećenoj ovom pitanju i počela saradnju sa američkim jevrejskim organizacijama na kooperativan i konstruktivan način.

Veliki doprinos razumevanju događaja na tlu Jugoslavije dao je i tadašnji predsednik Saveza jevrejskih opština Aca Singer.

Od 2000. počinje nova etapa u odnosima Srbije i Izraela.

Zanimljivo je da je poslednji intervju pre hapšenja i kasnijeg izručenja Haškom tribunalu, Slobodan Milošević dao izraelskom dnevniku Haaretz.

Vreme od 2000. obeleženo je nastojanjem da Izrael bude na strani Srbije u politici prema Kosovu.

Ta politika se sada privodi kraju, budući da su u telefonskom razgovoru pred američkim predsednikom Trampom, premijeri Izraela i Kosova pozdravili uspostavljanje diplomatskih odnosa dve zemlje.

Novi izraelski ambasador u Beogradu, Jahel Vilan, nakon predaje akreditiva, izjavio je da Izrael tehnički još nije priznao Kosovo, ali je ukazao da je to deo postignutog sporazuma u Vašingtonu, za koji veruje da neće uticati na snažne odnose Srbije i Izraela.