Slučaj "Savamala" prati svojevrsna zavera ćutanja

U tim i takvim slučajevima policija postupa savesno i odgovorno, po nalozima javnog tužilaštva.

Međutim, u predmetima za koje je zainteresovana politika malo je verovatno da će policija koja je u isti mah „duboko“ politizovana poslušati nalog tužioca, a ne političkog vrha policije. „Savamala“ je takav slučaj. To je jednostavno tako i čini se da poziciju tužilaštva u Srbiji najbolje oslikava ona po kojoj je tužilaštvo glava i „telo bez ruku i nogu“‘, dakle, organ koji nije u stanju da sprovede u delo nijedan svoj nalog – ističe za Danas Goran Ilić, zamenik republičkog javnog tužioca i predsednik Udruženja tužilaca Srbije.

Kako ukazuje, javno tužilaštvo ni po Ustavu nije određeno kao organ otkrivanja krivičnih dela i učinilaca, već kao organ krivičnog gonjenja.

– Prvenstveni zadatak javnog tužilaštva je da, u situaciji kada su učinioci poznati, pristupi krivičnom progonu ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi, tako da se u pogledu otkrivanja krivičnih dela i učinilaca tužilaštvo oslanja na policiju ili druge organe sa policijskim ovlašćenjima, objašnjava Ilić.
S druge strane, dodaje Danasov sagovornik, po Zakoniku o krivičnom postupku, tužilaštvo može i samo da prikuplja podatke, „ali bi to bilo krajnje neuobičajeno i sumnjam da bi dalo rezultate, budući da tužilaštvo ne raspolaže kriminalističkom tehnikom i drugim neophodnim sredstvima za otkrivanje krivičnih dela, a slučaj „Savamala“ prati svojevrsna zavera ćutanja“.

– Ipak, ukoliko se nastavi sa ignorisanjem zahteva tužilaštva za dostavljanje podataka, možda bi u nekom trenutku nadležno tužilaštvo trebalo da pristupi i neposrednom prikupljanju obaveštenja, ali kao što rekoh, sumnjam da bi to dalo rezultate imajući u vidu da tužilaštvo nije operativan organ na način na koji je to policija – navodi Ilić.

Naš sagovornik ističe da prema Zakoniku o krivičnom postupku javni tužilac može da zahteva pokretanje disciplinskog postupka protiv policijskog službenika koji nije postupao ili je na neodgovarajući način izvršavao nalog tužioca, te da je nadležno javno tužilaštvo više puta zahtevalo od policije da prikupi podatke o „Savamali“ i nije dobilo odgovor.

– Međutim, zahtevati disciplinski postupak protiv nekog inspektora policije na čijem stolu je predmet „Savamala“, kada je svima jasno da sam vrh MUP-a stoji iza odluke da se kritične večeri ne izađe na lice mesta po pozivu građana i da se u tako važnom predmetu ne odgovori na zahtev tužilaštva, nema nikakvog smisla. Zahtev da se pokrene disciplinski postupak protiv policijskog službenika koji je zadužen predmetom, bio bi „čin apsurda“, budući da ta osoba nije odgovorna za ignorisanje zahteva tužilaštva i da sam u ulozi tužioca koji radi predmet „Savamala“, to ne bih učinio – naglašava Ilić.

Na pitanje da li vlast vrši pritisak na tužilaštvo, odgovara da ne zna, „ali ako politika to želi ona ima mehanizme da ostvari uticaj na tužilaštvo“.

– Mogućnost uticaja na tužilaštva obezbeđena je načinom izbora tužilaca, ali treba biti pošten i reći da se mogućnost uticaja na javno tužilaštvo nalazi i u atmosferi koja vlada kod jednog broja ljudi u tužilaštvu i koja je slikovito opisana u analizi Američke advokatske komore od pre par godina. U tom dokumentu stoji da tužioci rade pod „oblakom strepnje i straha“. Strepnja i strah se kod nekih tužilaca ispoljavaju kao „samocenzura“, odnosno svesno ograničavanje profesionalnog delovanja u predmetima za koje se pretpostavlja da je politika zainteresovana, da bi se izbegle negativne posledice. Tako je danas i tako će biti sve dok politika bude imala odlučujući uticaj na profesionalni položaj tužilaca – zaključuje Goran Ilić.

Poverenik za samostalnost

Goran Ilić je nedavno izabran za „poverenika za samostalnost“, a kako objašnjava za Danas, Akcionim planom za Poglavlje 23 predviđeno je uspostavljanje jasne procedure obaveštavanja Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, kao i javnosti o svakom nedozvoljenom i političkom uticaju na tužilaštvo ili sudstvo. „Veće je odlučilo da uspostavi Poverenika za samostalnost javnog tužilaštva kome je u dužnost dato da obaveštava Veće i javnost o svakoj vrsti nedozvoljenog, odnosno političkog uticaja na javno tužilaštvo. Da razjasnimo, nedozvoljeni Ili politički uticaj može da potiče od politike, medija i drugih, ali i iz samog tužilaštva. Recimo, primer za nedozvoljeni uticaj bila bi situacija kada starešina javnog tužilaštva, mimo zakonom predviđene procedure i bez izdavanja obaveznog uputstva, pokušava da zameniku tužioca naredi kakvu odluku ovaj treba da donese u konkretnom predmetu“, ukazuje Ilić.