Slom evropske neutralnosti

Sve države koje uživaju neutralan status – Austrija, Švajcarska, Švedska i Finska, napustile su svoje pozicije i jasno se stavile na stranu Ukrajine u političkom, diplomatskom i vojnom smislu.

Od trenutka zaoštravanja rusko-ukrajinske krize krajem prošle godine, počelo je suštinsko preispitivanje skandinavske vojne neutralnosti i njenih nosilaca – Švedske i Finske.

Obe zemlje sada se nalaze praktično pred vratima NATO, sa očekivanjem da budu primljene na sledećem Samitu alijanse u Madridu.

Ulazak ove dve skandinavske države u NATO doneće Evropi još jedan prostor konfrontacije s Rusijom, tako da praktično neće biti tačke u Evropi, od Baltičkog do Crnog mora, koja neće biti vojno suprotstavljena Moskvi. Evropa će tako u punom smislu da postane antiruski kontinent.

To je geopolitička uloga koju istorijski nisu uspeli da nametnu ni Napoleon, ni Hitler.

NAJSREĆNIJI NAROD: Finska se, generalno, mogla nazvati zemljom bez spoljnopolitičkih zadataka.

Bila je to država koja ništa ne očekuje i ne zahteva, koja se rutinski i lojalno potčininjava centru u Vašingtonu i uživa u plodovima svoje kooperativnosti.

Finci su u svim ispitivanjima već godinama najsrećniji narod na svetu, njihova deca su najbolja na PISA testovima, a životni standard se nikad nije dovodio u pitanje.

Vlade su bile slabe, lako se rušile, pa zemlja gotovo da nije bila u stanju da vodi svoju spoljnu politiku. Jedini spoljnopolitički zadatak Finaca bilo je održavanje neutralnosti između Zapada i Rusije.

U 19. veku, tokom rusko-švedskih ratova, teritorije Finske prešle su u sastav Ruske imperije.

Rusko carstvo sve do kraja 19. veka, međutim, nije težilo da rusifikuje Fince, dajući im priliku da žive u skladu sa svojom tradicijom, a finska inteligencija je imala priliku da se upozna sa savremenim tokovima u Sankt Peterburgu koji je bio otvoren i teritorijalno blizak Fincima.

U 20. veku, uz podršku Rusije, razvija se finski jezik i počinje sistematski napor na prikupljanju mitologije i folklora. Rusija je pripremila Fince da stvore sopstvenu državnost, što se dogodilo 1917. pod boljševicima, kad je Rusko carstvo propalo.

Nakon sticanja nezavisnosti, u Finskoj je preovladala pronemačka orijentacija, poreklom od belofinaca.

Nemačka je Finsku videla kao antirusko uporište.

Ali značajan deo Finaca je takođe podržavao crvenofince, koji su težili savezu sa boljševičkom Rusijom.

Belofinci su finski identitet shvatali u zapadnoevropskim okvirima, fokusirajući se na Skandinaviju i Nemačku, crvenofinci su bili bliži evroazijskoj orijentaciji, iako u posebnom ideološkom izrazu.

Granica se nametnula ne samo u ideološkim sklonostima, već i u geografiji: teritorija današnje Finske je zona dominacije evropskog pravca, Karelija, naseljena gotovo istom etničkom grupom, centar je proruske orijentacije.

U Drugom svetskom ratu Finska je stala na stranu Hitlera, ali je nakon njegovog završetka izabrala specifičnu poziciju: nije napravila odlučujući korak ka SSSR, ali je odbila i da ubrza integraciju u evroatlantski blok. To je čak postalo osnova za poseban politološki termin – finlandizacija.

Sa geopolitičke tačke gledišta, to znači: ni kapitalistički evroatlantski Zapad, ni boljševički Istok.

Uravnoteženost, staloženost, spokoj i blago odricanje od velikih političkih ambicija bio je mudar izbor drevnog naroda lovaca i sakupljača, uklopljen u hladni severni pejzaž.

Upravo su diplomatske veličine, poput Henrija Kisindžera i Zbignjeva Bžežinskog u finlandizaciji videli prihvatljivo rešenje za Ukrajinu.

Finci su su i pored toga bili veoma neradi da sve te beneficije izlože bilo kakvom riziku, pa ni napuštanju hladnoratovske neutralnosti da bi se konfrontirali s Rusijom, ali kako sada stvari stoje, Finska će u budućnost bez finlandizacije i tereta ili prednosti koje je ona sa sobom nosila.

DEFINLANDIZACIJA: Događaji na istoku Ukrajine u vezi sa ruskim priznanjem Donjecke i Luganske Narodne Republike promenili su karakter rasprave o bezbednosnoj politici u Finskoj.

Helsinki je nedvosmisleno negativno ocenio i priznanje i naknadnu vojnu intervenciju na teritoriji Ukrajine, a takođe se pridružio politici zapadnih sankcija protiv Ruske Federacije.

Konkretno, prva reakcija na događaje bila je sledeća: predsednik Sauli Niniste nazvao je operaciju „napadom na bezbednosni poredak u Evropi“ i rekao da će odnosi sa Rusijom preći na drugi nivo, a kontakti sa Sjedinjenim Državama biti intenzivirani.

Ministar za ekonomski razvoj, Mika Lintila razmotrio je realizaciju rusko-finskog projekta NEH Hanhikivi-1 (građevinska dozvola je trebalo da bude izdata 2022); u zemlji je počelo blokiranje TV kanala Russia Today, a finske privatne kompanije iz raznih sektora privrede raskinule su saradnju sa Rusijom.

Helsinki je pružio i vojnu pomoć Ukrajini: 2,5 hiljade mitraljeza, 150 hiljada punjenja, 1.500 jednokratnih bacača granata i 70 hiljada obroka.

Švedska i Finska ubrzano menjaju stavove o mogućem članstvu u NATO.

U obe zemlje postoji aktivna politička diskusija o ovom pitanju. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je danas većina stanovništva ovih zemalja za ulazak u Alijansu.

Finska premijerka, Sana Marin već nedeljama jasno daje do znanja da vodi zemlju u pravcu NATO.

Ona je, govoreći na kongresu Socijaldemokratske partije 2. aprila, rekla da „Rusija nije sused kakav smo smatrali da jeste“, stoga je suštinski važno da „pažljivo, ali brzo“, tokom proleća, proučiti pitanje pristupanja zemlje NATO.

Finski parlament uskoro će raspravljati o novoj strategiji odbrane nakon ruskog napada na Ukrajinu.

Odluka bi trebalo da bude usvojena krajem juna.

Švedski stav je malo uzdržaniji.

Premijerka Magdalena Anderson izjavila je nakon sastanka sa svojom finskom koleginicom da će nova bezbednosna situacija biti ispitana „detaljno i brzo“.

„Mi u Švedskoj smatramo da za to što imamo mir već 200 godina, još od Napoleona, možemo da zahvalimo tome što smo uvek odbijali vojne saveze“, objašnjava stručnjak za obranu Jakob Vestberg.

Ali on isto tako kaže da je ta predstava o „efikasnoj neutralnosti“ sada poljuljana.

„Sada moramo potpuno drugačije da procenimo našu bezbednosnu situaciju“.

U Finskoj i Švedskoj veoma su jake pozicije političkih snaga koje su za članstvo u NATO. Bivši ministar odbrane Finske, Jusi Niniste smatra da ta zemlja može ući u savez i bez saglasnosti većine stanovništva.

Govoreći u ime nacionalističke partije Pravi Finci, predložio je da se Finska pridruži NATO bez referenduma.

Nekadašnji švedski premijer, Karl Bilt jedan je od glavnih oslonaca nove politike orijentacije ka NATO.

U Švedskoj bi vladajuća socijaldemokratska stranka prvo morala da promeni svoj početni stav o članstvu u NATO.

Ujedno, u Švedskoj će se na jesen održati izbori i nije sasvim jasno kad bi mogla da bude doneta odluka o napuštanju neutralnosti.

PARTNERSTVO ZA MIR: Vašington je takođe više puta jasno stavio do znanja da bi pozdravio priključenje ove dve neutralne skandinavske zemlje Severnoatlantskoj alijansi.

Na jednom od brifinga, zamenica državnog sekretara, Viktorija Nuland rekla je da su Sjedinjene Američke Države spremne da razgovaraju o ulasku u NATO sa Finskom i Švedskom.

Prema njenim rečima, tokom „pet administracija čiji je član bila“ SAD su aktivno radile u tom pravcu, a obe zemlje su gotovo spremne da budu članice alijanse, ako to žele.

Proces postepenog uključenja dve nordijske zemlje u Alijansu počeo je pre skoro 30 godina, od 1994, kad su pristupile NATO programu Partnerstvo za mir.

NJegov glavni cilj je, podsetimo, da razvije potencijal i održi sposobnost nacionalnih vojski za interakciju sa oružanim snagama NATO i drugih partnerskih zemalja.

Od tada su se odnosi i saradnja Švedske i Finske sa NATO, kao i prisustvo Alijanse na njihovoj teritoriji, samo širili.

Tako su u Kungsengenu (Švedska) i u Tuusuli (Finska) osnovani centri za obuku i obrazovanje Partnerstva za mir.

Finska se 2008. pridružila NATO snagama za brzo reagovanje, a Švedska je to učinila 2013.. Finska i Švedska su 2014. godine na Samitu NATO u Velsu potpisale sporazume o podršci trupama Alijanse u zemlji domaćinu.

Oni omogućavaju, u dogovoru sa zemljom domaćinom, raspoređivanje snaga NATO u Švedskoj i Finskoj, kao i obavljanje tranzita snaga alijanse preko teritorije ovih država u mirnodopskim, kriznim ili ratnim vremenima.

U junu 2016. ministri odbrane Sjedinjenih Država i Švedske potpisali su deklaraciju o namerama za produbljivanje međusobnog razumevanja i jačanje saradnje između resora odbrane i oružanih snaga dve države.

Dokument predviđa razmenu informacija, povećanje interoperabilnosti, zajedničke vežbe, bližu saradnju u razvoju naoružanja i vojnih istraživanja (naročito u oblastima avijacije i podmorničkog ratovanja), kao i zajednički rad u međunarodnim operacijama.

U oktobru iste godine, sličan dokument o vojno-tehničkoj saradnji potpisala su ministarstva odbrane Sjedinjenih Država i Finske.

Gotovo konstantno na teritoriji Švedske i Finske nalaze se američke trupe i vojni kontingenti drugih zemalja NATO.

Izvodeći razne manevre, vežbe, obuku i druge aktivnosti, oni Švedsku i Finsku pretvaraju u svojevrsni istureni položaj NATO prema Rusiji.

Kopnena granica NATO s Rusijom, koja se sada već doživljava kao neprijateljska, udvostručila bi se sa 1.300 na 2.600 kilometara ako Finska uđe u zapadni vojni savez.

Finska ima redovnu vojnu obavezu i mogla bi u slučaju potrebe da mobiliše 280.000 vojnika, što bi za evropske uslove značilo jednu solidnu armiju.

Ako bi se savezu pridružila i Švedska, koja se ne graniči direktno sa Rusijom, za NATO bi bilo lakše da kontroliše Baltičko more.

Tada bi sve zemlje uz Baltik, osim Rusije, pripadale atlantskom savezu.

Švedska bi u NATO uvela i ostrvo Gotland, s kojeg bi mogao da se brani veliki deo Baltičkog mora, a i baltičke države.

Rusiji bi bilo teže da deluje u Baltičkom moru.

Takođe, Švedska ima pet veoma modernih podmornica koje bi nadopunjavale flote Poljske i Nemačke.

DRAMATIČNA IZMENA SITUACIJE: U dugoj istoriji rusko-finskih odnosa, mogućnost napada na Rusiju preko finske teritorije i pokušaji Rusije da isključi takvu mogućnost izazvali su mnoge probleme i sukobe u bilateralnim odnosima.

Rusija je tvrdila da ignorisanje ovih „razumljivih i legitimnih ruskih bezbednosnih interesa“ nikad nije bilo u nacionalnom interesu Finske.

Prilikom poslednje posete Finskoj, ruski predsednik Putin rekao je da je Rusija, imajući u vidu neutralni status Finske, davno povukla svoje trupe sa rusko-finske granice na udaljenosti od 1.500 km i da se pridržava ranijih odluka u ovoj oblasti.

Rusija vodi računa o statusu Finske čak i uprkos intenziviranju vojnih aktivnosti NATO u baltičkim državama i na Baltičkom moru u blizini ruskih granica.

Ruski predsednik je odbio sve insinuacije o agresivnosti Rusije prema Finskoj, saopštavajući da nema drugih ubedljivih argumenata koji bi mogli da potvrde opravdanost zabrinutosti Finaca o agresivnim akcijama Rusije protiv njihove zemlje.

Sada će se, kako se izjašnjava ruska strana, situacija dramatično izmeniti.

Ako se zemlja pridruži NATO, njene oružane snage će postati deo vojne infrastrukture Severnoatlantske alijanse, koja se nalazi duž rusko-finske granice od 1.300 kilometara u direktnom kontaktu sa ruskim oružanim snagama, uključujući neposrednu blizinu Sankt Peterburga i Helsinkija.

Pretnja od napada oružanih snaga NATO na Rusiju iz Finske će se dramatično povećati.

U ovom slučaju Rusija neće moći da se pridržava dosadašnje politike prema Finskoj i biće prinuđena da svim sredstvima koja joj stoje na raspolaganju pouzdano obezbeđuje interese svoje bezbednosti.

Dmitrij Medvedev najavio je ozbiljno grupisanje ruskih kopnenih snaga i PVO kao i raspoređivanje značajnih pomorskih snaga u vodama Finskog zaliva.

Što je daleko ozbiljnije, više neće biti mogućno očuvanje nenuklearnog statusa Baltika i severa Evrope. To znači da bi Rusija razmestila nuklearno naoružanje u Kalinjingradu.

Hladni sever tako bi postalo još jedno evropsko žarište.