Smrtonosni državni nemar: Koga će Šapić sada okriviti za tragediju zbog GSP-a?

I dok je Aleksandar Šapić tokom izborne kampanje za nesreće prst upirao u opoziciju, okrivljujući ih da su u pitanju njihove diverzije, u postizbornom dobu stvari su postale samo gore.

Umesto konkretnih rešenja, Grad Beograd je polovinom februara odlučio da sve linije koje saobraćaju ka nekim od najvećih gradskih opština poveri privatnim prevoznicima.

U ponedeljak se tako na društvenim mrežama pojavio snimak i informacija da je autobusu koji saobraća na liniji 78 kod Karađorđevog parka otpao točak, a potom nastavio da se kotrlja i udario u dve slučajne prolaznice, od kojih je jedna zadobila teške povrede.

Sledećeg dana žena je preminula.

I nije ovo prvi slučaj kada su stradali ljudi jer su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, a zbog nemara onih kojima je poveren ozbiljan posao brige o putnicima.

Već su čaršijom krenule da kruže priče da je u vlasništvu istog privatnika bio i autobus koji je nedeljama punio naslovne strane zbog nesreće u kojoj, samo pukom srećom, nije došlo do smrtnog ishoda, ali jeste do doživotnih povreda.

Umesto odgovornih u GSP-u, predsednika Privremenog organa, Sekretarijata za javni prevoz ili direktora privatnog prevoznika, koji su, u sistemu uveliko ogrezlom u korupciji, doveli do toga da radi ko, kako i šta hoće, pa tako i da strani državljani sa B kategorijom (putnička vozila) voze gradske autobuse, odgovornost će, po svoj prilici, snositi poslednji u lancu odgovornosti – mehaničar.

Kako to obično u našem narodu biva, umesto onih koji donose odluke kako će se poslovati, koje će se procedure svakodnevno, a koje na mesečnim i šestomesečnim nivoima sprovoditi, ko će se zapošljavati i šta će se od kvalifikacija tražiti, ali i koliko će biti plaćeni svi ti radnici, odgovaraće oni koji se u ovako postavljenom “lancu poslovne ishrane” gotovo ništa ne pitaju.

Još jednom se menjaju teze, pa će oni koji zavrću šrafove već upitnog kvaliteta koje su obezbedili njihovi šefovi, da odgovaraju zbog autobusa sumnjivih performansi iz još upitnijih nabavki, koje su opet ugovorili njihovi šefovi.

Kako to na kraju u Srbiji uvek i bude, pričaće se o nesreći i tragično izgubljenom životu još koji dan, uz poneko kao mantra dobačeno “sve će to narod pozlatiti”, do prvog sledećeg naslova o pogrešnom mestu u pogrešno vreme. I nikom ništa.

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.