Zašto je Srbija treća u Evropi po smrtnim ishodima u saobraćaju?

U nedelju, jedna osoba poginula je u saobraćajnoj nesreći kod Bačkog Petrovca a troje dece među je povređenima.

Par dana pre toga autobus i automobil su se sudarili kod Inđije i tom prilikom je jedna osoba izgubila život.

Možemo tako da idemo danima u nazad i videćemo veliki broj saobraćajnih nesreća, među njima je i ona kada je pripadnik Vojske Srbije oklopnim vozilom pregazio putničko i tom prilikom usmrtio pet osoba, od toga troje dece.

Prema podacima Evropskog saveta za bezbednost saobraćaja Srbija je u 2023. godini, sa 76 smrtnih slučajeva bila treća u Evropi po broju poginulih u saobraćaju na milion stanovnika.

Ispred nas su samo Bugarska (82) i Rumunija (81).

„Trenutno stanje u bezbednosti saobraćaja u Srbiji nije posledica kratkoročnih događaja. Na to su uticale godine sistemskog (ne)rada i propuštenih prilika, prethodnih 5, 10, odnosno 20 godina“, ističe Damir Okanović, predsednik Komiteta za bezbednost saobraćaja.

Nacionalna strategija za bezbednost saobraćaja koja je važila do 2020. godine, predviđala je pad broja poginulih na najviše 365. Međutim, taj cilj nije postignut.

„Od 2020. godine u Republici Srbiji ne uspeva da se uspostavi trend pada broja poginulih u saobraćajnim nezgodama. Ne uspevamo da u ovoj dekadi broj poginulih smanjimo ispod 500 na godišnjem nivou, ako se nastavi ovogodišnji trend, 2024. godine biće više poginulih na putevima nego 2014. godine,“ upozorava Okanović, dodajući da je situacija alarmantna.

Po njegovom mišljenju, posebno zabrinjava slab odziv političkog vrha na problem saobraćajne bezbednosti.

Kako navodi, na poslednjoj sednici Vladinog tela za koordinaciju poslova bezbednosti saobraćaja, samo jedan ministar je prisustvovao, i to ministar unutrašnjih poslova koji je sazvao sastanak.

„Slab odziv na sednici u trenutku kada broj stradalih, a naročito dece, pokazuje dramatičan porast, govori da izostaje potrebna politička pozornost u toj oblasti,“ navodi Okanović.

Kako bi se uspostavio dugoročan trend smanjenja broja poginulih, neophodno je uložiti više u obrazovanje i vaspitanje saobraćajnih učesnika.

„Naši učesnici u saobraćaju (i vozači i pešaci) manje su obrazovani u odnosu na ‘kolege’ u državama zapadne Evrope. Ulaganje u učenje i obrazovanje je ključna sistemska mera,“ smatra Okanović.

Dodaje da nacionalna strategija za period 2023-2030. godine predviđa reformu sistema saobraćajnog obrazovanja, ali je, kako kaže, ministarstvo prosvete do sada pokazalo minimalan interes za ovo pitanje.

Naglašava da represivni sistem u saobraćaju, koji se oslanja na kontrole i kažnjavanja, ima svoja ograničenja.

„Nijedna država nema toliko policajaca ili kamera da može kontrolisati svaki metar puta. Neophodno je povećati izvesnost opažanja onih koji ugrožavaju bezbednost saobraćaja, kao i izvesnost kažnjavanja“, predlaže Okanović.

Ističe da reforma sistema kontrole zahteva tehnička poboljšanja, ali i efikasniju obradu prekršaja koji bi bili zabeleženi.

Igor Velić, master inženjer saobraćaja iz udruženja Sigurne staze, upozorava da trenutni pristup bezbednosti saobraćaja u Srbiji ne omogućava napredak jer se oslanja na zastareli model odgovornosti.

„U saobraćajnoj nauci postoji nešto što se zove Hedonova matrica. U njoj su definisani glavni faktori koji doprinose nastanku nezgode: čovek, vozilo, put i okolina,“ objašnjava Velić.

On dodaje da se trenutni pristup pitanju bezbednosti saobraćaja u Srbiji oslanja na tradicionalni model.

„Kad se desi nezgoda, gleda se samo pravna odgovornost učesnika. Na taj način gubimo širi kontekst, gubimo celokupnu Hedonovu matricu, jer ne sagledavamo sistemsku odgovornost i faktore koji doprinose nezgodama“, kaže Velić.

Velić smatra da je ključ u usvajanju savremenog modela bezbednosti saobraćaja, koji se primenjuje u razvijenim zemljama.

„Savremeni koncept ne sagledava samo pravnu odgovornost, već i političku, stručnu i moralnu odgovornost. U razvijenim zemljama saobraćajne nezgode se posmatraju kao sistemski propusti, gde odgovornost ne pada samo na učesnike, već i na kreatore saobraćajne politike“, ističe Velić.

On naglašava da Srbija mora da prihvati ovaj savremeni pristup ako želi da unapredi stanje bezbednosti.

„Prva stvar koju moramo da uradimo je da promenimo pogled. Odgovornost za stanje bezbednosti mora biti i politička, na prvom mestu Vlade Republike Srbije, kao i stručna, uključujući ministarstva i Agenciju za bezbednost saobraćaja,“ dodaje Velić.

Postoji aktivna, i postoji pasivna bezbednost saobraćaja.

Aktivna bezbednost, kako objašnjava naš sagovornik, su sve mere i akcije koje mi preduzimamo da sprečimo saobraćajnu nezgodu.

Što se tiče infrastrukture, Velić ističe značaj takozvane održive urbane mobilnosti, koja spada pod aktivnu bezbednost.

„Naši putevi i ulice ne ispunjavaju standarde aktivne bezbednosti. Održiva urbana mobilnost je ključ za zaštitu ranjivih učesnika u saobraćaju, poput dece, pešaka, biciklista i starijih osoba“, kaže Velić.

Prema njegovim rečima, održiva urbana mobilnost je koncept koji nije prepoznat u Srbiji ni među političkom ni stručnom elitom.

Velić ukazuje i na manjkavost sadašnje kaznene politike u saobraćaju.

„Kaznena politika u Srbiji je smešna, selektivna i ne deluje preventivno. Ako neko ko je ubio dete na pešačkom prelazu dobije nanogicu, poruka države je jasna – ‘gazite decu’.“

On smatra da je neophodno da kaznena politika deluje vaspitno na sve građane i pokaže nultu toleranciju na bahato ponašanje u saobraćaju.

Na kraju, Velić podvlači važnost saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja.

„Istraživanja pokazuju da bi se broj saobraćajnih nezgoda mogao smanjiti za 20 do 40 odsto ukoliko bi se uveo adekvatan sistem saobraćajnog obrazovanja u školama. Nažalost, kod nas se o tome ne razmišlja dok ne dođe vreme za polaganje vozačkog ispita, a tada je već kasno“, zaključuje Velić.

Iz svega ovoga možemo da zaključimo da se Srbija suočava sa ozbiljnim problemima u bezbednosti saobraćaja, a rešenja zahtevaju duboke sistemske promene koje uključuju obrazovanje, političku volju, ali i reforme u kaznenom sistemu.