Slučaj „Danka Ilić“- poraz pravne države

Nažalost, zbog brojnih propusta policije i tužilaštva, ovaj slučaj sve više poprima oblike afere, a ne jednog ozbiljnog predmeta najvišeg prioriteta, kakav bi trebao da bude.

Tog 26. marta, kada je Danka nestala, cela zemlja se stavila na raspolaganje u cilju njenog pronalaska.

Policija, ali i svi ostali koji su mogli da pomognu, dali su se u potragu po veoma nepristupačnom terenu u okolini Bora. Uključili su se i mediji, nevladin sektor, a prvi put je aktiviran i sistem „Pronađi me“.

Kada ceo slučaj posmatramo sa ove vremenske distance, devet meseci kasnije, možemo reći da se jedino ta prva dva-tri dana terenske potrage radilo valjano i kako treba. Sve ostale radnje koje je preduzelo nadležno tužilaštvo u Zaječaru i policija  ispostaviće se kao potpuni fijasko.

Terenska potraga

Iako terenska potraga nije urodila plodom, ona je izvedena dobro. Angažovan je ogroman broj policajaca, opreme i vozila. Sve čime je MUP raspolagao korišćeno je tih dana. S obzirom da se prvog dana nije znalo ništa, sem da deteta nema, ovakav vid potrage jeste nešto što je praksa svuda u svetu.

Već nakon jednog dana, nada da je dete živo je praktično ugašena, jer nije bilo mnogo šanse da dete od tri godine samo preživi na takvom terenu i u nepovoljnim vremenskim uslovima.

Prvi nagoveštaj da će sve krenuti naopako je dolazak tadašnjeg ministra policije Bratislava Gašića na mesto događaja i njegovo uključenje u potragu.

Drugi indikator da će slučaj krenuti u pogrešnom pravcu su mediji, tačnije tabloidi, koji su tih dana bukvalno divljali sa senzacionalističkim naslovima i tekstovima punih neistina i paušalnih tvrdnji. U tome su imali svesrdnu pomoć ministra Gašića, ali i visokih policijskih funkcionera, naročito načelnika UKP-a Ninoslva Cmolića i majorke policije Bojane Otović Pjanović.

Nije postojao dan da se neko od njih nije pojavio u nekom mediju (uglavnom u onim naklonjenim vlasti) iako još uvek ništa konkretno nije urađeno.

Nevidljivi tužilac

Tužilac je u našem pravnom poretku glavna figura istražnog postupka. Ne postoji niko u državi ko je iznad njega kada se vodi istraga.

U prvim danima potrage za devojčicom pa sve do danas glavnog javnog tužioca VJT u Zaječaru Miodraga Canovića niko nije video u javnosti. Dok je on ćutao, izjave su davali političari i visoki policijski službenici, pa se činilo da istragom  rukovode oni, a ne javni tužilac.

Objektivno gledano, nije tužilac iz Zaječara jedini koji ne komunicira sa javnošću. Počevši od Vrhovne javne tužiteljke Zagorke Dolovac, pa sve do nižih tužilaca, javnost ima retko kada priliku da vidi neku KZN koju je sazvao tužilac, kako bi upoznao javnost o informacijama vezanim za neku istragu.

Zbog čega tužioci ne koriste ono što im Ustav i zakon omogućavaju i dalje ostaje otvoreno pitanje, ali u ovakvim slučajevima inferiornost tužioca pokazuje koliko to može skupo da košta istragu.

Da je tužilac samo „sporedni lik“ u ovom slučaju pokazalo se 4. aprila kada je javnosti predočeno da je devojčica ubijena, a da su osumnjičeni privedeni.

Ovu informaciju je trebao javnosti da saopšti upravo tužilac. Umesto njega to je uradio predsednik države Aleksandar Vučić, koji nema apsolutno nikakva ovlašćenja da iznosi detalje istrage koja je u toku.

Nakon što se oglasio Vučić, KZN je sazvao ministar policije Bratislav Gašić. On je javnosti saopštio da su devojčicu ubila dva radnika borskog vodovoda, tako što su je udarili kolima, a tela se otarasili nakon toga. Bez i jednog dokaza, a samo na osnovu priznanja osumnjičenih, Gašić je do detalja opisao način na koji je devojčica ubijena.

Tužilac se ni u tom trenutku nije oglasio.

Ogroman propust već u prvim danima istrage

Iako su osumnjičeni uahpšeni 4. aprila, to nije prvi put da su oni pozvani u policiju. Pre nego što su uhapšeni, Dragijević i Janković su u policiju pozivani u dva navrata, međutim u svojstvu građanina.

Iako je policija već tada imala određene sumnje u njih, oni su nakon obavljenog razgovora slobodno izašli iz stanice. Ostaje nejasno zbog čega odmah nisu stavljeni na mere nadzora i praćenja. Da je to urađeno pre hapšenja, policija bi od dana prvog razgovora sa njima, pa do dana hapšenja mogla pratiti njihovu komunikaciju i kretanje i pri tom bi imali neoborive dokaze ukoliko bi tokom praćenja osumnjičeni uradili ili rekli nešto što ih povezuje sa ubistvom.

Na kraju, sve od dokaza što je policija prikupila za ovih devet meseci su veoma upitna priznanja osumnjičenih, o kojima će biti više reči u nastavku ovog teksta.

Još jedna od nejasnoća je i nepronalazak tela devojčice.

Telo Danke Ilić još uvek nije pronađeno, i sada se već gube i teorijske šanse da će telo ikada i biti pronađeno. Prema onome što je Gašić izjavio 4.aprila, ispada da su osumnjičeni sve priznali i do detalja ispričali na koji način su izvršili ubistvo- jedino što nisu rekli je gde je telo devojčice. Pored onako detaljnih priznanja, ne deluje logično da osumnjičeni jedino nisu rekli gde je telo.

Ovo će biti ogroman problem kada dođe do suđenja, jer ne postoji način da se bez tela dokaže način na koji je devojčica ubijena, što je od ključne važnosti za delo teško ubistvo.

Ubistvo Dalibora Dragijevića u policijskoj stanici- ekser u kovčeg istrage

7. aprila MUP je izdao lažno saopštenje u kome je navedeno da je Dalibor Dragijević, brat Dejana Dragijevića, koji je osumnjičen kao pomagač u sakrivanju tela devojčice, preminuo u policijskoj stanici u Boru prirodnom smrću.

Da je saopštenje lažno, posumnjalo se nakon što je tužilaštvo zatražilo obdukciju tela, što nije praksa kada je prirodna smrt u pitanju.

Slučaj smrti Dragijevića prebačen je u Niško tužilaštvo.

Iako je Radar posle kratkog vremena objavio da su imali uvid u obdukcioni nalaz u kojem piše da je Dalibor preminuo nasilnom smrću, tužilaštvo se nije oglasilo.

Trebalo je da prođe osam meseci da nalaz ugleda „svetlost dana“ i da javnost konačno vidi da je Dragijević ubijen brutalnim batinanjem u policijskoj stanici, o čemu svedoči čak deset strana nalaza na kojima su pobrojane povrede na Dragijevićevom telu.

Sama činjenica da je u 21. veku neko ubijen batinama u policijskoj stanici je dovoljno strašna, ali je još strašnije da niško tužilaštvo do dan danas nije uopšte pokrenulo istragu, iako već devet meseci znaju kako je Dalibor ubijen.

Policajci koji su to uradili su slobodni i još uvek rade u MUP-u.

Optužnica

Tužilaštvo je optužnicu podiglo u „minut do 12“ tačnije samo nekoliko dana pre nego što bi po sili zakona osumnjičeni morali biti pušteni da se brane sa slobode da nije podignuta.

„Danas“ je prvi objavio sadržaj optužnice i već nakon površnog čitanja bilo je jasno zbog čega je tužilaštvu trebalo toliko vremena da je podigne.

Optužnica je bazirana na priznanjima dvojice okrivljenih, koja su kasnije povukli pred tužiocem i izjavili da su im priznanja iznuđena batinama i torturom. Tužilac ova povlačenja priznanja nije uzeo u obzir, ali je veliko pitanje da li bi to mogao da uradi da je u tom trenutku bilo poznato da je Dragijević ubijen prilikom iznude iskaza.

Međutim, suđenje tek treba da počne, a upravo činjenica da je jedan od osumnjičenih ubijen zbog iznude iskaza će biti jedan od aduta odbrane.

Osim priznanja, optužnica se temelji jedino još na GPS veštačenju kretanja osumnjičenih i nekoliko video snimaka sa obližnjih kamera. Međutim, ovo ne dokazuje da su osumnjičeni ubili dete, već samo da su se nalazili na istom mestu i u isto vreme kada se veruje da je devojčica ubijena.

Ono što je glavna manjkavost ove optužnice je nepostojanje ni jednog materijalnog dokaza kao i to što niko od skoro 80 svedoka nije potvrdio da je video trenutak kada su osumnjičeni ubili dete.

Materijalni dokazi i svedoci događaja su u sudskoj praksi najvredniji dokazi, kojih u ovom slučaju nema i nepojmljivo je da policija i tužilaštvo nisu uspeli da izdvoje ni jedan materijalni trag koji bi osumnjičene povezao sa devojčicom.

Suđenje će najverovatnije početi nakon praznika, a činjenice su sledeće: telo devojčice nije pronađeno, ne postoje materijalni dokazi, policija je ubila osumnjičenog, a da pri tom ni istraga o tome nije pokrenuta.

Optužnica je jednom rečju na „staklenim nogama“.

Zbog prikupljanja jeftinih političkih poena, nekompetentnosti onih koji su vodili istragu i pojedinih medija koji su lovili klikove, postoje dva vrlo realna epiloga ovog slučaja, a to su ili da dva nevina čoveka budu proglašena krivima i budu osuđeni na doživotnu robiju ili da su izvršili zločin, a da budu oslobođeni zbog nedostatka dokaza. Za jedan pravni sistem, ne zna se koji je katastrofalniji scenario.

Ono što smo svi, kao društvo malo i zaboravili, baveći se time ko je šta uradio, izjavio i propustio je ono najvažnije, a to je sudbina Danke Ilić i sudbina njenih roditelja koji zbog svih pobrojanih brljotina možda nikada neće saznati pravu istinu.

To je poraz i sramota države, ali i svih nas koji činimo ovo društvo.