Slobodan Georgiev: Ova vlast je grupa teških i glasnih neznalica i ljudi sklonih nasilju

Njih najviše nervira kada se pokaže da nisu govorili istinu, da su lažno obećavali i da su se okoristili javnim novcem kojim upravljaju. Oni sve mogu da „progutaju“ osim pokazatelja da su korumpirani i da se služe korupcijom i kriminalom.

Već dve decenije naš sagovornik Slobodan Georgiev bavi se najzahtevnijim i najopasnijim aspektom našeg posla – istraživanjem kriminala i korupcije. Bio je jedan od najznačajnijih novinara nedeljnika Vreme, od 2007. godine radi i u BIRN-u, jednom od tri najvažnija novinarsko-istraživačka centra u zemlji.

Sada je direktor veoma gledane i uticajne produkcije Njuzmaks Adrije, koja radi u okviru Junajted grupe. I kao influenser (na Tviteru ima bezmalo 77 hiljada pratilaca), Georgiev dugo već nervira pripadnike Vučićevog režima. Stoga je često na meti kampanja medija bliskih vlasti i njenih aktivista. Dobijao je i pretnje smrću, jednom je rekao da će, ukoliko mu se nešto desi usled stvaranja ovakve atmosfere linča, za to biti odgovoran lično predsednik države Aleksandar Vučić.

Razgovor počinjemo komentarom filmskog uratka “Meta Porodica” koji je nedavno emitovan na TV Pink i koji svakako predstavlja novu dimenziju jezive režimske propagande. U filmu se targetiraju, između ostalog, nezavisni novinari, koji – je li – rade o glavi predsedniku Vučiću i njegovoj porodici. I dok iz Evropske unije stižu oštre kritike stanja medijskih sloboda i nivoa bezbednosti novinara u Srbiji, vlast odgovara još žešćim napadima na njih.

Da li se ovo može zaustaviti i šta možemo očekivati u budućnosti?
Ono što smo naučili za ovih deset godina naprednjačke uprave Srbijom jeste da režim ne čini ustupke nikome ko nije jači od njega. Tako da ne verujem da bi moglo bilo šta da se promeni u razumevanju medija, novinara i drugih ljudi koji rade svoj posao na profesionalan način. Svojim bezočnim i nakaradnim postupcima, a ovaj „film“ je jedan pod njih, oni su se predstavili kakvi jesu, u suštini i čini mi se da to sve više ljudi u Srbiji razume: kao grupa teških i glasnih neznalica i ljudi sklonih nasilju. Oni će to da nastave da rade i da pojačavaju intenzitet, a verujem da smo mi, koliko god nas preteklo u medijima, stekli otpornost na takvu vrstu tretmana i da se na to nećemo previše obazirati, jer taj film, kao i onaj o Oliveru Ivanoviću iz 2017. godine, nisu tema za nas nego za tužioca i REM.

Ali, može li se očekivati reakcija tužioca i REM-a? Oni se uglavnom u ovakvim slučajevima prave mrtvi?
Ne očekujem nikakvu reakciju, jer te institucije odavno ne rade svoj posao. REM ovakav kakav je treba da bude rasformiran i da se članovi saveta biraju na konkursu.

Često si bio na meti napada režimskih medija, svojevrsnih kampanja koje su sadržavale i ozbiljne pretnje. Da li si slučajeve prijavljivao policiji i tužilaštvu, i kakvi su bili rezultati tih prijava?
Prijavljivao sam više puta, išao sam da dajem izjave, išao na sud. Suštinski, ništa se nije promenilo, jer su te pretnje uvek bile inspirisane načinom na koji se vrh vlasti odnosio prema meni, a taj način bio je nedoličan i nepristojan. Međutim, od radikala, od Šešeljeve političke dece, ništa drugo nisam ni očekivao, kao što, na žalost, nisam ništa očekivao ni od tužilaštva ili suda. Tužio sam i tabloide koji su objavljivali uvrede i klevete, dobio te slučajeve, ali to ništa nije promenilo, jer kada postupak traje čak četiri godine i, na koncu, oni treba da plate 200 hiljada dinara – to je zaista smešno. Vlasnici tih medija toliko potroše kada sednu da ručaju.

Možeš li iz svog i iz iskustva kolega sa kojima radiš da nam kažeš koje su to bolne tačke Vučićevog režima za čije dodirivanje novinari i mediji dobiju žestoki odgovor?
Za ovu vlast je sve bolno što nije u skladu sa njihovim zamišljenim svetom, a najviše ih nervira kada se pokaže da nisu govorili istinu, da su lažno obećavali i da su se debelo okoristili javnim novcem kojim upravljaju. Oni sve mogu da „progutaju“ osim pokazatelja da su korumpirani i da se služe korupcijom i kriminalom.

A da li su mediji uspeli da pošalju poruku velikom broju građana o tome kakva je ova vlast? I da li uopšte korumpiranost i veza sa kriminalom jeste sputavajuća okolnost sa naprednjake, ako je u lanac korupcije uključen veliki broj građana?
Mediji nisu „spustili“ priču o kriminalu i korupciji do građana, to je njihova odgovornost i greška. Običan čovek bi trebalo da razume zašto je namešten tender poguban za njega. Medijima to ne uspeva uvek, ali, sa druge strane, sve što znamo o lošem upravljanju Srbijom saznali smo posle pisanja tih nekoliko aktivnih medija. A neke priče su žestoko odjeknule uprkos svemu.

Novinarska i medijska udruženja veoma su aktivna ili bila aktivna u raznoraznim radnim grupama koje se bave zaštitom bezbednosti novinara. U javnosti se često vodi polemika oko toga da li je to svrsishodno.
Nema mesta dogovoru jer ova vlast ne priznaje profesionalne medije. Oni nisu otporni na kritiku, nisu otporni na istinu, to ih uznemirava i žele da mediji budu ono što su u autoritarnim režimima: poluga vlasti za manipulaciju građanima. To su uradili sa većinom medija, ali im je malo, hteli bi da ih svi vole i da budu poslušni.

Udruženja troše ogromnu energiju i kako bi izradili bolju medijsku legislativu, u saradnji sa vlastima. Tu, naravno, mislim, na Medijsku strategiju i na promene zakona, koje iz nje proizlaze. Misliš li da se promenom zakonskog okruženja može poboljšati medijska scena?
Ne, nema poboljšanja zakona u zemlji bezakonja. Na žalost je tako, i svi „pregovori“ sa vlašću to neće promeniti. Vlast novcem iz Telekoma i drugih izvora kontroliše 90 odsto medijske scene u Srbiji i, ako bismo hteli to da demontiramo, demontirali bismo glavni oslonac vlasti. To se neće, na taj način, nikada dogoditi.

Koji bi metod rada novinarska udruženja trebalo danas da imaju? Nešto kao devedesetih?
Udruženja treba da budu ono što ime kaže: udruženja. Da najpre povrate uticaj među novinarima, da naprave pravu novinarsku zajednicu, da članstvo u udruženju bude čast, a ne iznudica, pa kada se to dogodi, mogu da idu dalje od tog kruga.

Dakle, smatraš da se snaga Vučićeve vlasti krije upravo u kontroli medija?
Tako je, mediji su jedan od dva glavna oslonca. Drugi džojstik su udbe i policije, parapolicije, dakle, oni imaju i monopol nad silom koji se koristi u partijskom interesu. Dok su u svetu štampani mediji u krizi, u Srbiji se broj tabloida kontinirano povećava,i to onih koji svakodnevno krše novinarski kodeks i neprikriveno se bave političkom propagandom. Po tome je Srbija jedinstvena u regionu.

Koju funkciju tabloidi imaju i u čemu je tajna njihove „održivosti“?
Tabloidi su oruđe u političko-kriminalno-poslovnoj borbi, pa njihova održivost potiče iz tih izvora, a ne sa kioska, gde se formalno prodaju. Zato je važno imati medije koji imaju nezavisnu uređivačku politiku, i to je posao medijskih radnika da se za nju izbore tamo gde rade.

Tokom prošle godine sa radom su počele dve medijske kuće, Euronews i TV Insajder. Neki vele da oni trasiraju „treći put” na našoj medijskoj sceni, koji će pomiriti krajnosti i zasnivati se na objektivnosti. Slažeš li se sa tim i kako ocenjuješ rad ovih medija? Koje je zapravo njihovo mesto u našem tzv. medijskom sistemu?
Zaista ne znam. To je pitanje za kolege koji tamo rade, a tamo, u obe redakcije, ima dobrih novinara koji znaju šta je novinarstvo i siguran sam da razumeju da je javni interes kontrola rada svih institucija, a posebno onih koje donose najznačajnije odluke. Od predsednika pa naniže. Navijam za njih da nas obraduju velikim pričama i da budu oni koji upravljaju debatom u društvu, a ne samo da je prate.

Naprednjački funkcioneri godinama odbijaju da gostuju u emisijama TV N1 i Nova, te da daju intervjue nekim nezavisnim listovima. Sa druge strane, gostuju na TV Insajderu. U čemu je tajna?
Nema nikakve tajne. Osim Vučića nema u vlasti osobe koja je kredibilan sagovornik za bilo šta, jer oni se čak ni u svoje resore ne mešaju. To je posledica deset godina uspostavljanja kulta ličnosti i, paralelno, unižavanja i Vlade i parlamenta, i drugih institucija u kojima sede i obavljaju javnu službu ljudi iz vladajućih partija. Prosto, svi ti „funkcioneri“, po sopstvenom javnom priznanju, potpuno su nebitni i služe da popune medijski prostor kada to Vučić sam ne stigne.

Ipak, dolaze na Insajder?
To što dolaze ne znači mnogo ako taj sadržaj nama, publici, ne donosi ništa novo, a ja za sada to nisam video. Video sam neke članove SNS-a koji se trude dve stvari: da unize protivnika i voditelja i da veličaju svog šefa. Za publiku informativnog programa takav sadržaj je nebitan.

Kao rezultat pregovora vlasti i dela opozicije formirano je Privremeno nadzorno telo za praćenje medija tokom izborne kampanje, kojim kopredsedavaju Rade Veljanovski i Olivera Zekić. Očekuješ li da ono može nešto da uradi?
Može da radi monitoring i da napravi verodostojan izveštaj koji bi poslužio za budućnost. Više od toga ne očekujem.

Za kraj bih te zamolio za poređenje, kakva je razlika između današnje i medijske scene devedesetih?
To su neuporedive stvari. Klasični mediji, dominantini u devedesetim, izgubili su uticaj razvojem interneta i društvenih mreža, posebno stoga što nisu uspeli da ih stave u svoju funkciju. Dakle, mediji su odgovorni za opadanje svog uticaja, i ovde i u svetu. Druga stvar, globalna, jeste pad medijskih sloboda u SAD-u, kolevci profesionalnih medija i novinara, posle 11. septembra 2001. godine, kada je demokratija postala manje važna od bezbednosti. Zato slučajevi Vikiliks i Snouden nisu doveli do pada vlade u Vašingtonu, kao što je ranije bio slučaj sa Niksonom, nego su Asanž i Snouden, kao uzbunjivači, postali meta američkog pravosuđa.

U kojoj se meri razlikuju mediji u Srbiji posle 5. oktobra, i onoga čemu svedočimo u periodu od dolaska naprednjaka na vlast?
Period posle 5. oktobra bio je ključan za urušavanje medijske scene u Srbiji, jer političku mejnstrim promenu nije pratila medijska mejnstrim promena. Naprotiv, nelustrirani lideri medijske propagande u devedesetim su opstali, a „medijski prvoborci“ se nisu snašli u novom vremenu, jer su bili previše blizu političke elite koja je preuzela vlast. I zato smo, umesto javnog servisa i profesionalnih medija, dobili hepi i pink-model kao dominantu, i zato smo umesto profesionalizacije dobili tabloidizaciju. Dvadeset godina kasnije, imamo Željka Mitrovića kao jedinog TV pregaoca i gomilu zalutalih ljudi koji veruju da sa njima nešto počinje. Na sreću, postoji nova generacija mlađih novinara koji su stasavali u centrima za istraživačko novinarstvo, postoji jedna kompanija koja još uvek ulaže u profesionalne medije i postoje ljudi na lokalu koji se još, kako gde, bore za opstanak kvalitetnih profesionalnih medija. U tom malom jezgru leži seme za budućnost novinarstva i profesionalnih medija u Srbiji.

Karijera: Od nedeljnika Vreme, preko BIRN-a do Televizije Njuzmaks Adrija

Slobodan Georgiev rođen je 1976. u Beogradu, gde je na Filološkom fakultetu završio književnost. Igrao u mladosti rukomet u Vihoru i Sinđeliću. Od 2001. godine piše za nedeljnik Vreme i to radi do danas. Piše o politici, organizovanom kriminalu, korupciji, sportu… Od 2007. je novinar i programski koordinator Balkanske istraživačke novinarske mreže (BIRN), da bi pretprošle godine prešao na mesto direktora TV programa Njuzmaks Adrija (Newsmax Adria). Poneo je 2015. nagradu NUNS-a za istraživačko novinarstvo, a 2019. nagradu Danasa „Stanislav Staša Marinković“, za novinarsku hrabrost i posebne domete u straživačkom i analitičkom novinarstvu. Član je NUNS-a.

*Razgovor je rađen za Specijalni dodatak u Danasu „Dosije o medijima“ Nezavisnog udruženja novinara Srbije