Slom prijateljstva pred iskušenjima istorije

Ali i tu su senka komunističkog pitanja i s njom istorijsko nasilje u životu i mišljenju svakoga bili presudni. Povod je bila knjiga Pobunjeni čovek, objavljena 1951. Budući da je u njoj bila izrečena bezuslovna osuda revolucionarnog nasilja, kao i svih počinjenih ubistava ili onih na koje se pristalo u ime istorije, a prvenstveno se napadao staljinizam (i implicitno svi njegovi saputnici), knjiga je dobila oštru kritičku recenziju koju je napisao Fransis Žanson, a koja je objavljena u majskom broju časopisa Moderna vremena (1952). Kami je na nju odgovorio s jedva suspregnutom ljutnjom u pismu upućenom uredniku časopisa (Sartr), na koje je ovaj odgovorio u isto vreme kada i Žanson. NJihova prepiska objavljena je u broju za jul/avgust iste godine. Ton je dogmatski, ogorčen i arogantan s obe strane, mučan, a nisu se štedele ni lekcije (moralne i političke), pa ni uvredljive reči, zbog čega se prijateljstvo dvojice ljudi raspalo.

Prvo što je postalo očigledno bilo je potpuno Žansonovo nerazumevanje (a i Sartrovo uostalom) značaja eseja, napisanog uprkos svakoj političkoj vernosti ili lojalnosti – a to je bilo njegovo odbijanje ne samo da prati već i naprosto da sluša Kamija, kada ovaj potonji, otrgnuvši se od iskušenja i kulta istorije, pokazuje svima onima koji su, kao aktivisti i saputnici, bili rezignirani pred ubistvima budući da su bili ubeđeni u nužnost nasilja, da je njihovo pristajanje užasni simptom epohe potonule u nihilizam.

Sva polemička oporost upravo tu ima svoje poreklo. Ne radi se samo o osporavanju revolucije, koja smeta angažovanim čitaocima poput Žansona, Sartra i mnogih drugih, već je to implicitni podsetnik njihovog vlastitog pristajanja na nasilje – to je podzemno evociranje njihovog navikavanja na ubistvo, to su njihove zatvorene oči i uši za patnje žrtava koje se više ne mogu ignorisati. O pobuni protiv zločina koja Kamiju služi kao nit vodilja, Žanson ne kaže ništa – osim da je u pitanju moralan položaj nežne duše koji živi u iluziji da može da izbegne istoriju. Taj položaj, piše Žanson, jeste „odbijanje istorije“, ili odbijanje jednog „postojanja bez istorije“, „neko bekstvo prema definitivnom povlačenju“:

Kamiju se prebacuje da ignoriše dvostruki pokret kojim nas istorija istovremeno i vodi i poverava zadatak da je razumemo. Mi to ne prestajemo da činimo upravo zato što nas ona navodi da je svaka nadmena pozicija, svaka želja da se pobegne od njenog iskustva, da se procenjuje spolja, zasnovana na principima koji su joj strani, iluzorna. Pojedincu ne pripada zadatak da izmisli singularnost bivanja-u-svetu koji bi ga oslobodio prinuda i težine njegove istorije.

I ako zamišlja, pobuna opravdava više nasilja nego što misli. To je dobro poznata priča (i njen nerazrušivi dogmatizam): osuditi revoluciju (koju Žanson bez oklevanja poistovećuje sa staljinizmom) znači „postati saučesnik u tom drugom ludilu, u suprotnom pravcu, čije ukidanje predstavlja sami cilj i najviše istinit smisao revolucionarnog poduhvata“. A politizovani kritičar zaključuje, s argumentima koji su ipak u određenoj meri dosledni a koje uvek treba saslušati i ispitati, tamo gde krše naša uverenja, čak i ako nam ne uskraćuju ništa u odnosu na oštrinu, ispravnost i pravednost Kamijevih argumenata:

Za naš nepopravljivo buržoaski pogled, moguće je da kapitalizam nudi manje „konvulzivno“ lice nego staljinizam: ali kakvo lice nudi maloletniku, državnom službeniku kažnjenom za štrajk na Madagaskaru, kojeg je mučila policija, Vijetnamcu, „pročišćenom napalmom“, Tunišaninu kojeg je upropastila legija?

Malo je reći da Kami nije prihvatio lekciju. U čitavom pismu, koje je poslao Sartru – kao da je ovaj bio pisac kritike i kao da je potpisnik oštre kritike bio glasnogovornik direktora časopisa, on se izražava s gnevom prema predrasudama i pretpostavkama, špekulacijama, lošoj veri i smicalicama, lažima i pristrasnim tumačenjima njegovog čitaoca, čije ime iz prezira čak i ne spominje.

Dve stvari su mu jako važne. Prva je prikazivanje demonizacije istorije koja se vezuje za njega. Nije istina, naglašava on, da se Pobunjeni čovek zalaže za moralni stav „čekaj pa vidi“, koji ne bi imao drugu opciju nego da zaobiđe, da bi se poštedeo, svaki kompromis s nasiljem u svetu. Ali istina je da piše sa otvorenim očima za „bez sumnje istorijsku patnju miliona ljudi“. Svrha eseja je da prokaže apsolutizaciju te iste istorije ukoliko ona neminovno vodi do pronalaženja razloga i opravdanja za ubistvo, ako ne i za njegovo opraštanje.

Glavna zamerka koju upućuje Žansonu (i u isto vreme veoma zbunjenom Sartru) jeste da ignoriše jedino polje na kojem diskusija treba da se vodi, koja je manje polje nasilja uopšte nego polje zločina i terora i, konkretnije, staljinizma.

Budući da je sve napisano u drugom licu množine („vaš članak“, „vaš savetnik“, „vaš časopis“), ponavlja stalno pisac Pobunjenog čoveka, i jer se na kraju krajeva pismo završava radikalnim osporavanjem mutnih, saučesničkih odnosa egzistencijalizma i marksizma, koji su ipak nespojivi, ova bespogovorna sumnja u dogmatsku vernost, slepa za patnje i za zločine, deluje kao izjava o raskidu.

Između to dvoje ona kopa ponor, koji ne uključuje samo njihov odnos s istorijom i, konkretnije, sa Partijom i s komunističkom državom, već i sa uslovima slobode. Ne možete „osloboditi čoveka i potom ga zarobiti praktično u jednu istorijsku nužnost“, ne možete „mu oduzeti njegove razloge za borbu, pa ga onda baciti na bilo koju stranu, pod uslovom da za nju važi neko pravilo efikasnosti“, piše Kami, kršeći zaključeni pakt koji je sa istom tom slobodom imala zajednička stvar koju su oni zajedno branili.

Sartr tu ne greši. Kada uzme olovku da odgovori Kamiju, on ga odmah obaveštava da je svestan da pismo u kojem ga ovaj jasno spominje predstavlja kraj njihovog prijateljstva.

Iako naše prijateljstvo nije bilo lako, žaliću za njim. Ako danas prekidate, to je verovatno zato što se moramo rastati. Mnogo toga nas je spajalo, a malo razdvajalo. Ali i to malo bilo je previše. Prijateljstvo takođe ima težnju da postane totalitarno; potrebna je saglasnost u svemu ili se svađa rasplamsava.

Ton je težak a ono suštinsko se zaobilazi. Sartr ne odgovara na pitanja koja mu je Kami postavio, najpre ono o smrtonosnom ćutanju i nihilizmu. On prvo napada ton optužujućeg pisma i njegovu literarnu izveštačenost. Argumentovanom objašnjenju pretpostavlja napad ad hominem, zajedljivoj ironiji psihološki portret osobe (iako on to poriče), koju prikazuje kao da je uverena u svoju superiornost, da je arogantna i autoritativna (pa čak i nasilna).

Diskusiju o njihovim pozicijama on zamenjuje, profesorskim teško podnošljivim tonom, pričom o političkoj i filozofskoj nekomponenti. Kami je moralista koji pokazuje neprijateljstvo prema istoriji, a upustio se u oblasti koje ne poznaje. O svemu tome se čulo, a okvir je utvrđen. Sartr neće popustiti. Čak i kada osam godina nakon toga bude odavao poštu Kamiju koji je tragično nastradao, podsećajući na svađu koja ih je razdvojila, to je zato da bi ga smestio u ovu ulogu i udaljio od sebe (na rastojanje jednog moralnog čina, stranog politici i praksi) ono što bi moglo poljuljati njegove angažmane.

Pridevi govore sami za sebe: humanizam može biti „čist“, „strog“ i „senzualan“, on ostaje „tvrdoglav“ i „uzan“; borba je „sumnjiva“; odbijanja „tvrdoglava“ – a, „teren moralnosti“ smatra se sigurnim, dok se putevi prakse smatraju „nesigurnima“:

On je ovom veku predstavljao, i protiv istorije, aktuelnog naslednika te duge linije moralista čija dela predstavljaju možda ono najoriginalnije u francuskoj književnosti. NJegov tvrdoglavi humanizam, uzak i čist, strog i senzualan, zameće sumnjivu bitku s masovnim i iskrivljenim događajima njegovog vremena.

Ali, obratno, tvrdoglavošću svojih odbijanja on je potvrdio svoju retoriku u srcu našeg vremena, protiv makijavelista, protiv zlatnog teleta realizma, postojanja moralne činjenice. On je bio takoreći nepokolebljiva potvrda toga. Ako bismo ga čitali i razmišljali, suočili bismo se s ljudskim vrednostima koje je čuvao u svojoj stisnutoj pesnici: on je osporio politički čin.

Sartr ipak podseća koliko je Kamijeva pogibija bila „apsurdna“ i „skandalozna“. Ona je svetu oduzimala glas koji je bio nužan za njegovo razumevanje i njegovu orijentaciju. Ona je lišavala ljude te sumnje koje podsećanje na (moralne) principe uvodi u haos događaja. Kao i Merlo-Ponti, autor Pobunjenog čoveka, u vreme koje je bilo i vreme rata u Alžiru, ipak je izabrao da ćuti.

Za jednog i za drugog, život se okončao u svesnom ćutanju, dok je prijateljstvo već neko vreme bilo ugašeno. Kao što oni prate počast koju je odao svojim prijateljima koji su prvi otišli, Sartr je živeo s tim tišinama, s ranom koju ni smrt nije mogla da zaceli. Nema sumnje da su oni za njega bili imperativna i sablasna forma koju je poprimilo iskušenje istorije.