Slobodan Šijan: Veliki gospodin našega grada

Reditelj i scenarista Slobodan Šijan, jedan od simbola najlepšeg građanskog civilnog duha na ovom prostoru, veliki gospodin našeg grada zbog koga je Beograd i danas metropola, nagrađen je ovih dana „Zlatnim pečatom“ Jugoslovenske kinoteke, koju je kao direktor u jednom periodu i on vodio.

Ovo visoko priznanje, po mnogima i najveće kod nas u oblasti „pokretnih slika“, uručeno mu je za doprinos svetskoj kinematografiji, pa su opet ostale u senci sve druge umetnosti (od eksperimentalnog filma i psihodeličnog slikarstva, do konceptualne umetnosti, kemp kolaža, performansa…), kojima se Šijan s velikim uspehom već decenijama takođe bavi, istrajno negujući tradiciju avangarde.

Oduševljavao je Šijan svojim ostvarenjima publiku i kritiku i na svetskim festivalima, na kojima je dobijao ovacije i osvajao nagrade, a mi pamtimo i njegovu crnu komediju „Kako sam sistematski uništavan od idiota“, komediju „Tajna manastirske rakije“, rimejk socijalne drame „Siroti mali hrčki“, crnohumornu komediju „S.O.S – Spasite naše duše“, koju je snimio 2007. Posle pauze od čak trinaest godina Šijan je „prošao“ na konkursu i dobio podršku Filmskog centra Srbije da radi novi film, „Budi Bog s nama“, koji je snimao tokom prošle godine.

U tom nekom periodu je i zaćutao, gotovo je prestao da govori u javnosti, iako su i ranije njegove izjave i intervjui u tom smislu bili vrsta „ekscesa“ ili ekskluzive.

Jer, kako je objašnjavao, nikada nije bio vrsta umetnika koji je težio preteranom eksponiranju, čak je i svoju prvu izložbu kao školovani akademski slikar organizovao tokom služenja vojske, kako bi dobio vojno odsustvo.

Povodom novog filma, a ni „Zlatnog pečata“ (bar u ovih nekoliko dana), takođe nije bilo nijednog njegovog intervjua, a ni izjave, osim one oficijelne na svečanosti na kojoj je primio nagradu.

Ima gospodin Šijan mnogo prava za to – javnu i medijsku scenu, bar u decenijama posle Drugog svetskog rata, nikada nisu obeležavali takvo prostaštvo, agresivni primitivizam, bizarnosti, vulgarnosti i manipulacije svake vrste.

Ali, isto tako postoje neki mediji, jako ih je nažalost malo, samo pet ili šest, koji se bore da Beograd, ma kako unakažen i uprostačen od ove vlasti, zadrži bar tu mrvicu duha metropole koju još ima, upravo zahvaljujući umetnicima i ljudima kao što je on, i ovim medijima. Jer, šta će biti ako svi zaćutimo?