Smrt optuženih i svedoka način na koji država zataškava zločine

To je jedan od najrelevatnijih zaključaka sa jučerašnje konferencije Fonda za humanitarno pravo i predstavljanja izvešataja o suđenjima za ratne zločine, tokom 2017. i 2018. Godine. FHP je u ovom period pratio sva suđenja za ratne zločine koja su se odvijala na teritoriji Srbije, odnosno ukupno dvadeset predmeta pred odeljenjima za ratne zločine Višeg i Apelacionog suda u Beogradu.

Da je gore opisana strategija države dala rezultate, odnosno da je neefikasan rad Tužilaštva za ratne zločine, kao i svih prethodnih godina, otkada se u Srbiji odvijaju procesi za zločine počinjene tokom ratova devedesetih, govorila je juče Ivana Žanić ispred FHP. Konstatujući da se pred domaćim sudovima odvio vrlo mali broj suđenja za ratne zločine, Žanić je navela da je bilo pozitivnijih pomaka sve do 2011. Godine kada je Tužilaštvo pokretalo i velike predmete, poput slučaja Ovčara i Zvornik. U godinama koje su usledile, tvrdi Žanić, iz Tužilaštva su na kritike stizali odgovori da je neefikasan rad posledica malog broja zamenika tužioca, odnosno nedostatak kapaciteta. Međutim, u posmtranom period iz izveštaja, to se, činjenično je stanje, promenilo, pa sada u Tužilaštvu za ratne zločine ima devet zamenika tužioca. Međutim, takav slučaj nije urodio plodom, jer su se pred sudovima uglavnom našli predmeti preuzeti iz Bosne i Hercegovine. Reč je o već završenom poslu, istragama, prikupljenim dokazima, dakle, slučajevima koji nisu posledica direktnog rada i angažman ovdašnjeg Tužilaštva. Još jedna svojstvenost rada domaćeg tužilaštva je da se samo podižu optužnice protiv direktnih počinilaca zločinaca ali ne i protiv visoko rangiranih kadrova koji su neizostvano odgovorni za najteža dela protiv čovečnosti.

Postupci za rat zločine traju neprimereno dugo, ocenila je Ivana Žanić, navodeći primer slučaja Lovas, gde je postupak pokrenut još 2007. godine, a nije i dalje okončan. U nizu tih neprimerno dugih procesa, Žanić je istakla još jedan zločin u Peći, predmet – Ćuška, koji traje još od 2010. godine. Navodni zdravstveni problemi optuženih su oni koji preovlađuju u postupcima neprimereno dugog trajanja. Žanić je istakla da je tačno da ratni zločini ne zastarevaju, ali i da je ljudski život ograničen, pa je vrlo čest slučaj da tokom dugogodišnjih procesa i postupaka optuženi i svedoci preminu, a samim tim žrtve nikada ne dočekaju zadovoljenje pravde.

Osnovni razlog takvog tragičnog slučaja u suočavanju države i društva sa ratno zločinačkom prošlošću je neodgovoran odnos vlasti u procesuiranju, jer, kako je istakla Ivana Žanić, deklarativno postoji podrška, ali ona je samo na rečima, dok na delima imamo dijemetralno suprotno. Recimo, zvaničnici neprestano negiraju genocid, tvrdeći da jeste bio gnusan i strašan zločin. Takođe, Žanić je podsetila da je Ministarstvo odbrane za Sajam knjiga štampalo četiri dnevnika Nebojše Pavkovića, osuđenika za ratne zločine, o čemu na promociji tog “dela” nije bilo reči, već samo glorifikacije njegovih postupaka tokom rata na Kosovu. Ivana Žanić je svoje izlaganje u Medija centru juče završila konstatacijom o zatvaranju Tužilaštva za medije i bilo kakvu saradnju sa organizacijama koje prate suđenja za ratne zločine, zaključujući da suđenja ne samo da stagniraju, već polako i umiru.

Marina Kljajić, saradnica FHP i punomoćnica u nekoliko predmeta za ratne zločine izjavila je juče tokom predstavljanja Izveštaja o suđenjima za ratne zločine 2017 i 2018. godine, da je osnovni nalaz – stagnacija.

Do 2012. godine pokrenuti si postupci Ovčara, Lovas, Suva reka, Zvornik, Škorpioni, od kojih su neki okončani, dok neki i dalje traju, istakla je Kljajić, navodeći da Srebrenica i Štrpci, stagniraju. Ključni predmeti se tope, rekla je saradnica FHP, jer se postupci vraćaju na dopunu, početak, a u međuvremenu, dosta njih, i to najodgovornijih premine… Gubimo optužene i gubimo svedoke jer oni umiru, iako ratni zločini ne zastarevaju, rekla je Marina Kljajić, navodeći da su svedoci od izuzetne važnosti jer su u većini slučajeva jedino sredstvo dokazivanja zločina.

Slaba vidljivost suđenja za ratne zločine, istaknuta je na jučerašnjoj konferenciji FHP kao ključan problem. Javnost nema priliku da putem sredstava javnog informisanja sazna o ratnim zločinima. Potom je Kljajić navela istraživanje koje je inicirao naš list – Danas, kada je ustanovljeno da samo 16 odsto ispitanika zna da se pred domaćim sudovima odvijaju suđenja za ratne zločine, a čak 78 odsto njih je reklo da se informiše putem televizija. Međutim, od kada su počela suđenja, nijedna kamera u sudnicu nije ušla.

Predsednik Višeg suda odobrava ali nikada to nije uslišeno. Javnost nije u prilici ni da čuje za ratne zločine ili da se informiše.

Situacija na Kosovu

Bekim Blakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosovo izjavio je juče da su procesi za ratne zločine na Kosovu bili usporeni jer domaće sudije i tužioci nisu bili iskusni, s obzirom na to da ih je režim Slobodana Miloševića još 1991. izbacio sa posla. Potom je ispričao da je taj problem bio rešen tako što su u institucije Kosova ušle međunarodne sudije i tužioci što je donekle popravilo situaciju ali opet ne u celosti jer su oni imali misiju na Kosovu, koja je trajala prekratko za okončanje posla. Takođe, Blakaj je istakao da su često predmeti su vraćani na ponovno suđenje, da su svedoci menjali iskaze. Tek prošle godine, istakao je on, domaći sudovi dobijaju nadležnost. Za dvadeset godina, naveo je Bekim Blakaj, pred sudom je bilo samo 48 predmeta, a broj optuženih – 111, od čega je 44 Srba, 61 Albanaca, pet Crnogoraca i jedan pripadnik romske zajednice. Pravosnažne presude bile su u samo 38 slučajeva, dok su ostali optuženici oslobođeni usled nedostatka dokaza.