Smrt staroga kralja

Sada, kao nikada dosad, vidimo da je jednak najboljima u XX veku. Ima ih trojica ili četvorica – osim Miloša, Eliot, Kavafi, Mandeljštam. Pisali su u strašnom vremenu, ali uspeli su da sažmu tragično iskustvo svoje epohe čak do nevidljive tačke, u kojoj se rađa nada – pisao je posle smrti Česlava Miloša litvanski pesnik Tomas Venclova. Kad je 27. avgusta pogrebna povorka ispraćala umrlog pisca u kriptu zaslužnih na krakovskoj „Skalki“, bili smo svesni veličine trenutka. Završavala se epoha: odlazio je čovek čiji se značaj poredio sa ulogom Adama Mickjeviča, ali i kulturni model, u kome je pesnik hteo i mogao da postavlja sebi najviše ciljeve, da se bori s političkim, društvenim i verskim problemima svog vremena. Na neki način, završavao se vek, o kome je tada pisao književni istoričar Ježi Jažembski: „ta simbolična smrt koja sada već čvrsto zatvara XX vek, više nego ikada uverava me da od sada ništa više neće biti isto kao pre“.

Život Česlava Miloša hronika je prošloga stoleća, koje je bolno iskusio na svojoj koži. Od bojnih polja „Prvog svetskog rata“, viđenih očima malog dečaka, preko Ruske revolucije, sticanja poljske nezavisnosti, socijalnih i nacionalnih problema II Žepospolite (naziv za poljsku državu), vremena ostvarene apokalipse i pakla na ulicama okupirane Varšave, holokausta i međusobne borbe dva totalitarizma, iskustva emigranta u svetu podeljenom „gvozdenom zavesom“, Amerike šezdesetih i sedamdesetih godina, čak do pada sovjetske imperije i početka XXI veka. Sve je to preživeo, ali i sve promislio i izrazio u pesmama, romanima i esejima. Nesmeo dečak koji se stideo da u prodavnici u Vilnjusu kaže šta želi da kupi, prešao je tokom devedeset tri godine dug put, na kome je sreo Ajnštajna i Eliota, Karla Jaspersa i Albera Kamija, Josifa Brodskog i Suzan Zontag, konačno, Jovana Pavla II…

Stekavši iskustvo i dar mudrosti, na neki način uvek je ostao radoznali šiparac koji se skriven u koži dostojanstvenog nobelovca poveravao drugom laureatu ove nagrade, Šejmusu Hiniju: „Osećam se prosto kao mali dečak koji se igra na obali reke“. Govorio je o detinjstvu, koje nije napuštalo pesnika, a takođe o snazi koja ga vodi kroz život – ne snazi razuma, već instikata, strasti, žudnje. Povezivao je u sebi osetljivost, bolećivost, savesnost, sklonost ka depresiji i očajanju – sa ogromnom vitalnošću, disciplinom, fizičkom i duhovnom snagom koje su mu omogućavale da preživi nesreće, a bilo ih je mnogo više nego što je imao običaj da priča. Stalno je izgledao mlad, kao da su se o njemu starale neke sile, čije je prisustvo u svom životu jasno osećao.

„Evo, ostvareno delo. Kad bi samo znali po koju cenu. Da li bi pristali? Da li bi se okrenuli sa užasavanjem? Ali on, taj izvršilac, imao je nekada samo nejasno predosećanje da daje potpis. Zaista, nije bilo trenutka kad se pero, umakano u krv posečenog prsta, kolebalo da li da potpiše i kad je još moglo da se kaže: „ne““, pisao je u starosti, a za vreme jednog razgovora pričao: „neka ruka vodila me je i usmeravala tako da sam činio stvari koje su s gledišta zdravog razuma potpuno apsurdne, a za koje se kasnije ispostavljalo da su imale nekakav smisao“. Ta ruka mu je spasavala život, počev od neobičnog trenutka detinjstva, kad nije eksplodirala granata bačena u njegovu sobu sve do spasavanja od samoubistva – u ovo iskušenje „dolazio sam nekoliko puta. Nije bilo daleko“.

Izbegao je sovjetske, litvanske i poljske metke, koji su se ukrštali nad njegovom glavom u krvavim počecima veka, deportacije na Istok i koncentracioni logor (mada su ga Nemci već hapsili), gubljenje duše i prodaju pera u godinama staljinizma. Stvorio je delo koje je po svom značaju nadmašilo verovatno sve što je poljska književnost dala u proteklom stoleću. Nadživeo je neprijatelje koji mu nisu nedostajali i kojima je obično velikodušno opraštano. Postigao je sve, činilo se da je, kako se o njemu u mladosti govorilo „miljenik sudbine“. Ali, sâm je to ocenio drugačije: „bilo je mnogo tih srećnih spasavanja. Ali, osim toga, kad bi neko bolje poznavao moj život, ne bi rekao da sam bio srećnik. U mom životu bilo je veoma mnogo tragedija. Kad pomislim sada šta sam sve izbegao za vreme rata, čini mi se skoro nemoguće. I to zaista treba ceniti. Ali, za sve se plaća, kako je govorio kod Lešeka Kolakovskog zamenik direktora hotela „Eden““.

Zamenik direktora raja bio je, naravno, đavo.

Miloš. Biografija

Anždej Franašek (1971), književni kritičar, urednik kulturne rubrike nedeljnika „Tigodnjik povšehni“, profesor na „Jagelonskom univerzitetu“ u Krakovu, sekretar Međunarodne nagrade za književnost „Zbignjev Herbert“, autor je monumentalne knjige „Miloš. Biografija“ (2011), za koju je dobio nekoliko značajnih poljskih i stranih nagrada. Objavio je nekoliko knjiga eseja, a takođe dokumentarnih filmskih scenarija. Nedavno se pojavila knjiga „Zbignjev Herbert. Biografija“, koja je izazvala ogromno interesovanje poljske čitalačke publike. „Miloš. Biografija“ nije samo živopisni portret jednoga od najvećih stvaralaca XX veka – to je istovremeno istorija strašnoga veka sa svim njegovim ratovima, revolucijama, ustancima, totalitarizmima, diktaturama… Sve ove događaje, a uz to sudbinu izgnanika poljski pesnik doživeo je na sopstvenoj koži, u svom dugom životu i opisao u svom delu visoke umetničke vrednosti.

Pesme Česlava Miloša

Drugi prostor

Ko god smatra normalnim poretkom stvari,

u kome jaki trijumfuju, slabi propadaju a život se

završava smrću,

miri se sa đavolskom vlašću.

Prolaženje ljudi i stvari nisu jedina tajna vremena

koje poziva da pobedimo iskušenje svog podanstva.

I na samoj ivici bezdana postavimo sto, na njemu čašu, bokal

i dve jabuke.

da bismo proslavili nedostižno sada.

(„Drugi prostor“, „Paideia“, Beograd, 2007, prevod LJubica Rosić)

*

Granica

Sanjao sam granicu, tešku da se pređe,

a prešao sam mnoge, uprkos stražarima

država i imperija.

Ovaj san je bio besmislen, jer je u stvari bio o tome

da je sve dobro dok na prelaženje granice

nismo primorani.

Na ovoj strani zeleni mek ćilim,

a to su vrhovi drveća tropske sume,

prelećemo brzo nad njima mi, ptice.

Na drugoj strani ni jedna stvar koju bismo mogli da

vidimo, dotaknemo, čujemo, okusimo.

Spremamo se tamo, oklevajući, kao emigranti

koji se nadaju sreći u dalekim zemljama izgnanstva.

*

Pa da, treba umreti

Pa da, treba umirati.

Smrt je ogromna i neshvatljiva

Uzalud na zadušnice hoćemo da čujemo glasove

iz mračnih podzemnih predela Eola, Hada.

Mi smo kunici koji se igraju, nesvesni da će otići pod nož.

Kad se zaustavi srce, postaje ništa,

kažu mnogi savremenici, sležući ramenima.

Hrišćani su izgubili veru u strogog Sudiju,

koji osuđuje grešnike na kotlove s ključalom smolom.

Ja sam imao koristi od čitanja Svedenborga,

Kod koga ni jedna presuda ne pada s visine,

I duše umrlih vuče kao magnet dušama sličnim

NJihova karma, kao kod budista

Osećam u sebi toliko neispoljenog zla

da ne isključujem svoj odlazak u Pakao.

Bio bi to sigurno Pakao umetnika,

To znači ljudi koji su savršenstvo dela

Stavljali iznad svojih obaveza muževa, očeva,

braće i sugrađana.

Šta me se tiče

Šta se mene ili koga još tiče

što će i dalje biti izlazaka i zalazaka sunca,

snega na planinama, šafrana,

i čovečanstva sa njegovim mačkama i psima?

Šta nas se tiče,

što će u velikom zemljotresu deo severne Kalifornije,

prpasti u more,

što će biti razmatrana legalnost brakova s kompjuterima,

što će nastati kibernetičko planetarno carstvo,

što će 3000. godine u Rimu biti svečano proslavljan

ulazak u četvrti milenijum hrišćanstva?

Šta nas se tiče – ako će u našem predelu prestati vreva sveta.

I što ćemo preći u Drugo, izvan vremena i prostora.

Uzaludno nas u obredu Zadušnica mame jelom i pićem.

Ne oglašavamo se, jer nedostaje nam jezik sporazumevanja sa živima.

I vene nepotrebno cveće, stavljeno tu kad smo već bili daleko.

(2003)

(„Poslednje pesme“, „Povelja“, Kraljevo 2013, prevod LJubica Rosić)