Sloboda i trajanje

Istrpela je toplomer u turu, injekciju i tablete protiv upale. Celodnevno durenje u najavi.
Kad joj dođe vreme, nadam se da će u večna lovišta krenuti iz Peščare, gde živi tokom većeg dela godine. Beograd nema groblje za životinje; možda će 2018. dobiti jedno na Bežaniji. Trivijalni problem nekako je ispao decenijski izazov, koji će budžet izgleda koštati stotinak miliona. Najavljeni kapaciteti će biti desetostruko manji od stvarnih potreba grada, a na raspolaganju celoj državi. Usluga će, naravno, biti preskupa.

Svuda prepoznajem znake društva na umoru, bez snage da se odupre opsenarima koji ga džepare.

Za utehu, živimo u onlajn svetu, doduše i tu pretežno pasivno ali je bar opsena dinamična. Na internetu i Srbija “slavi” Crni petak, samo bez rasprodaja i sniženja. U fizičkoj Srbiji, crni petak je ono kad čuješ da je pravoslavna crkva uručila priznanje uredniku Informera. Propustila sam obrazloženje, ali verujem da ima neke veze sa zločinom protiv čovečnosti.

Subota, 26. novembar

Noćas je umro Fidel Kastro, poslednji protagonista revolucionarnih nada 20. veka. Lajna na Tviteru je uzrujana od rane zore. Kao u nekoj psihodrami, ljudi se uživljavaju u uloge, rekreiraju tuđe traume iz prošlog veka, prepričavaju argumente globalne polemike čiji su pasivni konzumenti.

Ponovo čitam Jolerovu reportažu o alternativnim “internetima” u Havani (labs.rs), živo svedočanstvo.

Društvene mreže su autentična agora, ali nema više ko da je posreduje. Domaći mediji prenose bizarna saopštenja političke oligarhije sve dok se, kao u igri pokvarenih telefona, poruka nije svela na iskaz “Kastro je bio Srbin”. Tačna slika našeg javnog prostora: zvanični narativ se proizvodi lupetanjem odozgo, bez znanja, promišljenosti i obzira, a svemu je imaginarno srpstvo jedina svrha.

Na suprotnoj strani, jedan od malobrojnih preostalih medija u Srbiji, Peščanik večeras obeležava deset godina života u nezavisnoj produkciji. U isto vreme, održava se panel o medijima u Srbiji 2020. i diskusija o uticaju globalnih trgovinskih sporazuma na internet slobode. Između tri ponude, opredeljujem se za sadržaj.

Autorke su migrirale na internet, gde su sačuvale autonomiju uređenog prostora za javnu debatu, ali sadržaj nisu prilagodile nalogu infotejnmenta, manipulaciji pažnjom i preprodaji publike oglašivačima. Trajanje u ogoljenom riziku.

Upoznala sam Haima Morena, smejala se anegdotama Vesne Rakić Vodinelić, ogovarala prošlost i kovala buduće projekte sa Sašom Ilićem. Odala sam poštovanje smislu koji održavaju Lukić i Vuković sa saradnicima.

Nedelja, 27. novembar

Moja prva “vežba iz radija” preneta je iz primordijalne supe društvenih medija u urednički oblikovano okruženje Radničke komune Links (komunalinks.com). Učim se audio montaži i tražim nove kanale.

Pišem utiske o knjizi italijanskog sociologa Gandinija, kao preporuku za prevod. Retko dobra kritika ekonomije i radnih odnosa u digitalnoj eri.

Jelena i ja zavidimo jedna drugoj. Ona ima posao od 9 do 5, doprinose i odmore, definisanu strukturu i utabane procedure. Ja imam slobodu izbora, stvaranja, odlučivanja. NJoj okolnosti već narušavaju zdravlje, a ja se osećam kao Otpisana. Borim se za prostor na teritoriji koju su kolonizovali muškarci s viškom samopouzdanja i manjkom svega ostalog, naročito znanja i etike. Strah od Povratka ih čini sve bahatijim. Obaraju kvalitet i podižu cenu.

Do kasno radim na izveštaju o ponašanju dece i mladih na internetu u Srbiji, na osnovu raspoloživih istraživanja. Osim jezika kojim bi opisalo nove stvari, ideje i odnose, našem društvu nedostaju i elementarni podaci o samom sebi.

Ponedeljak, 28. novembar

Za par dana počinje primena Zakona o informacionoj bezbednosti i SHARE fondacija večeras organizuje “meet-up” internet zajednice, aktivista i privatnika, sa predstavnicima državnih institucija. U Startitu, u Savskoj, ohrabrujuća gužva. Zakon i njegovi mehanizmi predstavljaju evropsko rešenje za pedantno održavanje kompjuterizovane mašinerije, na kojoj leže temelji savremenog društva. Čini mi se da je pritisak zajednice jedina šansa da takav zakon ovde ne ostane još jedno mrtvo slovo na papiru.

Utorak, 29. novembar

Tviter slavi Dan republike koja više ne postoji. Znamo da je bilo bolje i inatimo se onom gore.
Dala sam sebi slobodan dan. Habibi je daleko, ali se njegova podrška pruža sve do Labudovog brda.

Sreda, 30. novembar

Proveravam i dopunjavam podatke za jednog saradnika, pokušavam da uobličim sve što je hteo reći. U šali mu pretim da ću ga pomenuti u Danasovom dnevniku ako me ne posluša.

Javni prostor je rasparčan, provincijalizovan, slabih unutrašnjih veza i još slabije razmene, bez objektivnih merila. Teško je kvantifikovati rad, unovčiti iskustvo i načela. Ponekad mi je ovo malo slobode jedina odbrana od egzistencijalnog straha.

A ponekad mi je i inat dovoljan, volja za sukob o suštinskim pitanjima života, univerzuma i svega ostalog. Danas je to opet jezik koji su patriotski nastrojeni maroderi i secikese saterali u predvukovsku eru, produbili jaz između elita i građana a znanje učinili nedostupnim. Rasprava se do večeri razvila u tviteraški dribling o odnosu prema “zaostaloj raji” koja navodno slobodno bira autokrate, prosvetiteljskoj odgovornosti i političkoj nesposobnosti.

Univerzum ravnodušno nastavlja da traje.

Četvrtak, 1. decembar

Svetski je dan borbe protiv AIDS, a najstariji domaći list tim povodom daje reč trećerazrednom prepisivaču svetskih teorija zavere – najčešće skovanih upravo u njima omraženoj Americi, gde je i dno kace zaštićeno pravom na slobodu govora. Za razliku od srpskih elita, kojima je dozvoljeno da govore samo kad reprodukuju maglu.

Čvorovi društvenih mreža u koje sam upletena mnogo su bolje informisani, uglavnom održavaju higijenu i ne rasparčavaju smeće iz tradicionalnih medija, osim kad mu se izruguju. Kritičko mišljenje je dobro, hvala na pitanju. Za razliku od svega ostalog.

* Autorka je slobodna novinarka iz Beograda