Slobodan Cvejić: Ljudi radije igraju političke igre, nego što štite osnovne principe

Kada jedno regulatorno tako radi, „odnosno ne radi“, onda pravila igre određuje onaj ko dominira na medijskoj sceni, „a to ne mora da bude jedna politička opcija, nego jedan medijski mogul kakvog mi imamo u Srbiji“, ukazao je Cvejić u serijalu razgovora Presstup.

Kako je primetio, to REM dovodi u položaj zavisnosti, jer kada jedna medijska kuća, „kao što je Pink“, postane finansijer i do 50 odsto prihoda REM, „onda i bez direktnog i neposrednog pritiska, rukovodstvo počne da razmišlja kako treba da se ponaša da bi onaj koji obezbeđuje 50 odsto prihoda bio zadovoljan“.

Prema rečima Cvejića, potrebno je da oni koji rade u takvom regulatornom telu imaju „pojačanu odgovornost i svest“ i ne pokazuju „strah i snishodljivost prema jednom takvom igraču“.

Trebalo bi zamisliti jednu potpuno otvorenu i transparentnu situaciju u kojoj se članovi Saveta REM biraju bez političkog uticaja, dodao je on, „jer ovde postoji politički uticaj za svakog ko je biran, uključujući i nas koji smo došli kao rezultat legitimnih političkih pregovora“.

Ali i kada bi sve bilo tako transparentno, Cvejić se pita da li bi se među devet članova REM našlo petoro onih koji bi želeli da štite demokratske principe i uvedu red u medijsku scenu.

Koji bi, kako je objasnio, želeli da „nateraju“ emitere sa nacionalnom frekvencijom da prave program onako kako su se obavezali u elaboratu i kako su dužni po zakonu.

Cvejić smatra da postoje instrumenti za promenu stvari, ali da „ljudi radije igraju političke igre i prave sitne političke dogovore, nego što štite neke osnovne principe“.

On predviđa da će to društvu „doći glave“, jer su to „stvari koje prave negativnu selekciju“ i napominje da bi REM trebalo da „iznese neku posledicu te vrste da bi pokazao da ima svoju samostalnost“.

Za Cvejića je stanje na medijskoj sceni „otprilike onakvo kakvo je i stanje u društvu, do konfliktnosti podeljeno po političkim, ideološkim i kulturnim linijama“.

On je konstatovao da je odgovornost političke elite za takvo stanje velika i „generisana je već više decenija“ i ocenio da je „kulminirala sa ovom vladajućom strukturom“.

Prema Cvejićevom viđenju, mediji do sada „nisu u ovoj meri bili instrumentalizovani“ u političke svrhe i niko do sada, „kao što to čini vladajuća struktura“, nije uspeo da skoncentriše toliku moć ili uticaj u medijima.

„Iza toga ne bi trebalo da se sakriju svi oni novinari ili nazovi novinari koji svoj posao ne obavljaju kako treba, koji su, dok su studirali, izgleda naučili kako da manipulišu osnovnim principima novinarstva, i stave se u službu propagande“, predočio je Cvejić.

On je stanje opisao kao „katastrofalno, pogotovo u situaciji u kojoj medijski javni servis, nastojeći da zaštiti svoju poziciju, odlučuje da se pasivizira i pokuša da se skloni iz konfliktne političke situacije“.

Time guši svoju glavnu ulogu servisa za objektivno, istinito i potpuno obaveštavanje građana, obrazložio je Cvejić, koji misli da bi „bilo lepo“ da nema podele između novinarskih udruženja i da postoji jača saradnja udruženja građana i novinarskih udruženja oko odbrane nekih ciljeva, „ali nje nema“.

Upitan zašto je u programima nekih nacionalnih emitera upadljiv nedostatak obrazovnog, kulturnog i dečijeg programa, on je odgovorio da su glavni razlozi za to komercijalne prirode, jer se u tim programima „ne može uspešno emitovati toliko reklama koliko u rijaliti programu ili sportskom prenosu“.

Kako je protumačio, ti su programi skuplji i traže veća znanja „kojih nema dovoljno na tržištu“, mada televizije mogu da kombinuju program, a da ne naruše proporcije stranog i sopstvenog programa.

Cvejić veruje da svaka televizija može da ispuni te kriterijume i „očuva pravo na zauzimanje nacionalne frekvencije“.

On je uveren da to nije manje važan problem od problema političke zloupotrebe i dominacije jedne političke opcije u informativnim programima.