Smatrajte da imate moju ostavku

Bilo je nekoliko ponuda, ali i zahtev iz „političkih struktura“ da pređem u Reviju Duga, jer je tamo „ojačala desnica, nacionalisti, antikomunisti“. Malo sam se, kao, opirao, jer bio je to istovremeno i veliki izazov, ali i kora od banane. Znalo se: u obračunima republičkih rukovodstava, gotovo uvek Beograd je, kao svoju žrtvu na oltar socijalizma i Jugoslavije, nudio, pre svega, studentsku i omladinsku štampu, a zatim i Književne novine i Dugu.

***

Taman posla da im neko pipne Politiku, Televiziju, Novosti, Ekspres, Radio Beograd. A redakcija Duge je bila skup izrazitih individualaca, potpuno različitih pogleda i na profesiju i na ideologiju. Činili su je, između ostalih, i Brana Crnčević, Dragan Barjaktarević, Dragoljub Golubović, Petar Luković, Milomir Marić, a među stalnim spoljnim saradnicima bili su i Dragoljub Žarković, Vasko Ivanović, Momo Kapor, Predrag Koraksić, Igor Mandić, Ranko Munitić, Dragan Nikitović, Aleksandar Nenadović, Slobodan Pavlović, Zdenka Aćin, Mira Adanja Polak, Jovan Ćirilov, LJiljana Dufgran iz Stokholma.

***

Prvi broj Duge koji sam potpisao kao glavni i odgovorni urednik izašao je 24. marta 1984. Iako je bilo nekih napetosti s vremena na vreme, redakcija je funkcionisala gotovo besprekorno.

***

Zapravo, Duga je eksplodirala nakon 303. broja od 5. oktobra 1985. Veliki jubilej – 40 godina izlaženja prvog broja – iskoristili smo da povećamo broj strana, dovedemo nove autore, uvedemo nove rubrike, novi dizajn koji je uradio slovenački umetnik Matjaž Vipotnik, poznat u celoj Evropi po plakatu na kome je Marks na biciklu, a duo Boris – Tucko (Boris Miljković i Branimir Dimitrijević), uz muziku Srđana Šapera, napravio je nezaboravan televizijski spot u kome prelepa Maja Lalević skače sa motkom uvis, a njena putanja po vazduhu biva obeležena raznobojnom dugom…

***

Za manje od pola godine tiraž je od 50 skočio čak na 130 hiljada primeraka. Dok me je, jednom prilikom, vozio lokalni vozač na razgovor sa Milanom Kučanom, pokazao mi je red pred novinskim kioskom u centru LJubljane. Na moje zašto, odgovorio je: „Čoveče, stigla je Duga!“

***

Znali smo da to neće moći dugo da traje. Cela sledeća godina prošla je uz brojne napade na list. Gotovo da nije bilo nijednog sastanka nekog foruma o štampi, posebno u Beogradu i Sarajevu, a da se nije pomenula Duga kao neprijateljski list. Pljuštale su optužbe za senzacionalizam, antikomunizam, četništvo, anarholiberalizam, „hajdparkovsku uređivačku politiku“, čak i nacionalizam, iako smo bili jedini u Beogradu koji su deo tekstova objavljivali i na slovenačkom jeziku i imali više stalnih saradnika iz cele Jugoslavije, posebno iz Hrvatske i Slovenije, nego bilo koji drugi list.

***

Glavnu reč u toj kampanji vodili su Vojislav Mićović, Savo Kržavac, Milan Rakas, Ilija Rapaić. Jedan aktivista iz Valjeva je ušao u istoriju izjavom: „Ne čitam Dugu, ali se slažem sa svim optužbama koje drugovi opravdano iznose!“ Tek kasnije smo saznali da smo bili kolateralna šteta obračuna u samom političkom vrhu Srbije, koji je kulminirao sledeće godine na Osmoj sednici. Krenuli su sa nama, a kasnije prešli na Student, NIN, Politiku, Televiziju Beograd.

***

Branili smo se iz sve snage. Kad je i Izdavački savet lista, pod upornim i čudovišnim pritiscima vrhuške Socijalističkog saveza Srbije, po treći put promenio svoje ocene o istim tekstovima – od beskompromisne pohvale, preko blage, uravnotežene kritike, do oštre osude – sredinom januara 1987. seo sam i napisao pismo Ivanu Stamboliću i Slobodanu Miloševiću.

***

Analizirao sam svaku kritiku upućenu na račun lista i činjenicama ih do kraja opovrgao. Zaključio sam: „Daleko sam od pomisli da nismo pravili greške. Ali, istom metodom i istim aršinom može da se napravi i znatno duži ‘spisak grehova’ bilo kog jugoslovenskog lista. Ta čast, međutim, ekskluzivno pripada samo Dugi“, te na kraju: „Ako i posle ovih nekoliko činjenica ocenjujete da je Informacija Sekcije za informisanje o Dugi prihvatljiva – smatrajte da imate moju ostavku.“

***

Sem dvojici glavnih u Srbiji, pismo sam poslao i svim medijima. Samo se Mladost, list omladine Jugoslavije, usudila da objavi deo pisma. Mićović, Kržavac i kompanija zaključili su da je ovo dovoljno i na prvoj sednici obavestili Predsedništvo da je glavni urednik, konačno, podneo ostavku.

***

Idilu je kvario jedino glumac LJuba Tadić, koji se uporno bunio protiv ovakvog raspleta. NJegov glas je bio i ostao usamljen. Tad se dogodilo i nešto što dotad nije zabeleženo: na istoj sednici za v. d. glavnog i odgovornog urednika Duge imenovan je – Grujica Spasović! Bio je to, van sumnje, najgori dan u mom životu.

***

Informaciju o ostavci prvi je objavio Radio Beograd u vestima u 15 časova. Odmah mi je zazvonio redakcijski telefon. Uplakana žena me je pitala: „Šta ću ja sad da čitam?“ Dugo sam je bezuspešno tešio. Na televiziji, vest se prvo pojavila u novosadskom dnevniku u 17 časova, Dimitrije Boarov ju je prokomentarisao pitanjem: „Kad će i političari odgovarati za svoje propuste?“.

***

Vest se pojavila i u televizijskom dnevniku u pola osam. Taman kad sam se spremao da krenem na otvaranje FEST-a, zazvonio je telefon. Bez pozdrava i uvoda, Staša Marinković me je odmah upitao: „Kad dolaziš u Borbu?“ Laknulo mi je, bar sam znao da neću ostati na ulici, ili morati da menjam profesiju.

***

Na Železničkoj stanici sam kupio sutrašnje provincijsko izdanje Politike. Na naslovnoj strani – moja ostavka. Tako nešto, kažu mi, nije zabeleženo još od obračuna sa Aleksandrom Rankovićem. U Sava centru neka neobična atmosfera. Svi me čudno gledaju, neki okreću glavu na drugu stranu kao da me nisu primetili, neki me pozdravljaju jedva vidljivim klimanjem glave i brzo se udaljavaju, niko ruku da mi pruži. Samo moje društvo galami i glumi veselost, iako je svima knedla u grlu.

***

Dogovorili smo se da se nakon projekcije Hercogovog filma „Misija“ nađemo kod bara. Dok smo se okupljali, prolazili su glavni gosti: predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić, gradonačelnik Aleksandar Bakočević, u društvu Momčila Baljka. Baljak pokazuje Stamboliću Politiku, nešto psuje i besno ponavlja: „Nismo se tako dogovorili.“

***

Kad me je ugledao, Stambolić menja pravac i prilazi mi. Srdačno me pozdravlja, grli i kaže tiho: „Nemoj ništa da brineš, sve će biti u redu.“ Ne znam šta da mu odgovorim. Desetak godina kasnije mi se kleo da moje pismo nikad nije stiglo do njega.

***

Kad su se udaljili, odjednom oko mene neviđena gužva. Svi mi nešto čestitaju, pružaju ruku, grle, svi su ljubazni, nasmejani. Oni koji su na početku okretali glavu, bežali, trudili se da me ne primete, sad su zaključili da, ipak, pozdraviti me nije toliko ni opasno, ni skupo, niti boli. A ja sam jedva čekao samo da ugrabim prvu priliku i evakuišem se kući. Bilo mi je muka.

***

Staša Marinković je od klinički mrtvog lista napravio čudo. NJegova Borba je postala obrazac objektivnog, kredibilnog, poštenog novinarstva u kome nije bilo navijanja, niti tolerancije za militarizam, šovinizam, klerikalizam, fašizam. Uz nekoliko mladih saradnika, koji su pozvani iz omladinske štampe, tu su bili i Đuro Biblija, Radivoj Cvetićanin, Momčilo Đorgović, Ivan Torov, Slobodan Pavlović, Nikola Burzan, Gordana Logar, Slavko Ćuruvija, Šime Vučković, Radomir Ličina. U početku sam bio urednik Nedeljne Borbe, kasnije zamenik glavnog urednika.

***

Otpor ludilu Miloševićevog režima trajao je čak sedam godina. List je preživeo i smrt Jugoslavije, ali ne i upad specijalnih Miloševićevih jedinica sa punom ratnom opremom u redakciju za katolički Božić 1994. To nije mogao da spreči ni živi lanac više stotina čitalaca oko Borbine zgrade, ni protesti iz celog sveta.

***

Novinari Borbe su izbačeni, a na urednička glavna mesta došli su neki novi ljudi na čelu sa Dragutinom Brčinom. Gotovo cela redakcija otkazala je poslušnost, tako da su neko vreme izlazile dve Borbe. Čitaoci su, pre kupovine, pitali: „Je li to Brčinka ili naša Borba?“. Čitaoci su, zapravo, dali ime novom listu koji je, nažalost, trajao veoma kratko.

***

Mi, novinari, odlučili smo da sve uzmemo u svoje ruke. Zato smo 1997. osnovali Danas. Pristao sam da budem glavni urednik, ali samo na godinu dana, dok, mislili smo, list ne stane na noge. Debelo smo se prevarili. Više od dve decenije traje borba za opstanak, a ja sam na mestu glavnog urednika ostao čak devet godina.

***

Kad me je tadašnji šef diplomatije Vuk Drašković pozvao da budem ambasador u Sarajevu, pristao sam. Otišao sam na „privremeni rad“ kao potpuni autsajder, sa ogromnom željom da iz prve ruke saznam kako je sve to moglo da se dogodi u Bosni i Hercegovini i da, koliko mogu i umem, učinim nešto za bolje odnose dve zemlje. Dva meseca sam bio drugi i poslednji ambasador Državne zajednice Srbija i Crna Gora, a zatim nastavio kao prvi ambasador Srbije.

***

Akreditive sam predao tadašnjem predsedavajućem Predsedništva BiH Sulejmanu Tihiću 17. aprila 2006. Reč je o izuzetnom čoveku, obrazovanom, tihom, tolerantnom, skromnom, iskreno zainteresovanom za što bolje odnose Srba i Bošnjaka, odnosno Beograda i Sarajeva. Nikad i nigde u BiH nisam čuo nijednu lošu reč o njemu. Više puta je sekretar ulazio i podsećao ga na druge obaveze, naš se razgovor odužio daleko od protokolarnog vremena.

***

Bio je sudija, javni tužilac, a zatim i advokat u Bosanskom Šamcu, gde je i osnovao lokalni ogranak Stranke demokratske akcije, predsednik SDA postao je 2001, a na izborima za Predsedništvo BiH iduće godine pobedio je Harisa Silajdžića i postao predstavnik bošnjačkog naroda.

***

Četiri meseca ratne 1992. proveo je u srpskim zatvorima u Bosanskom Šamcu, Brčkom, Bijeljini, Batajnici i Sremskoj Mitrovici. Svakog dana dobijali su batine. Nisu svi bili surovi, neki su čak simulirali udarce. Ali, jedan je tukao iz sve snage sa zadovoljstvom, nemilosrdno, duže od drugih, posebno one koji nisu molili za milost ili jaukali. Tihić je izašao iz logora, ne znajući njegovo ime.

***

Dok je na televiziji, 11 godina kasnije, gledao izveštaj o ubistvu Zorana Đinđića, Tihić se zaledio. Među fotografijama osumnjičenih za ovaj zločin prepoznao je i svog mučitelja. Bio je to čovek koji je pucao na srpskog premijera – Zvezdan Jovanović.

***

Kad sam polazio u Sarajevo, prijatelji diplomate su me uveravali da su tri stvari najvažnije u ovom poslu: posete prvih ljudi zemlje koju predstavljaš, dobra komunikacija sa prvim ljudima domaćina i prisutnost u lokalnim medijima. Samo se to pamti, rekli su mi.

***

Tu sam, ne samo svojom zaslugom, imao dosta uspeha. Vrlo brzo došao je predsednik Boris Tadić, novi ministar spoljni Vuk Jeremić je Sarajevo odredio kao prvu svoju destinaciju u toj ulozi, a za dva meseca su tu dolazili i gotovo svi ministri i brojni privrednici, umetnici.

***

Bez obzira na povode (koji su ponekad bili i krajnje neprijatni), svi prvi ljudi su me vrlo brzo primali kad sam tražio. Rekorder je bio Željko Komšić, koji me je primio za 15 minuta. Obično sam čekao dva-tri sata. Za pet i nešto godina dao sam tačno 386 izjava, intervjua, učestvovao u TV i radio emisijama. Najduži tekst o prvom ambasadoru Srbije napisao je Adnan Buturović, na čak osam strana, u mostarskoj reviji „Hercegovačke novine“ od 8. avgusta 2008.

***

Kao i uvek, početak je bio najteži. Nekoliko desetina novinara tražilo je intervju. Ali, kome prvo? Situacija je bila delikatna, odnosi među medijima krajnje zatrovani, gotovo neprijateljski, posebno među dnevnim listovima Oslobođenje – Dnevni avaz, nedeljnicima Dani – Slobodna Bosna, televizijama Federalna televizija – BHT1, agencijama Fena – Onasa. Onda je savetnica Bosa Prodanović došla na spasonosnu ideju: zašto ne konferencija za štampu u ambasadi? Tako je i bilo.

***

U relativno maloj kancelariji bilo je novinara iz 21 medija, sa brojnim mikrofonima, desetak kamera i fotoaparata. Novinarka Radio Sarajeva mi je rekla: „Ovoliko novinara ne bi se okupilo ni da ih pozove novi američki ambasador!“

***

Ali, to je bilo samo kupovanje vremena. Onda sam pitao ljude u ambasadi, ali i mnoge prijatelje u gradu, ko je najžešći prema Srbiji. Svi su bili jednoglasni: to je Senad Hadžifejzović i njegova jednočasovna informativno politička emisija Centralni dnevnik (CD) subotom u 19 časova, koju „gleda cela Bosna“ na TV Hajat.

***

On je bio surov prema svima, ali posebno kad su teme ili ličnosti bili iz Srbije. Dobro, da probamo sa najvećom žabom. Senad je vodio Dnevnik četiri ratne godine, od 1992. do 1996, i uporno je secirao do kraja svakog sagovornika. Vrlo ozbiljno sam se pripremao za ovaj dvadesetominutni intervju, tražio sam pogodne odgovore na sva pretpostavljeno teška i neprijatna pitanja.

***

Bio sam vrlo nervozan kad sam se tog 6. maja 2006. pojavio u TV Hajat. Prišao mi je Senad, nasmejan, srdačno me zagrlio, nije mi persirao, rekao mi je da sednem u njegovu kancelariju dok me ne pozovu u studio.

***

Nisam mogao da dođem sebi. Otkud takva srdačnost? Možda je to metod, koji traje samo dok se ne uključe kamere. Pitanja su mu bila prijateljska, netendenciozna, blagonaklona. Krišom sam gledao na sat. Kad sam video da je ostalo još samo nekoliko minuta, tek tada sam shvatio da ću „preživeti“ i nastavio opušteno.

***

Odgovorio sam mu da mi ne pada na pamet da nakon Sarajeva nastavim diplomatsku karijeru, da mi u ovom poslu mnogo toga smeta, od ponašanja do garderobe, posebno kravata koje me dave, te ću ih sve iseći na završetku mandata.

***

Na kraju, Senad je pogledao u kameru: „Dragi gledaoci, ne znam kako da se obratim mom večerašnjem gostu – kao vaša ekselencijo, ili druže uredniče. On je bio moj prvi urednik, koji je objavio moje prve tekstove dok sam bio dopisnik Omladinskih novina iz Sandžaka.“ Naravno, nakon četvrt veka, nisam ga prepoznao.

***

Pet godina kasnije, 8. juna 2011. u rezidenciji sam priredio oproštajnu večeru za ljude iz medija. Naravno, tu je bio i Senad Hadžifejzović. Dok smo na kraju uživali u tufahijama i baklavi, zamolio sam saradnicu da mi donese poslužavnik. Na njemu su bile sve moje kravate i velike makaze.

***

Počeo sam da ih sečem. Svi su me začuđeno gledali. „Šta to radiš?“, upitao je Senad. „Držim reč“, odgovorio sam. Senad je očigledno zaboravio kraj našeg prvog razgovora. Onda su svi gosti skočili i uzeli po jednu kravatu za uspomenu. Ostatak je završio u korpi za đubre.

O sagovorniku

Grujica Spasović je rođen u Beogradu 1950. Završio je Fakultet političkih nauka, novinarski smer. Prve tekstove objavio je u listu omladine Beograda Susret. Zaposlio se u Večernjim novostima, a zatim je bio glavni i odgovorni urednik Omladinskih novina. U reviji Duga bio je takođe glavni urednik, a zamenik glavnog urednika u Borbi i Našoj Borbi. Jedan je od osnivača i suvlasnika lista Danas, u kome je bio glavni urednik prvih devet godina. O time je napisao knjigu „Danas uprkos njima“. Pet godina bio je i na privremenom radu u diplomatiji, kao prvi ambasador Srbije u Sarajevu. Urednik je izdavačke delatnosti u Danasu. Sa suprugom Mirjanom živi u Beogradu.

Staša Marinković

Staša Marinković je od klinički mrtvog lista napravio čudo. NJegova Borba je postala obrazac objektivnog, kredibilnog, poštenog novinarstva u kome nije bilo navijanja, niti tolerancije za militarizam, šovinizam, klerikalizam, fašizam. Uz nekoliko mladih saradnika, koji su pozvani iz omladinske štampe, tu su bili i Đuro Biblija, Radivoj Cvetićanin, Momčilo Đorgović, Ivan Torov, Slobodan Pavlović, Nikola Burzan, Gordana Logar, Slavko Ćuruvija, Šime Vučković, Radomir Ličina. U početku sam bio urednik Nedeljne Borbe, kasnije zamenik glavnog urednika.

Osnivanje Danasa

Mi, novinari, odlučili smo da sve uzmemo u svoje ruke. Zato smo 1997. osnovali Danas.