„Slučaj“ Šaban Bajramović

Na to ga je više stotina okupljenih „dodirnulo“ aplauzom, što se srpskim ministrima, budimo realni, sve ređe dešava. Svečanim otkrivanjem spomenika bili su zadovoljni i Šabanovi prijatelji – javne ličnosti koje su ga donirale. Potom su porodica, prijatelji-donatori, muzičari, fanovi i publika rado pozirali ispred spomenika, kako bi dali doprinos muzičkoj istoriji – nastanku fotografije Veličanstven dan u Nišvilu, koja pretenduje da bude replika jedne od najčuvenijih džez fotografija Veličanstven dan u Harlemu, iz daleke 1958, kada se na jednom mestu slikalo pedesetak najvećih džezera tog vremena, sa dvadesetak dece crne boje kože. Ipak, podizanje spomenika Bajramoviću, kao, uostalom, i prethodno davanje njegovog imena jednoj ulici u Nišu, nije proteklo sasvim idilično, kako bi neupućeni mogli pomisliti. Nije valjda da je jedan od razloga i „boja kože“?

Nišvil i njegov direktor Ivan Blagojević zvanično su inicirali podizanje spomenika još pre 17 meseci, na ideju ministra Bradića. Potom su prikupljali sredstva među Šabanovim prijateljima, jer nisu želeli da ga finansiraju grad ili institucije, a mesecima unazad saopštavali da će ga postaviti 12. avgusta, na dan početka festivala. Ipak, odluku o lokaciji na kojoj će biti postavljen grad je doneo tek tri dana pred početak Nišvila, a dozvola za postavljanje stigla je samo dan pred festival. U međuvremenu, bilo je (pre)više birokratskih lutanja, tako da su o odluci o lokaciji, kako je saopštavano, „promišljali“ i gradonačelnik Niša Miloš Simonović, i Turistička organizacija Niša, i Zavod za urbanizam, i Uprava za planiranje, i…. Pojedine političke stranke, mediji i čaršija u međuvremenu su uveliko raspravljali o tome gde bi spomenik trebalo postaviti. Gotovo da je bio raspisan palanački „referendum“.

Krenula su javna osporavanja predloga Nišvila da spomenik bude u glavnoj, Obrenovićevoj ulici ili na nekom drugom mestu unutar centralne pešačke zone. Lokalni SPO jasno je kazao da bi Bajramovićev spomenik u Obrenovićevoj ulici „unizio“ istoriju, pošto bi se našao između Spomenika oslobodiocima Niša i kralju Aleksandru I Oslobodiocu. I ova stranka i neki drugi ocenili su da „ima mnogo značajnijih ličnosti u Nišu koje bi trebalo da dobiju spomenik“, ne navodeći koji bi to umetnici ili naučnici mogli biti, a da su preminuli, napravili internacionalno ime i još nemaju obeležje. Neki mediji su „znali“ da ni sam Šaban ne bi voleo da bude na „fensi mestu“ kakvo je Obrenovićeva, koja, sa nizom kafića, pa i tezgi, manje liči na Kroazetu, a više na džadu u Sutomoru. Javnu debatu je, bar naizgled, presekla gradska odluka o lokaciji: biće to nišavski kej kod amfiteatra. Sam gradski centar – ali skrajnut.

– Jako je lepo što ovaj spomenik podižu njegovi prijatelji. Mislim da bi bolje mesto za spomenik bilo u strogom centru Niša, u pešačkoj zoni, zbog turista, a i zato što neki drugi evropski gradovi upravo u pešačkim zonama, gde ima najviše ljudi, podižu spomenike svojim umetnicima. Ipak, i ovo je lepo mesto, nadam se da će biti bolje osvetljeno, kao i da spomenik neće biti oštećen. Na Nišu je da dokaže da se takve stvari neće događati. Niš mora da se navikne da je Šaban Bajramović jedno od najvećih imena i sigurno najveći umetnik koga ima. Bilo je ovde otpora zbog toga što Šaban nije Srbin nego Rom, ali i to će se prevazići, nadam se, mada na ovim prostorima još uvek postoji odnos prema Romima koji nije korektan – kaže reditelj Goran Paskaljević, takođe „Nišlija“, za čiji je film „Anđeo čuvar“ Bajramović pisao muziku, a i igrao u njemu.

I direktor Nišvila Blagojević veruje da je spomenik bilo bolje postaviti u centralnoj pešačkoj zoni, posebno u Obrenovićevoj ulici, jer bi ga videlo mnogo više turista, posebno stranih, koji i te kako znaju za njega.

– I dosad su kada dođu u Niš želeli da vide Šabanov grob ili njegovu kuću – objašnjava on. Centralna pešačka zona bila bi i bezbednija za spomenik, pošto se na keju okupljaju mladi, ali i „razni svet“, sklon, recimo, rušenju ili pisanju grafitnih nepodopština. Uprkos tome, većina Šabanovih prijatelja koji su donirali spomenik nema ništa protiv njegove lokacije na keju.

– Lokacija na keju je predlog urbanista i Turističke organizacije Niš, koji smo mi prihvatili. Ovo je jako lepo i atraktivno mesto, u samom centru grada. Postojala je i ideja da spomenik bude postavljen u centralnoj pešačkoj zoni, ali realno – nije moglo tamo. U toj zoni, odnosno Obrenovićevoj ulici nisu postojali tehnički uslovi, jer je ispod nje podzemni prolaz, tako da postament nije bilo moguće stabilno postaviti. A što se tiče pitanja budućnosti spomenika i bojazni da bi on mogao biti oštećen, imam samo jednu poruku: vrlo brzo će se pokazati da svi oni koji danas osporavaju incijativu o podizanju ovog spomenika duboko nisu bili u pravu – kaže gradonačelnik Niša Simonović.

„Oni koji osporavaju“ su, doduše, protivljenje najčešće iznosili po kuloarima i razgovorima „preko plota“. Tu nije bilo retko čuti da spomenik Šabanu ili ne treba podizati ili bi ga trebalo postaviti van centra, najbolje „tamo gde je živeo“. Potezani su i argumenti da on „nije nikakav umetnik“, a nije se bežalo ni od „pominjanja“ njegove romske pripadnosti. Spočitavani su mu alkoholizam i kocka. Sve je pomalo ličilo na reprizu prošlogodišnjeg protivljenja žitelja Južnog bulevara da ona ponese Bajramovićevo ime. Kao zvaničan razlog žitelji su tada navodili da to ne žele zbog „troškova i maltretiranja prilikom promene ličnih dokumenata“, ali su nezvanično objašnjavali da „u njihovoj ulici nema nijednog Roma“. Predlagali su da spomenik bude u centru grada, ili delu gde je Šaban živeo, ili u „romskom naselju“. Objašnjavali su da o njemu kao umetniku ne znaju dovoljno, ali ga dobro poznaju kao sugrađanina sklonog porocima.

Nevladine i romske organizacije tada su ocenjivale da je reč o „latentnom rasizmu“, što su stanovnici ovog bulevara negirali. Koordinator Lige za dekadu Roma Osman Balić izjavio je, čak, da iza njihovog protesta „stoje pripadnici rasističkih organizacija“. Narasle tenzije je, opet, „presekao“ grad, skupštinskom odlukom, donetom maja prošle godine, skoro jednoglasno, da će Južni bulevar ubuduće nositi Šabanovo ime.

Bajramović je umro 8. juna 2008. na Kardiološkoj klinici Kliničkog centra u Nišu. Pred kraj života novinarima se požalio da su ga „svi zaboravili“ i da teško živi. Nišvil je u to vreme pokrenuo inicijativu da mu se dodeli nacionalna penzija, što je Ministarstvo kulture i učinilo, ali – smrt je bila brža. Internacionalni džez festival je i svoj Gran pri nazvao po Bajramoviću, svrstavajući ga uz Džejmsa Brauna, Solomona Barka i Ajka Tarnera u „veliku četvorku svetskog soula“. Časopis Tajm svojevremeno ga je svrstao u deset najboljih bluz pevača na planeti. Džez je propevao na Nišvilu 1997, a iza sebe je ostavio skoro 700 kompozicija. Pevao je i pevali su ga na skoro svim kontinentima. U Indiji je proglašen za kralja romske muzike. Numera Đelem, Đelem (Lutao sam, lutao) u njegovom izvođenju proglašena je za himnu svih Roma sveta.

Prijatelji, stvarno

Spomenik su donirali, iznosima od hiljadu do 3.000 evra, Bajramovićevi prijatelji, saradnici i poštovaoci. Osim Blagojevića i Nišvila, donacije su uplatili muzičari Goran Bregović i Esma Redžepova, organizator festivala Rok Vilidž Mirko Miljuš, bivši premijer Srbije Zoran Živković, reditelj Goran Paskaljević, reditelj i glumac Ljubiša Samardžić i gradonačelnik Niša Simonović. Spomenik košta 12.000 evra, sastoji se od Bajramovićeve figure visoke 2.05 metra i postamenta od jedan metar, a uradio ga je vajar Vladan Ašanin.