Snežana Trišić: Filozofija apsurda

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Jedno je govoriti o filozofiji apsurda, a drugo je naći umetnička sredstva, kako, prilično konfuznu, Kamijevu ideju pretočiti na scenu. Inače, trend je , već dugo, da naši reditelji nadugo i naširoko prepričavaju šta je pisac hteo da kaže, a kad dodjete na scenu – vidite da to nije baš sve tako jednostavno i lako.

   1. Sudeći tako, ni Beketa, jer je još konfuzniji od Kamija,, nije lako, ili potrebno, postavljati (tumačiti, prevoditi…). Tumaćenje, van izvornog oblika kazivanja, nikada nije lako, ali je zato izazovnije. Upravo detalj koji ste naveli, da naširoka priča autora predstave ne odgovara predstavi, navodi na odgovor – jer ne koristi ista sredstva izražavanja. Ostalo je do vaše percepcije na osnovama poznavanja materije. Predstavu još nisam doživeo ali jedva čekam, jer u svaku novu postavku Beketa, Kamija i sl. autori unesu lični pečat. Pa, i sam izbor Kaligule, u vremenu Kaligule, je veoma hrabar potez, kojeg, svakako, valja ispoštovati.

   2. Za Divu, licni pecat, nije odlika umetnickog izraza, jer onda bi svako mogao da bude umetnik. Drugo, danas se uvrezilo shvatanje da je zamagljenost i nejasnoca nesto sto cini delo umetnicki vrednim. Konfuzija je nedostatak stvaralackog izraza. Kaligula, gledajuci istorijski, samo je posledica ,prvo Avgustovog ukidanja Senata, i Tiberijeve vladavine, gde pretorijanska garda sa Sejanom na celu, uzima sve poluge moci…svakako tu je i kukavicluk senatora i osveta rulje koja obozava Kaligulu, a kasnije i Nerona. Da bismo shvatili Kaligulu, i istorijskog i Kamijevog, moramo znati kontekst, a da bismo znali kontekst moramo procitati more izvora, a kad proucimo to more izvora tesko cemo se usuditi da stavimo Kaligulu na scenu.

      1. Da svako može da radi svačiji posao ne stoji, jer ne radi svako svačiji posao.
         Lični pečat može biti i stanje duha i vremena u kome autor bitiše, mada, autor ga može uspešno prevazići ne podilazeći mu i, recimo, ne radeći slikovnicu za decu već predstavu koja podstiče i produbljuje misao posmatrača i smisao predstave, dakle, kao što Borhes pomenu -„Svi dopisujemo jednu knjigu“ i, logično, na svoj način…
         Ko (ne)razume ono što čita neće ga dotaći bilo koji vid tumačenja istog, jer po (valjda, svojoj) prirodi stvari objektivizuje subjektivno.
         I, ne bih analizirao Kaligulu na vaš način, jer je to nemoguće, i, jer se očigledno ne bavimo istim poslom.

2. Pohvala za vasu redakciju i objavljivanje intervjua sa sagovornicima iz kulture ,kao i pohvala samoj Snezani Trisic .

3. Polako počinjete da ličite na „Politiku“; objavljujete ( naročito u kulturnoj rubrici) ono što se Vama lično dopada. Komentari, služe, zar ne, da iznesemo svoj stav – a to znači da nije nužno da se i Vama ( isti) dopadne; podrazumeva se, da je uslov da nikoga ne vređamo, što ja u svojim komentarima ne radim. Hvala. Pjer.

4. Diplomirala sa 28 godina?! Da nije greska? Pa onda student generacije pa docent! Malo neobicno. Inace, Camus je egzistencijalist kao i Sartre ali su se razisli jer ovaj potonji je imao sumornu sliku sveta a prethodn naprotiv, od svih tih ljudi sa problemima u egzistenciji uvek nalazio pokretacku snagu!